Репрезентације у последње две деценије СФРЈ ставили су нас у исти ранг са Совјетима и Америма Невероватни успеси кошаркаша обележили су последње две деценије СФР Југославије. У деценији која је претходила Светском првенству 1970. године, СФРЈ се пробила у светски врх, шест пута освојила сребро (једном на Олимпијским играма, два пута на Светском и три пута на Европском првенству) и једну бронзу на ЕП, али је на шестом Светском првенству одржаном од 10. до 24. маја 1970. године у Љубљани направљен коначни корак који нас је поставио у исти ранг са Совјетима и Американцима. Тај шампионат игран је широм Југославије (Сарајево, Сплит, Карловац, Скопље, Љубљана). Прво злато Радивој Кораћ, најбољи стрелац генерације, годину дана раније погинуо је у саобраћајној несрећи, а нашу селекцију чинили су: Рато Тврдић, Љубодраг Симоновић, Винко Јеловац, Трајко Рајковић, Аљоша Жорга, Драган Капичић, Иво Данеу (капитен), Крешимир Ћосић, Дамир Шолман, Никола Плећаш, Драгутин Чермак, Петар Сканси. Селектор репрезентације био је Ранко Жеравица, а његов помоћник Лазар Лечић.Неколико дана после финала Трајко Рајковић изненада је преминуо. Американце смо победили (70:63) шутом ван рекета (нису постојале „тројке“), јер је то био једини начин да се пребаци њихова одбрана. Та победа нам је обезбедила златну медаљу, па нам је последња утакмица на такмичењу с Русима била небитна. Изгубили смо са 72:87. После овог првенства ФИБА је увела нокаут систем такмичења. Иако тада ни половина становништва није имала телевизор - радио-пренос финала био је главни догађај - после тог злата кошарка је у СФР Југославија доживела бум, нешто слично тенису данас! Обручи су качени на зид, стабла, плотове, а понегде су ницали и прави кошеви... Тријумфи На Европском првенству у Лијежу 1977. године Кићановић и Славнић играли су одбојку на терену, а све противнике добијали смо са по двадесетак кошева разлике. На Светском првенству у Манили 1978. године опет смо освојили прво место. У финалу смо победили Русе, а пред крај утакмице Славнић је водећи лопту добацио њиховом селектору, иначе пуковнику Црвене армије, легендарном Гомељском: „Пуковниче, завршићете у Сибиру!“ Гомељски је викао за њим: „Јуноша, бандит!“ Репрезентација Југославије је до распада у лето 1991. године освојила три титуле првака света, једну златну олимпијску медаљу и пет пута је била првак Европе. Последњу медаљу заједничка држава освојила је у данима док се распадала, на Европском првенству у Риму. 2. Рекламе У штампи и на телевизији су разни домаћи производи промовисани уз слогане: „Пиј мало, пиј добро“, „До последње капи“ и „Лакше се дише“ У складу с политиком „ни риба ни месо“, односно „социјализам, али не руски“, у штампи и на телевизији - и у филмским журналима, вестима које су се у биоскопима емитовале пре филма - постојале су рекламе. И то какве! Лош дизајн Током 1977. године Економска политика, нискотиражни, али веома угледан економски часопис, објављивао је преко целе стране рекламу за „јуришни млазни авион - јастреб“, произведен у фабрици „Соко“ у Мостару. Као и велика већина сличних рекламних огласа тог доба, и овај је био очајног дизајна - на километар се видело да га је радио неки референт општих послова. Или директоров сестрић... Данас су нам рекламе на светском нивоу - али више немамо авионе! Списак предузећа која су се рекламирала може да се чита и као списак нашег пропадања: „Жељезара Никшић“, РТБ „Бор“, пулски „Уљаник“, светозаревачки „Каблови“, сарајевски „Енергоинвест“, фабрика акумулатора „Трепча“... Ништа од њих данас није остало, осим реклама штампаних пре неколико деценија на лошем папиру. ФАП је купцима поручивао да његови камиони прелазе 750.000 километара без генералке, „Цимос“ из Копра рекламирао је „Ситроенове“ „ајкуле“, „жабе“ и „амије 8“, док је „Застава“ сликала „југо“ на тропским острвима и на Килиманџару. А на реклами за „Заставин“ ловачки карабин главно је било - лане! Велику популарност осамдесетих постигао је слоган „Лакше се дише!“ из рекламе за бомбоне „бронхи“, а пошто се није знало за регулаторне агенције, савете за медије и забране оглашавања, и дисало се и удисало! Алкохол и цигарете слободно су рекламирани. Слоган „Бадела“ био је: „Пиј мало, пиј добро!“, ракија „Такова“ ишла је уз „До последње капи!“, а „Рубинов“ вињак био је, једноставно, „Шампион!“. „Марлборо“ је ишао уз слоган „Оригинал из Сарајева“, а за пушаче је „Сапонија“ из Осијека производила и посебну пасту за зубе „каукор деникотин“. Славне личности Славне личности у рекламама више су биле изузетак него правило: Драган Холцер из сплитског Хајдука рекламирао је нишке транзисторе, јунаци серије „Наше мало мисто“ кафу „франк“, а Роберт Просинечки - чарапе „ударник“. „Праве ципеле можда нећете наћи, али чарапе да“, говори хипнотишући глас док млади фудбалер прво улази у аутобус, а затим испија кафу за шанком - без ципела! „Галеника“ је на тржиште избацила афтершејв „виктор“, позиционирајући се између „бриона“ и „питралона“ с једне стране, и „пино силвестреа“ и „јардлија“ с друге стране. Нешто касније, најављиван као „први југословенски мирис“, на тржишту у Србији појавио се „вожд“, али је доживео фијаско. Предсказање? Прочитајте још:

Нема геј параде, полиција неће штитити ЛГБТ због штрајка?

(ВИДЕО) Временска прогноза за суботу 20. септембар

3. Телевизори ТВ пријемници прављени су прво у Београду, па у Нишу, Загребу, Крању и Бањалуци. Хит су била стакла у бојама дуге, која су давала илузију колор-слике Први српски телевизор, назван „тесла 59 ТВ“, имао је екран дијагонале 43 центиметра и био је тежак целих 20 килограма. Имао је 12 канала, а слика је постојала само на једном. Укључивао се у струју преко уређаја званог стабилизатор. Направљен је у фабрици „Никола Тесла“ у Београду, а онда је политичком одлуком производња пребачена у Ниш. Најпродаванији апарат „Електронске индустрије“ из овог града био је „амбасадор“, а ТВ пријемници прављени су и у Загребу (РИЗ), Крању („Искра“) и Бањалуци („Чајавец“). Други програм Последњег дана 1971. године почело је емитовање Другог програма РТБ. Био је намењен слици у колору, а ТВ Ревија је 24. децембра 1971. објавила упутство како да се користи: „Власници скупих телевизора у боји једноставно ће укључити свој апарат, пронаћи канал и фином регулацијом ускладити боје. Власници црно-белих телевизора с прикључком за Други програм укључиће дугме с натписом УХФ и окретањем дугмета за фину регулацију пронаћи слику и звук Другог програма. Они који су купили телевизор пре 1967. године у Други програм могу да се укључе куповином тзв. конвертора (улагања су око 350 динара)...“. У то време хит на тржишту представљају стакла у бојама дуге која се монтирају пред екране црно-белих телевизора и дају илузију колор-слике. За данашње футуристичке ЛЦД пријемнике, некадашњи телевизори били су богато дизајнирани: мутнозелени екран био је уоквирен кутијом, а неки типови имали су роло-вратанца преко тастера за бирање канала и за укључивање која су се - закључавала! Антене Од апарата, па кроз прозор до крова пузала је жица за антену, а власници у зони бољег домета користили су собне антене. Било их је разних облика, а најупадљивије су биле оне у комбинацији са стоном лампом. Од осам до десет пре подне емитован је школски програм, па је следила пауза до наставка по подне. Програмска шема је била непромењива: понедељком у осам домаћа драма, средом спорт, страна серија петком у осам, суботом у исто време цртани филм, недељом домаћа серија. Мија и Чкаља, па после „Капелски кресови“, „У регистратури“, „Куда иду дивље свиње“, „Наше мало мисто“, „Љубав на сеоски начин“, „Грађани села Луга“... Пре дневника у пола осам сваке вечери цртани филм, па „Лаку ноћ, децо“... Програм РТВ Београд завршавао се песмом о Београду, а онда је на екрану могао да се гледа само снег. 4. Мензе и брза храна Запослени су добијали бонове за топли оброк, па су се хранили у ресторанима друштвене исхране или на киосцима с виршлама У СФРЈ се сматрало природним да запосленима буде плаћен топли оброк. Јело се или у ресторану друштвене исхране, односно мензи, или у неком од бројних експрес ресторана у граду, за бонове, некој врсти новца за интерну употребу. Никлована ограда Најпознатији престонички експрес ресторани били су „Загреб“, на почетку Кнез Михаилове, и „Атина“ на Теразијама. За класу испод њих по муштеријама и ентеријеру био је „Луксор“ на врху Балканске улице, преко пута биоскопа „20. октобар“. Од улаза, где је узимао вечито мастан пластичан послужавник неодређене боје, муштерију је никлована ограда водила дуж витрина с храном, иза којих су пословале сервирке, фризура повезаних белом газом. Прво је била супа у пластичним чинијама, па „прилог“: рестовани кромпир, пекарски кромпир, кромип-пире; затим месо: пилеће печење, кувана јунетина, јунећи језик, јунеће срце; па салата: купус, увек воденаст, цвекла, паприка извађена из лименке; хлеб исечен на кришке и на крају колачи. Скромније, али јефтиније и брже, глад се могла утолити на киосцима с виршлама. Продавачице у светлоплавим мантилима и боросанама на ногама, вадиле су их из вреле воде у лонцу од ростфраја на решоу, стављале у расечену земичку и преливале сенфом захваћеним пластичном кашиком из лонца. Ко је волео, на истом месту могао је да купи и јогурт, упакован у троугласти тетрапак. Долазак хамбургера Тајна њиховог непоновљивог укуса била је у томе што су од ујутру до увече, и виршле и кобасице, куване у истој води, која се повремено доливала кад уври, али не и мењала. Просипана је увече, да би ујутро била пристављена свежа. Због тога виршле купљене рано ујутро нису се много разликовале од оних које су припремљене код куће, купљене у подне већ су биле боље, а оне увече - најбоље. Виршле су, међутим, устукнуле пред хамбургерима. Отварање првог „Мекдоналдсовог“ ресторана у Београду, уједно јединог и у централној и југоисточној Европи, представљало је прворазредни друштвени и културни догађај. Тог 24. марта 1988. године, и месецима касније, преко оног дела Славије ка Делиградској улици није могло да се прође од београдског џет-сета, а колумнисти су најављивали „крај пљескавице“. Пљескавице су, међутим, преживеле. У време транзиције свака шуша која је имала довољно пара да поткупи општинског функционера изабраног на демократским изборима - или је сама била функционер - отварала је ћевабџиницу. Београђани су у капитализам ушли затворених очију - због дима с роштиља! 5. Куповина На београдском Цветном тргу 1958. отворена је прва самопослуга на Балкану, а брзо после тога сваки град је добио бар по једну робну кућу На првом фестивалу забавне музике у СФРЈ у Опатији победила је песма: „Тата, купи ми ауто, бицикл и ромобил, купи ми меду и зеку, колица ‚југовинил‘“. Одмах затим сваки град је добио робну кућу! Од игле до скија Негде је то био ГРАНАП (Градско набавно предузеће), негде НАМА (Народни магазин), а у Србији - Робне куће „Београд“... Све су биле амбициозна градитељска дела, све су се налазиле у центру вароши, на тргу са спомеником палим борцима... И све су данас пропале и претворене у кинеске пијаце. У њима је могло да се купи све што треба обичном човеку. У приземљу се продавала позамантерија (дугмићи, конци за шивење, рајсфершлуси) заједно с предивима и чарапама, козметика тик до улаза, мало даље џемпери и купаћи костими; на првом спрату - капути, мантили, ципеле, тканине, а понегде теписи и софе; на другом - бела техника, опрема за купатило, музичко ћоше у којем су се продавале домаће плоче и касете, па бицикли, шатори и скије „елан“. С кеса Робних кућа „Београд“ скидала се индигоплава боја, па је купац док с Теразија, рецимо, дође до Славије, био мусав и плав као неки Штрумпф. Свеједно, кесе се нису бацале, повремено би се тек опрале и у њима су се носиле патике за физичко у школи или папири с посла. А оне „фирмиране“, обично из фри-шопа с рекламом за виски или „марлборо“, носиле се само у посебним приликама. Умотавање робе Купљена роба, наиме, обично се умотавала у папир и везивала канапом. Сада их уопште нема, а биле су веома популарне - мреже! Од дебљег конца или танког канапа, уплетеног као у гушћу рибарску мрежу, с ручицама, „мрежа“ је служила за ношење бакалука из радње или с пијаце. Предност јој је била што је празна заузимала мало простора, а мана - што се видело шта носите. На београдском Цветном тргу 1958. отворена је прва самопослуга на Балкану. У осталим продавницама још неку годину доминираће велике тезге и рафови с робом дуж целог зида. У унутрашњости су све до краја седамдесетих у таквим радњама на тезги стајале тегле с бомбонама које је продавац паковао у фишеке од новина. А уз тезгу два велика метална бурета, са зејтином и „гасом“, односно петролејом за светиљке. Лименим пумпама точени су муштеријама у флаше. Сушту супротност њима представљала је „Фонтана“, продавница луксузних ствари у београдској Кнез Михаиловој. Ту су биле изложене кристалне чаше, скупа алкохолна пића, уметничке слике Моме Капора и Оље Ивањицки... и луле, дуван за лулу и цигаре. „Фонтана“ је била једино место на Балкану триста километара укруг где су се могли купити популарни „томпуси“! 6. Еротски магазини Први часопис који је објављивао голотињу био је Чик, али од покретања до гашењау регистрима се водио као„енигматски магазин“ Социјализму замерају све и свашта, али се ретко помиње једна његова озбиљна мана. У оно време, за разлику од данашњег, није било лако видети голу женску! Ствари су се из корена промениле тек 1968. године, с појавом магазина Чик. Заобилажење закона Да би заобишла строге законске прописе, редакција је прво направила лист за енигматику, укрштенице и ребусе, и дала му име Чик погоди. С временом је укрштеница на насловној страни била све мања, а полугола девојка уз њу све већа... и све голишавија, све док једном женска није била скроз гола, без укрштенице, и без оног „погоди“ у наслову. Тај „енигматски магазин“, како је све до гашења вођен у регистрима, уређивали су Љубиша Козомара, Гордан Михић, Матија Бећковић... Овај потоњи је, знамо, данас академик, а Козомара и Михић, што заједно, што одвојено, написали су и потписали сценарија за бројне ТВ серије и филмове: „Кад будем мртав и бео“, „Буђење пацова“, „Вране“, „Леваци“, „Сироти мали хрчки“, „Црна мачка, бели мачор“, „Војна академија“... Чик је излазио два пута месечно на лошем папиру, али је у њему могло свашта да се прочита: трачеви и интервјуи са естраде, еротски фељтони у форми квазиисторијских романа с Истока, Кама сутра у вечитим наставцима... али су у једном периоду најпопуларнија била „писма читалаца“. У њима су излагана еротска искуства или су постављана питања на која је уредништво опширно одговарало. Огласи проститутки Много простора заузимали су и огласи, у којима се прво стидљиво, а затим све отвореније, рекламирала и проституција: „Масерка у вашем дому 85/65/98“ или „Масер за старије даме, зелене очи“. Сваке године часопис Чик је организовао избор за најлепшу ученицу, такозвану мис Бамби, па су две стране биле одвојене за фотографије младих средњошколки у купаћим костимима. Данас би се, у време освојених слобода, та акција нашла на удару закона. А кад је реч о садржају, наравно да је било и голих жена, али ниједна фотографија није била безобразнија од оних које данас објављују све дневне новине. Брзо је Чик добио имитаторе: Ева и Адам, Двоје... свакако „безобразније“, али не и занимљивије. Један други магазин, загребачки Старт, у објављивању нагих фотографија отишао је корак даље, па су на имитацији Плејбојеве дуплерице стидне длачице - у складу с ондашњом модом - биле нормална ствар. Осамдесетих година Дуга је, уз политичке текстове и интервјуе, неколико година имала и рубрику „Моја жена, мој шампион“. Мужеви су слали аматерске еротске фотографије својих супруга. Критике чистунаца биле су гневне, попут оних које се данас упућују ријалити програмима. 7. Музички фестивали Солистичких концерата није било стално, а много чешће су биле смотре певача у Опатији, Загребу, Београду Прве уличне демонстрације у социјалистичкој Југославији одржане су у марту 1961. на београдским Теразијама - због певача забавне музике Ђорђа Марјановића! На фестивалу Београдско пролеће жири му није доделио прво место, па су његови обожаваоци, „ђокисти“, блокирали саобраћај у главној улици престонице. Протест је трајао два сата, све док није дошла милиција, а да би некако смирио разбеснелу масу, Ђорђе се попео на кров аутомобила и одатле певао својим обожаваоцима! Јака конкуренција А кад је имао серију концерата у Дому синдиката, Јованка Броз, жена тада неприкосновеног Маршала, послала му је писмо: „Молим вас, Ђорђе, извините, али нисам у могућности да дођем на ваш концерт!“. Много чешћи од солистичких концерата били су музички фестивали: Опатијски, Загребачки, Београдско пролеће, сарајевски Ваш шлагер сезоне и Сплитски. Није било звезде - из свих република - која би пропустила да се појави на неком од њих, па је конкуренција била жестока. Опатијски је имао званичан назив Дани југославенске забавне музике и неко време на њему је биран наш представник за Песму Евровизије. Имитирао је фестивал италијанске канцоне Санремо, па је одржаван у предратној раскошној Кристалној дворани хотела „Кварнер“. У Опатији су певали Вице Вуков, Нина Спирова, Зафир Хаџиманов, Сенка Велетанлић, Ђорђе Марјановић, Лола Новаковић, Душан Јакшић, Аница Зубовић, Маријана Держај, Габи Новак, Ана Штефок, Тереза Кесовија, Маја Оџаклијевска, Драган Стојнић, Кемал Монтено, Ладо Лесковар, Елда Вилер, Мајда Сепе, Здравко Чолић, Корни група, Индекси, Леб и сол, Нови фосили, Пепел ин кри и многи други. Песма лета А под насловом Песма лета, караван певача обилазио је, са истим репертоаром, југословенске градове. Победник фестивала одређиван је гласовима публике, која је гласала купонима из новина налепљеним на дописнице. Певачи који су остајали без награда и тада су тврдили да је гласање намештено, мада, руку на срце, ни жири није увек био на висини задатка: 1976. године „Галеб“ Оливера Драгојевића у Сплиту био је тек осми! Телевизијски преноси фестивала - на једином једином постојећем каналу ЈРТ - празнили су улице тих суботњих вечери. Неговано је братство и јединство, па је Мики Јевремовић, кад год би наступао на фестивалу „Сплит“, певао на ијекавици! Главни градови свих југословенских република имали су „своје“ забавно-музичке фестивале, а награде су се по „кључу“ додељивале представницима свих народа и народности. Вечити представник Косова на свим овим приредбама био је поп певач Газменд Паласка... Извор: Курир