Правда

Покушао је, тако, да се јавности приближи „признањем” за које је одговоран ДС у смислу једностраног гурања идеје „ЕУ нема алтернативу”. Оно што је нарочито привукло пажњу у његовом медијском исказу „кастровске” дужине је тврдња да треба прво изградити српску Србију, а тек потом одлучити у ком правцу усмерити државни брод. Са овом тврдњом бисмо се сложили јер десетак година заступамо такав став, но, имамо проблем са оним ко ју је изрекао. Да ли је то искрено „преумљење” евроентузијасте у евроскептика и онога коме је на првом месту приоритет национални интерес? Иако делује као политички маркетинг с циљем позиционирања ка умеренијем бирачком телу на центру којим доминирају напредњаци, не треба олако искључити ни могућност искрене промене мишљења. Но, да је ипак реч о хаотичном маневрисању показује то да се Пајтић истовремено потврђује као лидер „војвођанске приче” кроз многе иступе и декларације. Таква шизоидна позиција је условљена и његовом двоструком улогом – председника странке с националним амбицијама и покрајинског политичара који контролише Војводину. Заједно са својим некадашњим председником Тадићем и коалиционим партнером Чанком, са којима је последњих година био у изузетно лошим односима, Пајтић је у скупштини Покрајине усвојио декларацију о промени Устава Србије или доношења новог. На страну то што покрајинска скупштина уопште није место за покретање ове иницијативе, оваква продукција промотивних декларација „војвођанског карактера” делује оперетски. Но, такве ствари никако нису наивне.Иако саме декларације немају тежину, оне су званичне поруке овог нивоа власти јавности Покрајине и Републике. Овим се захтева нови уставни оквир који би легализовао неуставни покрајински Статут и проширио ингеренције покрајинске администрације према формули „више од аутономије мање од независности”. Неки су, попут Треће Србије, протестовали, јер декларација говори како се покрајина прикључила Србији 1945, чиме се негира историјска чињеница о присаједињењу из 1918, као и о вековна стремљења српског народа да се преко аутономије национално еманципује и приближи Србији. Вероватно предлагачи нису ни чули за Српско Војводство из 1848, које је водило битке с мађарским националистима за национално ослобођење. Тако се идеја српске аутономије у Војводини из деветнаестог века претворила у своју супротност – титоистичку покрајинску институцију (све почиње са 1945) која је служила слабљењу и уцењивању Србије.

Прочитајте још:Српска интелигенција је издала свој народ!

Нажалост, уопште нема стручне или објективне политичке расправе каква и колика аутономија нам је потребна. Уместо тога имамо, са једне стране, захтеве за „Републиком” коју промовишу минорне војвођанске странке као пробни балон иза кога стоје озбиљнији играчи, а са друге стране, од десних снага захтев за укидање Покрајине. Прво је, наравно, изузетно опасна игра која у јавни простор као легитимно уводи идеју (кон)федерализације Србије, а друго у овом моменту делује као ирационални инат који само јача „аутономашке аргументе”, попут оног да „Војводина ради, а Београд се гради”. Но, да се вратимо на главног јунака ове приче – Бојана Пајтића који покушава да „српском Србијом” гради свој имиџ и у Шумадији, где је и даље виђен као војвођански аутономаш, а да истовремено декларацијом настоји да остане и борац за „војвођанске интересе”. Исто тако изјављује да ДС неће ући у владу са СНС-ом и да нема проблем да буде опозиција. Шта је онда проблем – распишу се избори и прекине се политичка блокада и агонија око питања шта ће бити с Покрајином. Али не, Пајтић жели да остане на власти иако му је подршка у Војводини тек нешто изнад цензуса, чиме је изгубио политички легитимитет да води Покрајину (легалитет је „још ту”). Дакле, он настоји да буде и заступник „српске Србије” и „европске Војводине”, да буде свима све што је потребно да би се некако одржао у седлу. Не бисмо уопште коментарисали његове иступе о крађама и бахаћењу или захтев за отпуштање партијске војске из јавног сектора кад су то били стубови политике ДС-а у протеклих десетак година. Очигледно је да има подршку на Западу,чији представници у њему настоје да створе противтежу превише јаком и популарном Вучићу. Но, да би то постао морао би неке ствари да преломи и да превазиђе политичку шизоидност. Политички аналитичар