Правда

Педесет година. Толико, по мишљењу Бжежинског, Украјина мора да се батрга у цивилизацијској провалији између ЕУ и Царинске уније (Русије, Белорусије и Казахстана) да би вуци били сити. Провалију настављају да копају саме САД уз помоћ украјинских ултрадесничара и уз прећутну сагласност Европе. И прве и друге и треће у украјинском питању повезује исто: сви су заинтересовани за потпуну евроинтеграцију Украјине. Више нема наде да ће Украјину оставити на миру.  Европа се уплашила и тражи изговор. САД појачавају уплитање. Русија се накострешила. Противници су се практично прешли на отворена деловања и своје позиве шаљу директно у етар, без кодирања и етичке самоцензуре. Последњи пример такве отворености постао је говор америчког идеолога-милитаристе Збигњева Бжежинског. У говору на конференцији у Вилсоновом центру „Да ли је у питању узајамна безбедност? Русија, Запад и архитектура европске безбедности”, Бжежински директно открива даље планове САД. Шта ће се ускоро десити са Украјином? Шта ће колонијализована Украјина добити за територијалне, људске, економске и моралне губитке пошто се преда Американцима? Она ништа неће добити, сем невоље и вечите несигурности. Желели сте у ЕУ? Добићете „Украјина мора да настави кретање у правцу учлањивања у Европску унију, које јавно подржава огромна већина Украјинаца. Међутим, то је дуготрајан процес. Турци, на пример, већ 60 година чекају улазак у Европску унију. Другим речима, за то је потребно време”. Порошенко је осујетио дипломатску акцију за контролу украјинске границе, изјавио је МИП РФ. У Украјини је веома нејасан однос према евроасоцијацији (ЕУ није предлагала и не предлаже европско чланство), а говорећи о „огромној већини Украјинаца”, Бжежински се заварава или једноставно не рачуна Крим и Новоросију. А пример Турске потпуно убија вољу да се бескрајно куца на врата ЕУ, чију је висину прага понекад веома тешко одредити. Желели сте у НАТО? Добићете         „… ми морамо да убедимо Русију да Украјина неће постати чланица НАТО-а. Ја сматрам да је то важно због низа политичких разлога. Ако погледате карту, схватићете да је то са психолошког и стратешког становишта за Русију веома важно. Према томе, Украјина не треба да постане чланица НАТО-а”. Желели сте у Царински унију (ко је желео)? Добићете „Русија мора да схвати да Украјина неће бити члан измишљеног Евроазијског савеза, који председник Путин покушава да промовише на основу идеје о посебном месту Русије у свету. Украјина неће бити члан Евроазијског савеза, али може да закључи посебан трговински споразум са Русијом, нарочито ако се узме у обзир чињеница да су неке форме размене и трговине између њих узајамно корисне”. Говорећи о унутрашњем стању Украјине, Бжежински тврди да се оно неће завршити регионалном кавгом, оцењујући украјински политички преврат и грађански рат који је он изазвао не као регионални конфликт, него као знак велике невоље која се полако приближава. Наравно, ту невољу он објашњава онако како је то потребно Вашингтону, „постепеним и константним успоном руског квазимистичног шовинизма који траје већ шест или седам година”. У чему се крије нова „црвена претња”, по мишљењу Американаца коју они намећу Европи и читавом свету? Изоставићемо из говора Бжежинског фамилијарно скакање на мустанга, којега прво треба заобићи па тек онда оседлати. Ево шта остаје. Бжежински каже да су Руси после распада Совјетског Савеза и делимичне дезинтеграције Руске империје (други амерички политичари то формулишу једноставније: „ви сте губитничка страна!”) искомплексирани (учтивије: „потребно им је да другачије осмисле себе у глобалном свету”). Руси такође сматрају себе за раздвојен народ, имају намеру да штите права својих суграђана у иностранству, да учвршћују социјално-културни појам „руски свет”, да остваре признање и очување руске цивилизације, додајући да је она – „велика”. Бжежински примећује само оно што је по његовом мишљењу у интересу САД. Он указује на знаке опасности која се надвија над Европом од стране… „руског медведа”: „Концепција раздвојеног народа је - полазиште за шовинистичке изјаве о томе да се суверенитет Русије распростире на све руске људе ма где да се налазе.  А онима који су упознати са историјом Европе пре почетка Другог светског рата такве изјаве показаће се застрашујуће познатим. Наравно, та концепција нас доводи до идеје о заштити суграђана који живе у иностранству. А то има посебан значај за оне државе на чијој територији живе етнички Руси и које се граниче са Русијом”. Овде САД делимично издају за мотиве Русије сопствене мотиве и историју: читава територија САД одузета је силом или подмићивањем, на пример од Мексика и индијских племена. А Хавајска острва – своју 50. државу - САД су стекле путем свргавања легалне власти 1959. године. До тада је на Хавајским острвима било више Американаца него локалних житеља и мелеза. Сем тога био је и оружани десант на Кубу и много других колонијалних „подвига”. Политика САД у односу на Хавајска острва навела је Бжежинског на идеју да кривицу пребацује на невиног. Он каже -  будући да нас концепција раздељеног народа и заштите суграђана у иностранству доводи до идеје руског света под којим се подразумева јединство свих руских људи независно од места њиховог пребивалишта, „та пребивалишта могу да се промене путем поновног уједињења етничких Руса”. Магловито. Треба ли земље са великим бројем Руса и оних који говоре руски да страхују од њих? Или да их презиру као што је то чинио Клинтон када је долазио у Израел и грубо се изјаснио о бившим совјетским Јеврејима? Ако Бжежински алудира на ситуацију на Криму и на условну Новоросију, он треба да зна да су то – исконске руске територије са већином руског становништва (треба прелистати признатог историчара Костомарова), које су Украјини припале административно у периоду њеног учешћа у СССР-у. Статус тих територија у саставу независне Украјине није био јасан и базирао се у првом реду на обавезама поштовања права рускојезичног становништва и руског језика. Тај услов није поштован. Штавише, започет је крвави рат уз непосредно учешће америчких политичара који сада оптужују Русију због агресивности. Боље је да објасне шта је радила моћна америчка флота у Црном мору која се под изговором вежби кретала према Криму.  Није случајан познати догађај са „Доналдом Куком” кога су 11 пута надлетела два руска авиона и применила систем ометања фреквенција. То је практично био почетак војног конфликта који је могао у било шта да пређе ако се узме у обзир да САД-ом управљају људи псаки-нивоа, које су на шаховску таблу поставили играчи бизнис-групација. Да није било огромне подршке Русији од стране становништва Крима, да није било дејстава саме Русије, на Криму би се нашли амерички бродови и специјалне јединице које дејствују заједно са украјинским екстремним и националистичким групацијама. Русија не би Крим предала САД, јер после Крима следећи удар је - по самој Русији. Пружила би оружани отпор. А оно што се сада назива „ратом на Југоистоку” и „кланицом” у Одеси изгледало би као тишина и мир. Заправо, започео би управо Трећи светски рат који толико очекују и проричу. Бжежински не губи главу и предлаже: „сетимо се балтичких земаља”. Уистину, сетимо се две од три балтичке земље, где се у односу на рускојезично становништво спроводи апсолутно шовинистичка политика. Ипак, балтичке земље – нису Крим ни Југоисток. И уопште, глупо је када Европу застрашују САД  које су се упрљале у Југославији, Грузији и Украјини. „Ми имамо посла са свеобухватним погледом на свет – амбициозним погледом на свет који оправдава тврдњу да је Русија – светска сила. У међународном дијалогу са Западом ништа тако јако није повредило Путина као речи председника Обаме који је Русију назвао јаком регионалном силом. Он није могао дати увредљивију карактеристику”. Американци оптужују Русију због „амбициозног погледа на свет” и одмах, не уздржавши се од жеље да жацну, називају је „регионалном силом”. То није случајна омашка већ фактичко признање да су место светског лидера са још амбициознијим погледом већ заузеле саме САД. Самопостављени полицајац света, чије су руке у крви, указује Русији на, по његовом мишљењу, њену сувишну амбициозност. Чак покушава и да застрашује обликујући јавно мнење на украјинском и грузијском примеру. Рат у Украјини испровоциран је промишљено да би се на украјинском примеру убедила шкрта Европа да повећа уплате чланарине у НАТО и да се одговорније односи према тој организацији. Али, Европа одлично разуме да су конфликте у Грузији и Украјини испровоцирале саме САД и наглашено заузима неутралан став у украјинском питању. Бжежински признаје да су улози у украјинској игри велики, будући да Запад ту има своје сопствене интересе. И одмах се ограђује: «Под тим улозима ја подразумевам поред осталог и питање о томе да су примена силе на Криму и непрекидни покушаји да се дестабилизује ситуација у појединим областима Украјине озбиљна претња за међународне споразуме закључене после Другог светског рата, а посебно за идеју о недопустивости примене силе у решавању територијалних спорова. Та идеја је темељни принцип европског уређења који се формирао после Другог светског рата. И Русија је била његов део – захваљујући, поред осталог, споразумима које је потписала. Али, она им сада баца изазов”. Ако пропратимо америчку спољну политику почев од 1945. -лако је разумети ко, у ствари, редовно баца тај изазов. Ако пропратимо речи Бжежинског лако је разумети ко сада баца тај изазов пошто је стигао до украјинско-руских граница. Ево већег цитата из говора тог човека, али га треба прочитати до краја и проникнути у суштину америчких „предлога за решавање конфликта”: „… Нема никаквог смисла покушавати да се Украјинци наоружају тако да би могли да се одупиру руској армији на отвореном простору: руска армија – то су хиљаде тенкова и команданти спремни да задају смртни ударац. Ми треба да се окренемо лекцијама које смо научили из епизода конфронтације у градским условима током Другог светског рата и рата у Чеченији, чији је главни град три месеца био место жестоких борби. Суштина је у томе да је неопходно заузети велике градове да би покушаји упада постали успешни у политичком смислу. Ако велики градови, као што су Харков или Кијев, почну да се супротстављају и не могну се избећи борбена дејства у градским условима, конфликт ће се одужити и проузроковати огромне трошкове…” Како ће се ускоро одвијати догађаји у Украјини, говори Бжежински: „…  ми треба Украјинцима да ставимо до знања, ако су спремни на отпор, судећи по њиховим изјавама и деловањима (иако не сувише ефикасним), да ћемо им обезбедити противтенковске топове, ручна противтенковска средства, ручне ракетне бацаче – односно оружје које може да се користи у градским условима. Не ради се о томе да се Украјинци наоружавају за напад на Русију. Не може се напасти таква земља као што је Русија поседујући само одбрамбено оружје. Али, ако имате оружје за одбрану и приступ оружју, ако знате да ћете га имати, онда ћете са много већом вероватноћом пристати на отпор…” Шта је ово? „Не може се напасти таква земља као што је Русија поседујући само одбрамбено оружје”. А поседујући офанзивно оружје? Може ли? Изгледа да је време да се позову геополитички психијатри. Некада су САД покушале да организују преврат у Украјини, оптужујући Кучму да је лично одобрио испоруке Ираку станица за пасивно радио-техничко обавештавање „Колчуга”. Американци су говорили да украјинско оружје помаже Садаму Хусеину да убија више америчких момака. Сада ће америчко оружје убијати украјинске момке. Неће ли се тим поводом организовати преврат у Вашингтону? САД су започеле крвави конфликт, довеле на власт екстремисте и спремне су да редовно убацују у ватру рата савремено оружје. Да би исцрпљивале економију Русије новом Чеченијом поред њених граница, да би постизале пад Путиновог рејтинга пошто ниједан дуготрајан рат није повећавао симпатије према шефу државе, да би зарађивале на испорукама оружја, да би имале у рукама дуготрајну тему за оптуживање Русије због агресивности пребацујући на њу свој имиџ убице, да би наставиле да претежу евро -канап и постепено цепају Европу. То није уносно за Русију. То доказује да она није агресор, него САД. То индиректно потврђује и Бжежински: „… суштина је у томе – управо у том смислу време почетка ове кризе има велики значај – што Русија засад није спремна да предузме такав корак. Такав корак имаће за последицу озбиљне људске губитке и огромне финансијске трошкове. За њега треба потрошити много времена и он ће изазвати јачање притиска од стране међународне заједнице”. Оратор сам себи нехотице противречи, нема снаге да одоли једноставности истине: „… било би погрешно сматрати кризу на Криму и у Украјини продуктом изненадног избијања беса. У извесном смислу она може да се претпостави као таква, иако би било много паметније од стране Русије да учини то што је управо учинила отприлике за десет година. До тада би она постала јача и чвршћа у економском смислу…” Све је тачно, Русија није тупоглава. Оно што се дешава сада апсолутно за њу није повољно у сваком смислу. Најбоља историјска аналогија: фашистичка Немачка хитно осваја Европу да би је потчинила себи у борби за главни територијални и ресурсни масан  залогај – Русију. СССР ужурбано реорганизује оружане снаге да би активирао озбиљан фактор обуздавања и свету обезбедио равнотежу. Однос Европе и тада и сада игра кључну улогу. Тада су је једноставно освојили и угушили. Сада је само плаше. Украјинци у тој сторији играју улогу туђинаца које шибају да би се своји плашили. Извор: Факти