Правда

Још троје, Вук Јеремић, бивши министар спољних послова Србије и бивши председавајући Генералне скупштине УН, Весна Пусић, министарка спољних послова и европских интеграција Хрватске, и Мирослав Лајчак, шеф словачке дипломатије, фигурирају као претенденти само у незваничним дипломатским разговорима и медијима. Иако још нема званичну подршку српске владе да се укључи у ову трку, Јеремић се, према писању „Блица“, наводно већ самопрогласио кандидатом па је у ту сврху, како пише овај лист, у УН истакнут медаљон са његовим именом и годинама мандата: 2017–2022. О томе да Јеремић жели ову функцију говоркало се још док је председавао Генералној скупштини, али он сам никада није желео званично ни да потврди ни да демантује те гласине. У сваком случају, само учешће у трци за место генералног секретара представља велику част за неког појединца, чак и уколико на крају не изађе као победник. Да се и не говори о значају који за неку државу има чињеница да је њен кандидат изабран на место првог човека светске организације. Какве су шансе Јеремића да добије подршку владе у Београду, али и да успе у компликованој процедури коју прати лобирање и надигравање међу највећим светским силама? Када је реч о препрекама које треба да савлада на „домаћем терену”, ту су Јеремићеве шансе подељене. Одлука о томе да ли ће он бити човек кога Србија кандидује, више је него јасно, у рукама је премијера Александра Вучића. А њихов однос у протеклим годинама није био увек праћен узајамном благонаклоношћу. Напротив. Наиме, у предизборној трци 2012. Јеремић је био једна од перјаница Демократске странке у борби против Српске напредне странке. Тако је, подсетимо, у предизборној емисији „Одлука“ на ТВ Б92 у дуелу са Вучићем Јеремић, говорећи о томе како би напредњаци водили земљу уколико победе на изборима, између осталог рекао и ово: „Могли бисте да издате земљу као што сте издали Војислава Шешеља”. И колико год можда било тешко Вучићу да пређе преко ових ствари, можда ће то урадити јер је премијер земље која, како је то својевремено коментарисао Ројтерс, има једног од најозбиљнијих кандидата за генералног секретара УН. Ова британска агенција је, наиме, Јеремића означила као најозбиљнијег Муновог наследника јер су на његовој страни Русија и Кина (2012. су подржале избор Јеремића за председавајућег Генералне скупштине), а као његове предности Ројтерс је навео и то што је „посвећен, страствен, популаран код већине света, а потиче из мање заступљеног подручја света”. Почетком марта ове године признање за рад у УН одао му је и сам Вучић. Како је тада оценио, Јеремић је на позицији председника Генералне скупштине обавио значајан и важан посао за Србију и допринео подизању њеног угледа у међународној заједници. Како је из Вучићевог кабинета саопштено, „Влада Србије се ни убудуће неће руководити ускопартијским, већ државним и националним интересима и стога од Јеремића очекује даљу активност у најзначајнијим међународним форумима“. Можда је то био сигнал да за Јеремића ипак има наде. О Јеремићевом председавњу ГС УН мишљења у Србији била су подељена. По некима, све оно што је радио било је у функцији његове личне промоције, док је за друге више него довољно учинио самим тим што се у Њујорку чуо „Марш на Дрину”. Свакако не би требало заборавити ни да је Јеремић у априлу 2013. године у седишту УН организовао јавну дебату о раду међународних кривичних судова, прву од када је пре две деценије формиран Хашки трибунал. Његовом позиву да се укључе у ову расправу о томе како су ови судови делили правду одазвали су се многи угледни професори и правници из читавог света, али су под притиском западних сила један по један отказивали учешће. То је по многима био сигнал да је Јеремићева иницијатива била добра.

Прочитајте још:Дачић: Нико нема права да нам дели лекције, посебно не они…

Уколико уз помоћ свих ових „плусева“ Јеремић успе да прескочи домаћу степеницу, чека га можда још и озбиљнија битка на међународном плану. Према неким незваничним информацијама, Јеремић би могао да рачуна на девет сигурних гласова у будућем саставу Савета безбедности, што би му обезбедило да прође први круг. Међу новим несталним чланицама СБ те 2016. године биће и Турска у коју, како сазнајемо, Јеремић путује ових дана. Подсетимо, Јеремић је у Турској добродошао гост јер је један од оснивача трилатерале (Србија–БиХ–Турска) па сада може да убире „дивиденде“ своје спољне политике. Јеремић би могао да игра и на то што ниједна земља не улаже радо вето приликом гласања у СБ, чак ни Француска и Велика Британија, уколико немају неке изузетно озбиљне разлоге за то. Међутим, према неким информацијама, САД, Велика Британија и Француска, би наводно у случају Јеремића биле спремне и на тај корак. Али ни у том случају, како објашњава саговорник „Политике” упућен у функционисање УН,Јеремић не губи шансе за избор. Наиме, уколико нема договора у Савету безбедности – одлука је на Генералној скупштини. „У случају да Савет безбедности не може да се сагласи око једног кандидата, остаје дилема и правна празнина како Генерална скупштина одлучује. У сваком случају, уколико СБ буде паралисан, значај Генералне скупштине се, и према духу Повеље и у политичком смислу, драматично повећава. Присутан је и тренд ’демократизације’ у међународним односима, што у пракси значи да значајан фактор представља и укупан број држава које подржавају неког кандидата, а није више, као што је до сада углавном био случај, пресудна само подршка највећих. Ове две околности пружају прилику и маневарски простор неким мањим државама, које до сада нису биле у реалној позицији да фигурирају као озбиљни кандидати, да овога пута уђу у трку за генералног секретара”, објашњава наш саговорник. И ту су шансе за Јеремића јер је захваљујући својој спољној политици „на стероидима“, када је лобирајући код многих афричких и азијских држава да не признају Косово обезбедио богат фонд гласова. Иако је ово његово путешествије често било на мети критике у домаћој јавности као потпуно бесмислено трошење новца, испоставило се из депеша „Викиликса“ да и није баш тако. Наиме, како смо сазнали из ових депеша, бивши британски амбасадор у Београду Стивен Вордсворt отишао је код америчког амбасадора Камерона Мантера тражећи од њега да се једно време смањи притисак на државе да признају Косово како би се обесмислило Јеремићево путовање по свету које је очигледно давало резултате. Уколико би којим случајем постао генерални секретар УН, то би значило да је победио „америчке кандидате“, али и да би био међу ретким „неамеричким“ шефовима УН, ако изузмемо Бутроса Галија, човека који се успротивио одлуци НАТО-а да се бомбардује Босна. Све ово под условом да и сам Јеремић за две године не постане амерички кандидат. Извор: Политика (Јелена Церовина)