Правда

Командант војски народних република Донбаса сада је у ситуацији када читава претходна биографија више није важна, и сваки покушај недобронамерних да иза његових леђа пронађу нечију сенку, некаквог луткара, очито је осуђен на пропаст. Боље би им било да се уопште не носе таквом мишљу, пошто је то нешто попут Пандорине кутије. Зато што ако је Стрелков – марионета, онда и саме фантазије о томе каквих размера мора бити човек који њиме управља морају да у украјинским патриотама изазивају страх и трепет. Јер, Стрелков је већ у овој историјској етапи у пракси дезавуисао читав пантеон искључиво украјинских хероја, старих и нових, од Мазепе до Јароша. Украјинци то засад не примећују иза копрене информационе завесе, али је по историјским размерама Игор Стрелков упоредив једино са Богданом Хмељницким, који је, како се сећамо из уџбеника, исто изнебуха, због личне увређености, окупио око себе наоружане „сепаратисте“ и приморао Реч Посполиту (државна заједница Пољске и Литваније – прим. прев.) да рони горке сузе. Али да, Стрелков није украјински јунак – засад није украјински. Игор Стрелков је званичном Кијеву данас страшан не само као војни противник. На њихову велику жалост, он никада не лаже – ни у извештајима, ни у животу. Што је за људе који су изградили државу и каријере на пи-ару, или у украјинском случају – на најобичнијој лажи, неразумљиво и плаши их. Као што бубашвабе плаши светлост, а дивље животиње ватра. У светлу Стрелкова с излизаним „планшетом“ (сећате се да је то кожна официрска торбица, а не геџет у виду ајпеда), цакум-пакум одевени Порошенко, Парубиј и остала украјинска лица на високим војним положајима изгледају апсурдно, пре подсећајући на колективног Папандопула (јунак популарне совјетске музичке комедије „Свадба у Малиновки“ – прим. прев.). И њихове речи, изговаране с ратоборним изгледом пред стројем новинара онолико заљубљених у њих, вреде исто колико и новчанице са потписом оперетског махера. Стрелков је у Донбасу о колено преломио не само украјинску армију и њен борбени дух, него и постмодернистичко информационо доба са његовим политичким технологијама, симулакрумима, меким утицајем и финансијским инјекцијама. Подсетио је да постоји добро и зло, и они немају полутонове, да постоји бесмртна душа и велика Отаџбина, који се у принципу не мере новцем, да постоје појмови ради којих вреди живети и за које није страшно мрети. Игор Иванович Стрелков, који данас сјајним маневром подсећа на Ханибала усред донских степа – упечатљиво оповргава тезу о томе да Русија нема посебно својство, свој пут, и о неминовној победи англофоне глобализације. Макар само зато што глобализам не претпоставља несебичне хероје, није он зарад њих смишљан. Јунацима није потребан новац; зато их је глобални систем вазда појмио као вирус, и управо зато глобални свет реалним херојима сматра глумце и шоу-звезде, изгубивши умеће репродуковања правих јунака. А и откуд да се такви појаве када последњих пола века „златна милијарда“ води ратове било оружјем за масовно уништавање, било на интернету, било туђим рукама. Рат не треба да упада у живот цивилизованих нација, ометајући потрошачима варење и контролисану репродукцију. За стимулисање тих процеса и историјске сублимације ту је Бред Пит који са пошалицама скалпира фашисте. У логици његових критичара, Стрелков уопште није требало да се појави, а тим пре не би могао да се оствари у савременој Русији. Књишки дечак, историчар с аутоматском пушком, онај за кога је Висоцки написао „Баладу о борби“ – такви романтичари у садашњем свету не опстају, губећи са великом разликом од безочних менаџера. Мора да им је тим кривље што се сада књишки дечак показао као прагматичан руководилац и војсковођа, пружајући пример части, достојанства, неустрашивости и потпуног владања собом.

Не пропустите:Заменик Стрелкова: Обичним данима кијевска хунта губи просечно између 30 и 40 оклопних транспортера за 24 часа

За разлику од војника народне одбране који изгарају од жудње за осветом, лично Стрелков није вођен мржњом према држави Украјини, већ љубављу према Русији. Зато што се само љубављу руководе јунаци свих времена – љубављу према жени, истини, или у најгорем случају – љубављу према власти. И то је, по свој прилици, једина опасност, осим метка или гелера, која му прети – прошавши кроз ватру да не прође и воду, те се окрене политици. Зато што међу политичарима апсолутних хероја нема – они су такви само за одређени постотак бирачког тела, а за остале могу бити нико и ништа. Уосталом, судећи по томе што саме речи „политика“ у Стрелковљевом лексикону нема, он ће то искушење лако избећи. Извор: Српска.ру