Правда

Ипак, велики део српске интелигенције је, уместо традиционалног служења народу, већ дуже у функцији додворавања западним спонзорима и локалним богаташима-тајкунима. А уместо борбе за домаћу правду, за нове социјалне идеале, интелигенција је у борби за стране донације и грантове у непрекидном и грчевитом настојању да се буде прихватљив и популаран лик у очима западних политичара. Данашња српска интелигенција раскинула је традицију некадашње интелигенције која се борила за интересе народа, данашња наша покољења „западњака” су за образац, на који треба да се угледамо, узели амерички модел капитализма и амерички начин живота. А вредности као што су социјална правда, идеја равноправности, духовност, народност, посебна улога државе, идеја социјалдемократије, све је то заборављено. Заиста, данас у Србији тешко да можете да нађете иједног демократског лидера који својевремено није био позиван у САД на разне форуме и састанке, држао тамо предавања или се појављивао у тамошњим масмедијима. Само по себи то и није грех. Проблем је, међутим, у томе што је код нас тешко пронаћи странку или неку другу организацију либерално-демократске оријентације која није добијала америчку финансијску помоћ. Од те помоћи и данас живи добар део српске интелигенције. На ова и оваква размишљања подстакла ме је расправа у Скупштини Србије поводом предлога новог закона о извозу и увозу наоружања и војне опреме. Углавном се та расправа свела на међустраначко препуцавање, са вађењем из нафталина појединих изјава појединих политичара, што у конкретном случају предлога новог закона нема никакве везе. Али јесте у функцији покушаја дискредитације свакога ко није са вама сагласан. Ако је то садашњи домет српске интелигенције, онда нам нема спаса. Јер, када бивши министар одбране господин Драган Шутановац из Демократске странке одговарајући скупштинском колеги Александру Мартиновићу из СНС-а потеже његову изјаву од 25. јула 2012, у којој се Мартиновић заклиње на верност Војиславу Шешељу рекавши „да би прелазак у СНС био крајње кукавички потез”, онда мене заиста интересује какве везе има чињеница то што је неко у међувремену променио мишљење и странку са предлогом новог закона о промету оружја и војне опреме. Ја сам очекивао да се у дискусији поставе питања: ко је од 2005 до 20012. године фаворизовао само једно државно предузеће у тим пословима наневши тиме милионске штете држави Србији? Односно, како је то једна приватна компанија у Србији добила у време министра Шутановца дозволу да о трошку те компаније позове официре из Јемена да обиђу војне фабрике у Србији и погледају шта би све Јемен могао да купи од производа наше војне индустрије. Када су чланови бројне јеменске војне делегације обишли наше фабрике и поручили робу у вредности од око 70 милиона долара, онда та приватна компанија није добила извозну дозволу, јер „се нису стекли услови”. Истовремено је државна компанија преко својих агената ту исту робу нудила Јемену. Ко је тада контролисао ту државну компанију, ко је спречавао коректну утакмицу и ко је обезбеђивао монопол? Па Демократска странка.

Прочитајте још: (ФОТО) Погледајте оружје и силу коју ћемо видети на војној паради у Београду!

Је ли то тај „бољи пословни амбијент” за којег се сада залаже бивши министар одбране? Пословни амбијент у којем је у време Гадафија, када Либија није имала санкције, пропао посао око извоза 160.000 аутомата М-92 у вредности од 47.700.000 долара, посао за извоз 500 аутоматских бацача граната вредан 5.300.000 долара само за „Заставу оружје” и око пет милиона долара за фабрику „Слобода” из Чачка. Све је пропало, јер Либијци нису хтели да раде са тадашњим руководством државне компаније, хтели су сарадњу са приватном српском компанијом, а тадашњи шефови у Министарству одбране Србије нису хтели да тој приватној компанији дају извозну дозволу. Ко је крив што је Србија тада изгубила милионе долара? Очито нико, јер су на власти били „амерички ђаци”. Или када је једна наша приватна компанија 20. марта 2006. године добила три извозне дозволе за извоз оружја у Јордан: бројеви дозвола 000067, 000066 и 000051, све у вредности од неколико стотина хиљада долара, а све потписано од стране госпође Ане Благојевић из Министарства за економске односе са иностранством, да би само месец дана касније иста компанија била одбијена за извоз оружја исто у Јордан, али сада је вредност посла била пет милиона долара. Можеш да добијеш посао када је мања цифра у питању, већи иде нашима које ми контролишемо. Је ли то тај пословни амбијент? Извор: Политика (Мирослав Лазански)