Правда

Ваш нови роман носи назив „Операција Ерос“. Откуда тако провокативан наслов и како бисте у најкраћем описали ово ваше дело? - Наслов је један од најзахтевнијих послова у процесу писања романа. Наслов одређује ток радње, у њему се налази решење заплета целе мистерије. Мој процес писања почиње увек од њега. Наслов води радњу, а цела радња се стапа са њим. Волим загонетне наслове. “Операција Ерос” је класик међу насловима у криминалистичком жанру.  Јесте двосмислен и свиђа ми се кад људе збуни у првом тренутку читања. Оставља им довољно простора, а и дилеме, да погађају о чему се ради у књизи. А моја књига је једна лепа авантуристичка крими прича. Главни јунак је заправо јунакиња. Многи кажу да “моја” Софија Ковач подсећа на мене, ја кажем да је она боља верзија мене. Заправо ја учим од те младе неустрашиве девојке. Софија је студенткиња криминалистике, која упада у вртлог криминалног ланца да би пронашла своју бившу и једину љубав Јована. Она истражује, њушка, разлаже сложене чињенице на једноставне, а потом их склапа, налази доказе и скупља их. Експлицитних сцена нема. Она је једна луцкаста девојчица, пуна љубави према послу за који се спрема, тотално несавршена у свом савршенству, јако тврдоглава, можда је и несвесна, али је веома добар лик. Радња романа се одвија већим делом у Грчкој, али и у Србији. У књизи има пуно мистике, митологије и уметности. Ето, открићу вам један детаљ – пошто се ради о илегалној трговини уметнинама измислила сам свог сликара Павлоса Павлуа, чије слике крију битну карику криминалног ланца “Ерос”. Иначе, када мистику повежете са мистеријом и то на острву Крит, тај коктел бива егзотика у магичном. Једна сте од ретких књижевница која се у Србији бави крими-жанром. Зашто је по вашем мишљењу ова врста литературе запостављена код нас? - Развој овог жанра започео је у тренутку када се развијала грађанска класа, а Балкан је дуго био под опсесијом страних сила, ако и није још увек. Мислим да је целокупан развој наше државе споро текао и прекидан је ратовима, државним превратима, учесталим променама режима, политике и непостојаности у многим стварима. Енглеска је постојбина овог жанра и они се не одричу тих ствари, већ их чувају на сигурним темељима. С друге стране, код нас постоје ситни кораци. Милош Црњански је 1921.године написао роман “Поџемни клуб” под псеудонимом Харалд Џонсон, а по узору на Конан Дојла. И касније су, мислим на 50-те, 60-те, 70-те и 80-те, у ери рото-романа југословенски писци објављивали кримиће под псеудонимом. Да ли је то већ била утемељена навика пошто је публика очекивала звучна енглеска имена или је то једноставно био страх од неуспеха, то не знам. На то питање не умем да дам одговор јер нисам део тог времена, али зато у овом свом времену, ја као писац и представник овог жанра својим читаоцима обећавам да ћу се потрудити да допринесем развоју овог књижевног жанра у нашој земљи. Називају вас и „српском Агатом Кристи“, да ли је „краљица кримића“ ваш највећи књижевни узор? - Агата Кристи је непревазиђен писац и она је за мене феномен. Агата је током свог дугогодишњег рада осмислила систем за “прављење” заплета. То је јако добро описано у књизи “Тајне бележнице Агате Кристи” у издању Адмирал Боокс-а, а који је уједно и мој издавач. Агата је најпродаванији писац на свету, једино је Библија продаванија од ње. Ја не познајем особу која није бар једну књигу прочитала или погледала једно екранизовано њено дело. Агата је више од “краљице кримића”, као што рекох непревазиђена је, а када се младом писцу, као мени, деси моменат у коме вам публика додели епитет “српске Агате Кристи” онда схватите да се ваш труд исплатио. Прозвана тако то је за мене част, то је моја титула, моја награда и највећи подстрек. Ја сада носим одговорност за то и у даљем раду желим да оправдам очекивања публике. Агата је за мене више од узора, она је мој ментор. Агата Кристи није само синоним за кримиће него и мајка свим крими писцима, свима нама. И хвала јој на томе. Осим криминалистичког у ком жанру бисте се још желели да окушате? - Опробала сам се у другим жанровима. Имам пар недетективских прича, неке су драме, а неке и љубавне. Неке од њих су освајале награде, али лично не проналазим се у њима, све је то лепо, али боље стоји неком другом писцу. Међутим, што се тиче поезије, њу обожавам.  Песме пишем од своје 11-те године, а највише волим љубавну поезију. Своје стихове веома често стављам у приче, тако да кад будете наишли на неки немојте се збунити. Стиховима можете много тога рећи у малом. То је предност поезије, а комбинација једног и другог је пун погодак, јер прича тада добија посебан шмек.  Колико је младом писцу данас тешко да се пробије на домаћој књижевној сцени? -Није лако, али не треба одустајати. Наше тржиште је мало и ту је највећи проблем. Док је постојала Југославија све је било лакше, имали смо стандард, огромно тржиште, много понуда. Сада је све то другачије. Тржиште је монополистичко. Али, без обзира на то, сматрам да ако је млади писац довољно оригиналан, помало бунтован, културан, пркосан, вредан, са ставом, са здравим навикама, упоран и позитиван, онда може успети. Ево, потписаћу вам се ја на ову констатацију. Без обзира на то, у каквој год земљи живели, успех не зависи од државне политике него од индивидуалне. Ја сам жив пример, тврдим, јер иза мене једино стоји мој рад, учење и не припадање систему. Нисам члан ниједног књижевног удружења или било ког другог удружења, скупа, партије, итд. Не волим формалности, хваљиве критичаре, нуђење услуга и слично. Моја девиза је, ако можеш нешто да добијеш за џаба добро је, ако не можеш опет добро је, добро је за тебе јер баш тада треба да заврнеш рукаве и да радиш или боље речено, боље заврни своје, него да вучеш туђе. То је уједно и моја формула за успех. Како младе вратитити навици читања и књизи уопште? - Иако сам поборник “живе” књиге морам признати да се појавом таблет рачунара омладина враћа читању. Дигитализација књиге је доста допринела томе, јер се све више јавља интересовање и за новим и за старим насловима који су, мада не сви, доступни на интернету за мало пара или чак и бесплатно. Такође, екранизација многих дела учинила је много. Мислим да су “црна” времена пролазе и да долази “златно доба”, које носе нове мултимедијалне генерације људи. Може ли литература и уметност опстати у времену у ком царују ријалити програми и старлете? - Данашњи медији нам сервирају врућа јела, вруће теме. Већина јела су лепа док се не охладе, а после губе сваки укус. Тако и ријалити и старлете. Сматрам да је то тренутно стање. Нажалост, налазимо се у једном лудом времену немаштине, а свака немаштина доноси своје примесе, па се у складу са тим тако и људи понашају. Људи просто воле да гледају туђ живот више него сопствени, а такво понашање произилази због недостатка запослености. И у литератури се ради о туђим животима, зато и постоје ликови, али литература је емотивна импресија писца, потреба коју жели најпре да подели са собом а напослетку и са другима.  Ријалити су јефтина и груба забава за широку масу. Али као што рекох, дигитализацијом књиге можемо много тога постићи, па и екранизацијом. Ако је уметност преживела много горе периоде, нпр. Други светски рат, онда може добити и ову битку. Уметности се клањам, а уметницима верујем.

Прочитајте још:Почиње јубиларни „Нишвил“Лансиран српски „Торпедо“

Шта мислите о подели књижевности на „мушку“ и „женску“? - То тривијална подела. По чему се прави та подела, по жанру? Ако сматрате да кримићи припадају мушкој књижевности онда је та теорија оборена у пракси. Па, само погледајте Агату, она је најбољи писац криминалистичког жанра и својим је пером “побила” све мушке писце. О таквој подели не мислим ништа, то су измислили критичари да би имали више посла.  Какав је ваш став о књижевним наградама и књижевној критици? - Освојила сам пар књижевних награда, али конкурси па и критичари ми баш нису ишли на руку, што не значи да је то лоше. За мене су највећи критичари моји читаоци. На моју срећу и радост до сада нисам чула да се неком не допада моја књига или да му није занимљива, а искрени коментари су за мене највећа награда. Сваком писцу то даје подстрек за даљи рад. Све награде и критике су лепе и добре, уколико нису намештене. То је мој став. Каква би била ваша порука или савет младима који желе да се баве списатељским радом? - Читајте, много читајте, читајте добре, лоше, добре, лоше књиге, читајте часописе, магазине, приручнике, новине, читајте у аутобусу, школи, на послу, у граду, код куће, читајте и бележите, имајте свој дневник, правите евиденцију, списе, скупљајте лепе описе из књига, идеје, бацајте све то на папир, сваку идеју, и ниједну не критикујте, ниједној не проналазите мане, што више идеја умрежите, покушајте да јој нађете место, решење, не стидите се, и читајте на глас, опонашајте ликове из књига, унесите се, пишите само кад имате инспирацију, кад немате носите џакове, партите трендове и будите у моди, будите ин, презентујте рад, никад се не задржавајте на једном, увек будите на више колосека, будите мултимедијални, гледајте филмове, пратите друге уметности, јер друге уметности инспиришу, ту се обнавља енергија, добро једите јер мозак не функционише добро ако сте гладни, шалите се на свој рачун, смех повећава расположење, а расположење концентрацију, ставите се у кожу сопствених ликова, будите уиграни тим, медитирајте, визуелизирајте и оно најбитније верујте, верујте у себе чак и онда када нико не верује у вас и ваш рад, чак и онда кад паднете, а пад посматрајте као лекцију а не као пораз, увек извуците најпозитивнији пасус и ствари посматрајте као могућност а не као ствари, имајте на уму да је ваше перо ваш чаробни штапић, а да сте ви чаробњак, будите поносни на то што сте писци, будите много поносни јер писци имају један од највећих задатака на свету – да речима обликују будућност. Срећко Миловановић/Правда