Правда

Професор др Слободан Апостолски, специјалиста неурологије, у својој ординацији скоро свакодневно прегледа болесникe са АЛС не само из Србије негом и из региона. – АЛС је најтежа неуролошка болест у оквиру такозване групе болести моторног неурона, где постоји рано оштећење и нестајање неурона, можданих ћелија које су одговорне за сигнале мишићним ћелијама за вољне покрете. Узрок ранијег и неконтролисаног одумирања моторних неурона није познат. Код 10 одсто болесника реч је о наследној болести и код петине тих болесника је утврђена мутација гена за један ензим (СОД), док је код осталих наследних облика идентификована мутација већег броја гена. Такав облик називамо фамилијарна АЛС – објашњава др Апостолски. Код чак 90 одсто болесника болест се јавља спорадично и непознатог је узрока, али су неки фактори ризика за болест утврђени: запажена је већа учесталост код људи који су радили тешке физичке послове, бавили се интензивно спортом, доживели неке физичке повреде или били изложени дејству тешких метала. – Од посебног су значаја епидемиолошки резултати који су показали повећану учесталост АЛС међу ветеранима Заливског рата (1991), као и у београдској студији повећане учесталости АЛС у току рата 1992–1995. године на територији бивше Југославије – примећује др Апостолски. АЛС је ретка болест: сваке године на 100.000 становника оболи највише два до три болесника. – Број оболелих од АЛС се повећава у старијим старосним групама, са врхом учесталости између 60. и 70. године. У истраживањима београдске групе, током 17 година праћења 325 болесника са АЛС, преминуло је 82 одсто болесника. Вероватноћа преживљавања била је 71 одсто за две године, 24 одсто за пет година, 17 одсто за 7 година, 10 одсто за 10 година и 5 одсто за 15 година – наводи наш саговорник.

Прочитајте још: Јабука најбоље чува ваше срце

Болест се препознаје пре свега појавом мишићне слабости и парализе. – Прве тегобе су испољене осећајем поигравања мишића и претходе губитку мишићног волумена, односно атрофији мишића, која је узрок слабости, а затим и парализе. Болест захвата све попречно пругасте мишиће: за гутање, жвакање, и говор, а када захвати и мишиће дисања узрокује респираторну инсуфицијенцију, због чега се болесник ставља на респиратор. Карактеристично је да, изузев покретљивости, остале функције нервног система нису захваћене, мада према истраживањима у последњих неколико година, постоје и благи неуропсихолошки поремећаји когнитивних функција – наводи др Апостолски. Он додаје да се код завршних стадијума болести губи било која могућност покрета, изузев покрета очију. Међу овим најтежим оболелима су и они најупорнији који се не предају иако једино што могу јесте да помере очи, а све у нади да ће се и у овој области појавити нови лек наде. Међу њима је и чувени физичар Стивен Хокинг, који се са овом болешћу бори већ невероватних 40 година, при чему је готово потпуно непокретан и говори уз помоћ посебног апарата. Компјутер му омогућава да преко мимике изрекне 10 речи у минути. Пре тога је са спољним светом комуницирао уз помоћ компјутера који је пратио померање десне половине лица. Дијагноза му је постављена када је имао 21. годину. – Не постоји специфично лечење болести, али је од пре двадесетак година у употреби један једини лек, „рилузол”, за који је доказано да успорава развој болести. У експерименталним истраживањима дејства овог лека на анималном моделу болести посебан научни допринос је дао рад нашег истакнутог неуролога, академика Владимира Костића. Поред тога, болесницима се дају суплементи, антиоксидативни витамини (А, Ц, Е), коензим 10, кретинин, а у циљу побољшања трофике мишића, и лекови из групе анаболика. Препоручује се свакодневна умерена физиотерапија са избегавањем напорних вежби – објаснио је др Апостолски. Заточеници сопственог тела Због природе болести и брзог напредовања ретки су пацијенти који су спремни и способни да испричају шта доживљавају, па зато преносимо сведочење Стефана Б. из Љубљане како доживљава своју болест: „Не само да те АЛС убија полако, него те гаси, мало по мало, део по део. Почело је малим знацима: трзањем мишића на руци, а ускоро нисам могао више да држим оловку. Устајање са столице постајало је све напорније. Не могу више да загрлим своје најмилије, нити да се смејем. Не могу више самостално да ходам, да једем, да се умивам. Мозак ти ради до краја, а тело не одговара и тако постајеш заточеник свог сопственог тела. АЛС краде живот и не зауставља се, док не остане ништа.”