Правда

И док поједини позоришни знатижељници жале што нису имали могућност да виде ово необично сценско остварење које је публика у Авињону могла да види репризно у два наврата, али само у скраћеној верзији, други, пак, тврде да не би имали нерава да седе 18 сати и гледају једну представу, па макар то било и по стиховима чувеног Шекспира. Који су мотиви подстакли младог редитеља Тома Жолија да направи овакав необични редитељски искорак, питали смо искусног театролога Јована Ћирилова. – То су бизарности нашег времена у области позоришта. Позоришни људи, стручњаци воле освежења те врсте и Жолијев искорак могао би се сврстати у тај део експеримента. Сама дужина представе није ни врлина ни мана. Нови чин у позоришној уметности, у смислу да представе дуго трају, започели су пре много година Боб Вилсон и други редитељи, и то се на свој начин шири, с тим да неки уметници сматрају да на такве представе гледалац може да уђе и изађе кад хоће. Односно да не морају провести сате и сате у позоришној сали и гледати једну представу. Дакле, све то је део експеримента. Редитељи који раде овакве представе нису догматични, већ се упуштају у такву форму јер желе да се изразе комплетно и то је за сваку похвалу. И најкраће и најдуже представе траже квалитет. Подржавам такав сценски чин као слободу која је била непозната пре 50 година – каже Ћирилов. Кад је о Авињонском фестивалу реч, ваља напоменути да је његова публика већ навикла на овакву врсту експеримента, будући да је 1995. године на овој позоришној светковини приказана представа „Слушкиња” у режији Оливија Пија, актуелног директора овог француског фестивала, која је трајала 24 сата. Десет година пре тога, односно 1985. године, изведена је и индијска епопеја „Махабхарата” Питера Брука, која је држала пажњу публике девет сати. Маратонске, вишечасовне представе у међувремену су стварала и звучна редитељска имена попут Петера Штајна, Кристијана Лупе, Робера Лепажа. У позоришним публикацијама посебно се апострофира Лепажов деветосатни еп „Lipsynch”, у чијем је средишту утицај језика, гласова и начина говора на људски живот. Велики позоришни одјек имала је својевремено и представа „Контакти трговаца”, коју је по тексту Елфриде Јелинек урадио Николас Штеман, а која је дала својеврстан коментар на финансијску кризу, иако је комад првобитно написан као коментар на скандале у аустријском банкарству. Штеманова представа, која је трајала четири сата без паузе, преношена је у фоајеу, а публика је позвана да, по сопственим афинитетима, улази и излази.

Вести из културе:АНА БЕРБАКОВ: Агата Кристи је мој ментор!Почиње јубиларни „Нишвил“Лансиран српски „Торпедо“

Најсвежији пример маратонске представе код нас је Чеховљев „Галеб” у режији словеначког редитеља Томија Јанежича, у продукцији Српског народног позоришта из Новог Сада, који траје шест и по сати. Позоришни поклоници који су гледали ову представу тврде да нису размишљали о времену док су гледали глумачка мајсторства Јасне Ђуричић, Бориса Исаковића, Филипа Ђурића, Милице Јаневске и других. Односно, рекли су да би Јанежичевог „Галеба” могли да гледају још сатима. С друге стране, овај необични редитељ наглашава да му временски термини нису битни када ствара нове представе и да не размишља о томе колико ће трајати. – Јанежичев „Галеб” је 90 одсто успео зато што је реч о испитивању различитих жанрова. Мислим да је изузетно успела ствар и сарадња уметника на нашим просторима – каже Јован Ћирилов. И нова Јанежичева представа коју је радио две године „Опера за три гроша”, по делу Бертолда Брехта, и која је премијерно изведена у Краљевском позоришту „Зетски дом” на Цетињу, траје пет сати. Током тих пет сати публика се из дворишта „Зетског дома”, где се одиграва први чин, сели у кабаре клуб на сцени, а затим у гледалиште, одакле прати последњу сцену овог дела које прича о професионалним просјацима, блудницама, сводницима, корумпираним полицајцима, односу између богатих и сиромашних... Извор: Политика