Правда

Солжењицин је још 1968. у „Архипелагу Гулаг” писао: „Са Украјином ће бити много болно”. „Можда ће бити потребно”, написао је, „у свакој области спровести плебисцит”, сматрајући да је Украјина „нацртана” по несхватљивим критеријумима који никада нису одговарали њеним историјским границама. Солжењицин се питао те године „зашто у западној Украјини украјински националисти руше споменике Лењину и челичном одлучношћу бране своје "свете" границе које им је управо он даровао?” Солжењицин је већ тада видео безочност, исквареност и погубно загревање до усијања страсти по руско-украјинском питању. А још 2006. године фанатично дављење и протеривање руског језика називао је „зверском мером”... У једном од последњих интервјуа је изрекао и коначну мисао да „цветне револуције” служе само да би „окружиле Русију како би она, на крају, изгубила суверенитет”... 1968. „Архипелаг гулаг”, писан 1968, објављен 1974. године: „Мени је болно да о томе пишем. У мени се сједињују руско и украјинско - у крви, срцу, у мислима. Велико искуство из логора и дружење са Украјинцима ми је открило колико су они осетљиви и рањиви због тога. Наша генерација не може да избегне плаћање грешака старијих...” „Да ли смо ми велика нација”, наставља Солжењицин, „не треба да доказујемо величином територије, бројем потчињених народа, већ величином поступака”. „И дубином нашег узоравања које ће остати после, али и после тога и оних који неће хтети да буду са нама...” -Са Украјином ће у будућности бити изузетно болно. Али, треба схватити њихову садашњу „напетост”. Уколико они нису успели током прошлих векова да све схвате, сада је на нама (Русима) да испољимо здрав разум. Морамо да пружимо решење федералистима или сепаратистима - ко кога већ буде убедио. Не треба устукнути, иначе следи безумље и окрутност. Колико год будемо мекши, трпељивији, јаснији данас, толико више има наде за успостављање јединства у будућности, писао је Александар. „Нека поживе, нека пробају, а убрзо ће схватити да се проблеми не решавају отцепљењем због тога што у разним деловима Украјине постоји различит однос оних који себе сматрају Украјинцима, Русима или неким другим. Биће много тешкоћа. Можда ће у свакој области морати да се организује плебисцит а потом следи и пажљив однос према свима који ће желети да се - одселе. Није сва Украјина у њеним формалним совјетским границама - Украјина. Неки делови безусловно стреме Русији. А Крим су „приписали” Украјини Хрушчов и његови. А шта је са Карпатском (Червонаја) Русијом? Проверићемо: потребна је праведност према себи, али и колико ће Украјинци бити праведни према карпатским (подкарпатским) Русима...? Април 1981. Александар Солжењицин се писмом обратио Конференцији о руско-украјинским односима коју је организовао априла 1981. године у Торонту Харвардски украјински истраживачки институт. Поручио је да је „руско-украјинско питање једно од најважнијих данас”, додајући да сматра „да је садашње усијање страсти погубно”. „Да ли у садашњем стању повишених страсти постоји емигарантска болест или губитак оријентације”, запитао се Солжењицин и додао да „конференција, уколико се бави руско-украјинским односима никако, ни на минут, не сме да изгуби из вида односе међу народима, а никако међу емигрантима”... „Не једном сам рекао и могу да поновим да нико никога не може да задржи силом и ни једна од страна у сукобу не може да примени према оној другој насиље: како према својој сопственој, тако ни према целом народу, али ни према било којој мањини. Зато у сваком појединачном случају мора да буде спознато и остварено месно мишљење. Сва питања заиста може да реши искључиво месно становништво, а не - удаљене емигрантске споре које имају дефоирмисана осећања”, рекао је Солжењицин. Додао је да му је „посебно болна јарост и нетрпељивост руско-украјинског питања која је погубна за обе нације и користи само њиховим непријатељима”. „Ја, мешавина руско-украјинског бића, одрастао под помешаним утицајем обеју култура, никада нисам видео и не видим антагонизам међу њима”, каже Солжењицин, додајући да у његовом срцу „нема места за руско-украјински сукоб и, уколико би ипак дошло до краја, никада и ни при каквим околностима нећу поћи, ни моји синови, на руско-украјинску судар (сукоб), колико год нас према њему вукле безумне главе...” Јун 1981. Александар Солжењицин је јуна 1981. написао текст „Како поново да изградимо Русију”, који је први пут у Русији објављен у часопису „Звезда” 1993. године. -Ја сам, на половину, Украјинац и у раним годинама растао сам уз звуке украјинске речи. У каснијим, жалосним годинама, већину својих „војничких” година сам провео у Белорусији и до сржи заволео њену тужну судбу и њен кротки народ, написао је Солжењицин. „Наш народ се раздвојио у три гране”, каже писац , „само због монголске најезде и - пољске окупације и колонизације!” - Потпуна је лаж да од 9. века постоји посебан, украјински народ са не-руским језиком. Сви ми смо проистекли из драгоценог Кијева одакле нам је и „засветлило хришћанство”, написао је Александар. „Већ сам поручивао емигрантским украјинским нацоналистима који славе Америку да су у заблуди када тврде је „комунизам мит и да цео свет хоће да освоје не комунисти, већ Руси”. „Уосталом, амерички Сенат”, каже, „већ 30 година у својим документима тврди да су Руси већ заузели Кину и Тибет”...! -Комунизам је мит који су и Руси и Украјинци осетили на својој кожи почев од 1918. године. То је био такав мит, да је 29 губернија усред стравичне суше и глади дало сво своје семе 1921-1922. Такав мит отерао је Украјину у незапамћену глад 1932-33, каже Солжењицин и пита се „зар та заједничка колективизација уз помоћ шибе и стрељања није помогла да се у патњи ујединимо?”„Данас делити Украјину”, говорио је, „значи уништити милионе и милионе породица и становништва у областима које имају већинско Руско становништво и ко зна колико ћемо уништити људи који потичу из мешовитих бракова који не могу да се одлуче коме ће се приклонити...” „Али, у бити, не постоји ни трачак нетрпељивости између Руса и Украјинаца...” -Свакако, уколико би Украјинци заиста одлучили да се отцепе, нико не би смео да их спречи силом. Али, све је то растегљиво и само месно становништво може да решава судбину свог села, области, а свака мањина у таквим крајевима не сме да осети ни трунку насиља... Октобар 1990, одговор Свјатославу Караванском (Каравански је познати дисидент, дугогодишњи заточеник Гулага, Украјинац, који је писао Солжењицину после његовог текста „Како да поново изградимо Русију” 1990) -Из мог текста извели сте једини закључак: да сам ја великоруски шовиниста, колонијалиста, подрепак империјалне Русије и „прикривени империјалиста”. Да ли је у питању намерна глувоћа и недостатак савести? То избезумљује, али и тера на опрез: шта ви хоћете да прикријете тим урликом ? Могу да вам се обратим само са надом и вером у узајамно разумевање...Које су ми одавно одузели. Солжењицин је поновио Караванском: „Сада када на западу Украјине руше споменике Лењину, зашто западни Украјинци страсније од свих желе да Украјина има - лењинске границе које им је поколонио баћушка Лењин, да би их одобровољио због отказивања од независности и „залепио” јој приде и Новоросију (Југоросију) која никада није била њена? Уз то, дао јој је и басен Доњецк да би га „одвојио од контраревоилуционарних утицаја”, али и значајне делове леве стране реке Дона. Уз то, Хрушчов је у међувремену великодушно поклонио Украјини и Крим...” Децембар 1991, референдум у Украјини Солжењицин је поздравио референдум у Украјини и рекао: „Наши народи се са запрепашћеношћу избављају из срушеног, коначно, комунизма. Људи заслужено чекају - колико треба још чекати? За сада, сви смо у хаосу беде. Људима није дата обрадива површина, индустрија је запуштена, животна средина је затрована. У међувремену, „ловани” успевају да продају у тишини све и свашта или бесповратно покраду још преосталог богатства, нашу будућност и - шта ће нама остати? Нашој деци ? „ -После барикада у Москви, после московског августовског рушења комунизма, за све републике се први пут отворила могућност да постану посебне државе... Дај боже свакој новој држави да стане на ноге (Конфедерација самосталних држава је празна реч, она не може да живи...). „Наше заједничко горко совјетско искуство”, писао је Александар, „ваљда нас је довољно убедило да никаквим државним циљевима не може и не сме да се правда насиље над људима. Свима треба омогућити слободан и спокојан живот”. Солжењицин је имао и неколико упутстава за украјински референдум: „Да питање на листићу буде јасно истакнуто, а не као на московском, мартовском; да не буде притиска на гласаче и, ако може, да буду присутни независни посматрачи; да резултати буду разматрани по областима - свака област мора да одлучи куда ће отићи...” Април 2006. године, последњи интервју (Из интервјуа В.Т.Третјакова са Александром Солжењицином за „Московске новости”) „Сматрам, уколико три главна стуба евроатлантских интеграција (хришћанства ?) и наше цивилизације - Северноамерички савез, Европска унија и Источноевропски савез (руски), не закључе стратешки савез међу собом, онда ће наша цивилизација раније или касније нестати...Где и у чему видите спас наше евроатлантске цивилизације - уколико, наравно, нама још она треба?”, запитао је у последњем интервјуу А.Третјаков Александра Солжењицина. „Светски политички процес никако се не одвија по вашим хтењима и правцима. САД размештају своје окупаторске војске широм света - у једној земљи за другом. То је фактичко стање у Босни, на Косову и Авганистану, у Ираку... Дејства НАТО и дејства САД се суштински не разликују. Али, очигледно је да им данашња Русија не представља никакву опасност и претњу. Нато упорно и методично развија свој војни апарат - стреми ка истоку Европе и настоји да освоји Русију с југа... Зато је јасна материјална и идеолошка подршка „цветним” револуцијама и парадоксално продирање Серверно-атлантских интереса у централну Азију. Све то не оставља сумњу да се спрема потпуно окружавање Русије, а потом и губитак суверенитета... Сматрам да би присаједињење Русије таквом северноатлантском савезу који води пропаганду и насилно продире у разне делове планете, уводећи идеологију и облике „своје” данашње демократије, водило не ширењу, него пропасти хришћанске цивилизације”. Солжењицина су питали и о његовом погледу на проблем подељеностиу руске нације (најподељенијој нацији у савременој Европи) и да ли Русија треба, ако не политички онда макар интелектуално да постави питање о уједињењу руских земаља у случају очигледног увлачења Украјине од стране њене политичке елите у Евросавез, посебно у НАТО: -Све што се догађа у Украјини, почев од погрешно формулисаног питања на референдуму 1991, у мени изазива бол и горчину. Фанатично гушење руског језика (који је не тако давно на попису био признат званично као водећи језик јер га је говорило 60 одсто становништва) сматрам једноставно зверском мером усмереном против културне будућности Украјине. Огроман простор који никада није био историјски Украјински - Новоросија, Крим и цела Југо-источна област - насилно су „утиснути” у састав садашње државе Украјине и у политику која жарко жели улазак у НАТО, рекао је Солжењицин. „Ниједан сусрет Бориса Јељцина са украјинским званичницима није прошао без капитулације и његових уступака, а избацивање Црноморске флоте из Севастопоља (који ни за време Хрушчова није уступљен Украјини) је крајње ниско и представља ругање целокупној историји Русије 19. и 20. века”, рекао је на крају Нобеловац и поручио: „Русија при оваквим условима и догађајима не сме равнодушно да преда многомилионско руско становништво Украјине и одрекне се нашег јединства са њим...!” Ко је био Солжењицин? Александар Исајевич Солжењицин (1918-2008), чувени писац, војник, дисидент и добитник Нобелове награде за књижевност, сврстава се међу најзначајније писце на руском језику, раме уз раме са Пушкином, Достојевским, Толстојем... Рођен је у Украјини и студирао на физичко-математичком факултету, ванредно на московском Институту за историју, филозофију и књижевност. По нападу нацистичке Немачке на СССР 22.6.1941. добровољно се пријавио у војску где је напредовао од обичног војника до заповедника артиљеријске бригаде. Већ 1945. настају проблеми и његова борба са једноумљем: због писама у којима је индиректно критиковао Стаљина, ухапшен је у источној Прусији иако је био узоран војник и стручњак и осуђен на Гулаг где је био све до 1953. После 3 године прогонства у средњој Азији је рехабилитован и послат у Рјазањ где је радио као учитељ. Нобелову награду за књижевност добио је 1970. практично за кратку приповетку „Један дан Ивана Денисовича” која је говорила о његовим искуствима у Гулагу коју је објавио 1962. Стално је прогањан, одузето му је и руско држављанство па је 1974. емигрирао. Вратио се у Русију 1994, а 1998. одбија највишу руску државну награду „Св. Андреја Првозваног” који му је доделио Борис Јељцин, речима: „Не могу да примим награду од врховне власти која је довела Русију до садашњег погубног стања”... Приповетком „Један дан Ивана Денисовича” увео је у литературу тему стаљинових логора и остао јој веран, уз мање изузетке, до краја. Најпознатији су романи „Одељење за рак”, „Први круг”, „Црвени точак”, аутобиографија „Борио се шут с рогатим”, многобројне драме „Гозба победника”, Заробљеници”, „Република Рада”...Посебно се издваја његова кратка приповетка „Матрјоњини дани” (1963) у којој је описао судбину напаћене сељанке која и усред беде успева да очува високе моралне вредности. Био је члан Руске академије наука од 1997. и Српске академије наука и уметности од 1994.

Прочитајте још:Дарко Младић: Нешто чудно се дешава у Трибуналу, још два српска официра имају рак!

Извор: Треће око