Жртве комунизма и стаљинизма добиле су своје меморијалне споменике, па чак и датум којим Европа обележава њихово страдање. За жртве транзиције и бруталне економске политике, а реч је о милионима људи, нема саосећања. Њима нико неће подизати меморијалне споменике, јер их нико жртвама ни не сматра. Овим речима Небојша Катић, финансијски консултант из Лондона, завршава један од својих текстова у ком је покушао да одговори на питање да ли штедња убија. То је на линији онога о чему од почетка кризе упозорава нобеловац Џозеф Штиглиц, који се ошто противи политици драстичног смањења потрошње, а чије се име у Србији увек потеже као алиби за одустајање од политике стезања каиша. Политичари, који су прихватили такву политику, написао је недавно Штиглиц, пре него што отворе шампањац и наздраве, требало би да узму у обзир скоро ненадокнадиву катастрофу које таква одлука узрокује. Изгледа да су поједини европски званичници почели да преиспитују своје одлуке, јер од почетка кризе, упркос свим мерама смањења потрошње, привреда еврозоне стагнира и нема назнака да ће бити опоравка, а рестриктивне мере, при том, највише су погодиле оне који најмање имају. На овом питању пала је и француска влада. У Србији се минулих година тамошњи председник Франсоа Оланд, најчешће спомињао као алиби да се од такве политике одустане, па је тако Ивица Дачић у свом експозеу 2012. године позивајући се на Оланда рекао да неће заговарати стезање каиша. Међутим, у пракси Оланд је поприлично стегао каиш око француске јавне потрошње и минус у каси са седам одсто, колико је износио 2010. године, смањио на око четири процента. Због тога су он и премијер Мануел Валс наишли на жесток отпор оличен у министру финансија Анроу Монтбуру који сматра да само потрошња може довести до привредног препорода, да је Немачка оптерећена смањењем расхода и да треба напустити догму Брисела. Не мучи ова дилема само Француску. Чак је и председник Европске централне банке Марио Драги забринут због чињенице да Француска клизи у дефлацију, а еврозона и даље стагнира. Зато ће, према најавама, ЕЦБ олабавити монетарне стеге како би подстакла опоравак. Међутим, чини се да је кључ европског опоравка сада више у рукама оних земаља које су у позицији да стимулишу тражњу. Пример за то је Немачка која је иначе традиционално окренута штедњи, па је велико питање да ли ће канцеларка Ангела Меркел променити правац вођења економске политике, односно почети да троши. Да ли онда у овим околностима, када Европа преиспитује политику стезања каиша, Србија греши ако министар финансија спрема оштре резове који ће подразумевати и смањење плата и пензија? Одговор је једноставан – за нас не важи исто што и за Европу. Од почетка кризе, земље региона углавном су смањивале минусе у својим буџетима, док је у Србији ситуација била обрнута. У кризу смо ушли са релативно ниским дефицитом од око три одсто, да би сада достигао преко осам процената, што је највише у Европи. Државни дугови су више него удвостручени, а око 12 милијарди новог зајма није искоришћено за привредни опоравак, већ је у највећој мери тај новац отишао у потрошњу. Дакле, да политика потрошње у Србији даје резултате, наша привреда би с минусом у каси већим од осам одсто и оволиким државним дугом требало да буде у експанзији, кажу економисти. Чињеница је да је смањивање плата и пензија и отпуштање радника у јавном сектору политички тешка одлука и да министри финансија нерадо посежу за тиме, све док могу да бирају. Многе земље, ипак, током ове кризе биле су суочене са тим недостатком избора. Немачка је, на пример, 2010. године драстично смањила јавну потрошњу. Минус у каси је са 4,2 одсто за само годину дана свела на 0,8 процената БДП. Цену стабилизације немачких финансија платило је 15.000 запослених у јавном сектору који су добили отказ, док су онима који су сачували радна места смањене плате. Зараде су смањивале и Шпанија, Португалија, Грчка, Румунија... „Да постоји други начин зар мислите да га они не би нашли”, упитао је новинаре на последњем јавном обраћању Павле Петровић, председник Фискалног савета. Србољуб Антић, бивши представник Србије у Међународном монетарном фонду, каже да је наша земља попут пијанца који сваки дан позајмљује паре да би трошио и пио још више. – И ми то можемо да радимо све док постоји неко ко ће то да финансира. Ако нађемо неког „старатеља”, ко ће да подржи политику потрошње, можемо да наставимо да се опијамо, али онда морамо да се суочимо са последицама које таква одлука носи. Крајње је време да се отрезнимо. Нисмо у завидној позицији, јер мољакамо свуда по свету да нам позајме новац да бисмо финансирали оно што је неодрживо – каже Антић. Славиша Тасић, професор на Универзитету Мери у Америци, са друге стране, сматра да у Европи штедње нема. „Једина земља са буџетским суфицитом је Немачка, све остале, укључујући и Француску имају фискалне дефиците, дакле воде политику потрошње”, каже наш саговорник.
– Не верујем превише у узрочну везу између потрошње и раста. Ево, Немачка са суфицитом у ствари има пристојан раст, док Француска са дефицитом стоји у месту. Узроци стагнације су другачији, а томе доприноси и ЕЦБ која води доста рестриктивну новчану политику. Што се тиче Србије, овде нема никакве опасности од штедње. Са осам одсто дефицита далеко смо од тога. Смањивање тог минуса за нас би било добро – чак неминовно. Јер немамо више много простора за позајмљивање – закључује Тасић. Динкићева политика потрошње Од почетка кризе и у Србији се, баш као и у свету ломе копља око дилеме: штедња или потрошња. Највећи заговорник политике потрошње био је Млађан Динкић. Као министар привреде у време владе Мирка Цветковића осмислио је програм субвенционисаних кредита за привреднике. Држава је субвенционисала један део камате па су зајмови били јефтинији. Политику подстицања потрошње водио је и преко потрошачких кредита за становништво. Критичари су му највише замерали то што Србија, као увозно оријентисана привреда, стимулисањем потрошње заправо субвенционише произвођаче у туђим земљама и да зато таква политика код нас не даје ефекте. Немац расипник и Француз штедиша Немачка, која је традиционално окренута штедњи, сматра да се проблем раста не решава подстицањем инфлације, објашњава Владимир Глигоров, професор на Институту за међународне економске студије у Бечу. Немачка као извозно оријентисана привреда води рачуна о конкурентности, а то значи о цени рада и капитала које инфлација тежи да повећа. Француска је пре увођења евра, доста користила девалвацију франка, односно намерно слабила националну валуту како би стимулисала извоз. – Ове две традиције се сукобљавају јер је дилема у еврозони следећа: или ће се убрзати инфлација у Немачкој, чиме би се повећала тражња за француским производима или ће се смањити плате и други трошкови у Француској, опет са циљем повећане тражње за француским производима. Другачије речено, избор је или да Француска постане Немачка или да Немачка постане Француска. Дакле да Французи штеде или да Немци троше. Прочитајте још:
