Правда

На ова питања људи покушавају да одговоре већ вековима. Постоји много различитих врста убица. Постоје ментално нестабилне убице које приказују психопатске и социопатске тенденције. Ти људи изгледа имају ограничен отпор према убијању, ако га уопште имају. Потом, постоје и атентатори и плаћене убице које убијају због новца или ради добијања и очувања одређеног статуса унутар групе. Постоје и они који убијају у самоодбрани, као и војници чији посао укључује убијање непријатеља у борби. Да ли посотоји неки заједнички елемент за све типове убица? Да ли свака категорија има своје посебне услове? Постоји велика дебата око ових питања. Војник ће се највероватније противити да буде стављен у исти кош као серијски убица. Међутим испод површине, претпостављајући да је војник жели и може да убије непријатеља, како се он или она разликују од некога ко убија компулсивно? Веома је тешко бавити се овом темом без преувеличавања или потцењивања одређених елемената који су укључени. Истина је да немамо коначне одговоре на ова питања. Међутим, научници, психолози, психијатри и неуролози су предложили тезу која објашњава зашто можемо да убијемо. Ове аргументе ћемо поделити у две категорије: природа и одгајање. Природни аргумент указује да смо сви у стању да убијемо зато што смо тако еволуирали. Еволутивна психологија Постоји донекле контроверзан приступ психологији који каже да су наша понашања укорењена дубоко у нама. Према науци, људи су еволуирали са одређеним особинама понашања које се преносе са колена на колено. Током времена, ова понашања се могу мењати. Приступ потпада под еволутивну психологију. Не постоји јасно слагање око еволутивне психологије чак ни међу њеним пропагаторима. Према Дејвид Слоун Вилсону, део разлога због који постоје контроверзе око предмета јесте рана популарна теорија Лиде Космајдс и Џона Тобија. Вилсон каже да је такав поглед на еволутивну психологију узак и погрешан. Један од приговора на њихов рад укључује и то што су Космајдс и Тоби ограничили окружење еволутивне адаптације као серију окружења у којима људи живе током трајања процеса еволуције. Као резултат, каже Вилсон, Тоби и Космајдс кажу да је људски ум развио делове који су дизајнирани да решавају одређене проблеме на које су наишли у тим окружењима. Вилсон верује да Космајдс и Тоби превише упрошћавају елементе људског искуства у својој теорији када кажу да постоје две основне људске природе - једна за мушкарце и друга за жене. Он такође критикује то што нису узели у обзир варијације развоја мозга широм популације током веома кратког периода. Вилсон истиче да постоји много других приступа објашњавању људског понашања од еволутивног приступа. У свом поглављу о еволутивној психологији које се бави убиством, у књизи Еволутивна психологија и насиље, Дејвид М. Бус и Џођуа Д. Данли сматрају да је агресија особина која је наследна међу људима и која потиче још из праисторије. Људи су морали да се такмиче међусобно за ресурсе. Понекад би та такмичења постала насилна. Као резултат, људи који су преживели развили су паралелни сет вештина. Један који је људима помогао да преживе агресију и други који им је помогао да нанесу штету противницима. Према овој тези, људи су постали вештији како у избегавању, тако и у наношењу штете током наредних генерација. На основу ове тезе може се рећи да смо сви у стању да убијемо. Многи представници еволутивне психологије, укључујући Буса и Данлија, не поричу да други фактори играју подједнаку улогу у претварању обичне особе у убицу. Они знају да ће услови у којима се особа налази утицати на њега или њу. Међутим, дубоко у нашој души, ми смо сви убице. Критичари еволутивне психологије кажу да наши умови нису тако "подешени" као што психолози указују. Они истичу то како је наш ум веома брзо еволуирао од праисторијских дана - мозак је много бржи од онога што популарне презентације еволутивне психологије могу да оправдају. Критичари попут Дејвида Брукса кажу да су људи превише компликовани и прилагодљиви да би еволутивна психологија имала много смисла. Шта је друга страна новчића? Шта је то што од услова може од особе направити убицу?Грађење убице Претпостављајући да нисмо сви убице које се уздржавају од наношења штете због друштвених и психолошки ограничења, шта је то што може створити убицу? Према речима војника, попут пензионисаног потпуковника Војске САД-а, Дејва Гросмана, процес укључује четири стратегије: брутализацију, класично условљавање, оперативно условљавање и модел узора. Брутализација је процес у којем губите осећај о сопственој вредности као појединца. У војсци, то је изузетно дисциплинован процес. Нови регрути пролазе тешка и понекад понижавајућа искуства на тренинзима како би има се убио осећај индивидуалности. То помаже војсци да угуши било какав отпор који већина људи има када је у питању одузимање туђег живота. Војска такође условљава војнике да буду што ефикаснији. У класичном условљавању, циљ је да се одређено понашање поистовети са награђивањем. Гросман каже да се то не користи у обуци америчке војске јер делује неморално везивати насиље са наградама. Код оперативног условљавања, војници тренирају у симулираном окружењу како би развили стимуланс за аутоматско реаговање. Пример је пуцање на мете које су у облику људи. Модел узора у војсци је наредник. Посао наредника је да демонстрира агресију док одржава дисциплину. Претпостављајући да процес функциониште онако како војска намерава, војници се угледају на наредника, који представља модел понашања. Овај комбиновани приступ, у теорији, ствара војнике који су у стању да убију непријатеља у борби. Могуће је да су убице које никада нису служиле војску - укључујући већину серијских убица или масовних убица - имали слична искуства као војни регрути. Главна разлика је у томе што ове убице нису биле изложене томе у контролисаном окружењу. Позадина многих убица показује историју брутализације. У неколико случајева, убице су почеле да примењују насиље на слабијим створењима као начин преузимања контроле и демонстрације понашања наученог током брутализације. Погледајте историју серијских убица и приметићете неке заједничке елементе. Многи људи који су временом постали серијске убице имали су трауматично детињство и били су сами жртве злостављања. Веома је натегнуто и просто рећи да је трауматично детињство главни фактор за рађање серијског убице, али та два имају веома снажне корелације.

Прочитајте још:Јован Тарабић: Косово ће бити српско, а Крушевац престоница!Србија имала море много пре Цара Душана

Многе убице су испољавале осећај отуђења и показивале доказе чувања насилних фантазија пре него што су починили убиство. У неким случајевима, убица пати од менталног поремећаја или можданог оштећења које инхибира или уклања социјална и психолошка ограничења која људи имају према убијању других људи. Било да сузбујамо сопствене нагоне који су стари неколико миленијума или да имамо природну аверзију према одузимању живота друге особе, јасно је да је у већини случајева потребан катализатор који ће нас погурати да убијемо. Идентификовање и разумевање елемената који могу да промене особу у убицу могу нам помоћи да спречимо такве трагедије у будућности. Извор:nationalgeographic.rs