Правда

"Олга Нинчић Хумо, Авдина супруга, упознала је Марка и Славку Ранковић (Маркову супругу) у Врховном штабу НОВ за време рата. Након што је побегла, пре стрељања, из нацистичког затвора у Сарајеву, Олга се нашла са партизанским јединицама где је добила репутацију енглеског шпијуна и као таква била доведена у Врховни штаб. Марко ју је испитивао и у једном моменту питао да ти ниси Авдина супруга. Јесам - одговорила је, а он се грохотом насмејао. После тога, сем узајамног уважавања, ништа друго није постојало", почиње своју причу за Данас Огњен Хумо. Према његовим речима друга околност која је утицала на односе породица Ранковић и Хумо води порекло од једне доста неочекиване појаве - Титова љубавница је била Даворјанка Пауновић, али он је, сигурно не без основе, био фасциниран Олгом. "И поред свог великог искуства никада такво биће није видео. Да је неко из било које краљевске куће дошао вероватно не би имао такво држање и понашање јер су иза њега стајале генерације интелектуалног и моралног достигнућа њене породице, а истовремено била је скромнија од већине партизана. Тито је ту фасцинираност показивао и својим односом према Олги, али су неки то протумачили као љубавну везу. Мој отац, који се бавио организацијом устанка у БиХ, одлазио је у Врховни штаб с времена на време, или су то радили његови курири. Једном приликом курири су дошли из Врховног штаба са вешћу да постоји љубавна веза између Тита и Олге. Авдо је био увређен и одбио је да даље иде у Врховни штаб. Везу са Врховним штабом наставио је онда Ђуро Пуцар", каже Хумо. Он напомиње да се јаз се још више продубио када је, после ослобођења Сарајева, Олга рекла Титовом шефу кабинета, Митру Бакићу, да хоће да иде да види ћерку Азру и мужа.

Прочитајте још:Порошенко јача војску на истоку

"Он је дословце рекао: То ти не бих саветовао, али ако си већ решила, немој да се поздрављаш са Титом, него се из ових стопа окрени и иди. Тако је и урадила и тиме је јаз постао непремостив. Ради тога није могла ни оца Момчила Нинчића преко Тита да спасава од глупости руководства које му је припремало суђење. У таквој, благо речено, непријатној ситуацији која се створила, однос Тита према мом оцу, у годинама које су следиле, био је однос потпуне пасивности: Нећу ништа нажао да му урадим, како бих могао тако нешто и да оправдам, али нећу нигде ни да га подржим", каже Хумо. Изузетак је како каже била ситуација када је 1948. године, после Резолуције Информбироа, Тито послао букет цвећа Олги, по Жежељу, са поруком: Авдо се у Босни најбоље држи. "Олга је била на лечењу од туберкулозе на Голнику, а Тито је враћао на "прави пут“ Родољуба Чолаковића на Брду код Крања. Нормално, у таквим околностима, без подршке са врха, мом оцу би следило изопштење са државно-партијских функција. Тако је и почело. Иако је из рата изашао са највећим делом терета на леђима организације устанка у БиХ, после рата му је било намењено да буде или ректор Београдског универзитета или амбасадор у Јапану. Он је то одбио. Ту је Марко притекао у помоћ", истиче Хумо. Пријатељство Огњен Хумо каже да је Александар Ранковић Марко где год је могао показивао свој пријатељски однос према Авди и Олги. "Његов став је отприлике био: Тито не може да оправда своје игнорисање Авде и ја ћу му омогућити да буде исто што и ми у сваком погледу сем да добије државно-партијску функцију, која би му у нормалним околностима следила, али која без Тита не може да се добије. Када смо се 1956. године доселили у Београд, доживели смо тежак ударац. Азра је умрла. Имала је здравствене проблеме од како је као једногодишња беба била ухапшена и затворена у нацистички затвор у Мостару. Марко је тражио да ниједна пошта не шаље телеграм који би обавестио мог оца, који је тада био у Америци, шта се десило, док се не смисли како ће то да му се саопшти. Носио је Азрин ковчег. Становали смо неко време код њих. Хтели су, колико је могуће, да ублаже тежак ударац који смо примили", прича Хумо. Он каже да је десетак дана пре Брионског пленума Славка дошла код Олге и паркирала њихов волво испред наше капије у Ужичкој 20, насупрот Титовој огради. "Зазвонио је на врата официр из Титовог обезбеђења и рекао да кола морају одмах да се уклоне одатле. Славка је изашла и рекла официру да су то кола Александра Ранковића. Не интересује ме чија су - морају одмах да се уклоне. То је рекао официр гарде која је обезбеђивала не само Тита него и Ранковића. Тако нешто неколико дана раније није могло ни да се замисли. Очигледно је већ тада Ранковић био бивши. Два-три дана пре Брионског пленума дошли су Марко и Славка код нас. Марко се трудио да буде весео, шалио се, а Славку никада нисам видео тако смркнуту, ћутала је. Само је рекла да ствари стоје врло лоше. Марко ме је питао шта мислим ко је виши од нас двојице. Не знам док се не измеримо. Устао је и мерили смо се. Њихова посета је била нека врста опроштаја са пријатељима", каже Хумо. Према његовим речима Авдо Хумо је на Брионском пленуму био један од ретких који су ћутали. "После пленума Олга је отишла код Марка и Славке да им у своје и Авдино име покаже солидарност у њиховој муци. Разговарали су и о томе да нема никаквог смисла да Авдо заврши своју политичку мисију, која је постојала независно од Ранковића, и да сасвим сигурно буде уклоњен из јавног живота, тиме што би негде дао јавну подршку Марку. На Брионском пленуму сам Марко, или се није бранио или је признао за понешто да је крив. Знао је да када се звер власти придигне, мора да се нахрани кривицом другог. Снага конформизиране државно-партијске бирократије била је таква, да је човек, ако је хтео нешто да поправи, морао да користи, како би Хегел рекао, „лукавост ума“. Када су се пре и после Пленума формирале разне комисије, Кардељ је рекао мом оцу: ти ћеш да водиш комисију испред СИВ-а. Мој отац је одбио. Кардељ је инсистирао: или ти или ја, нема ко други - имплицирајући - само ми имамо довољно моралног кредибилитета. А пошто ја не могу, то значи ти. У ствари, тај Кардељев захтев је значио, сад мораш да платиш цену за пријатељство које сте имали", напомиње Хумо. У пролиферацији разних извештаја везаних за случај Ранковић, каже Хумо, и верзија тих извештаја, првобитних и накнадних, не знам ко је написао извештај који се данас сматра извештајем Комисије СИВ-а, коју је водио мој отац, али извештај који је мој отац написао има потпуно супротан смисао од тог извештаја. "Извештај мог оца написан је уз многе опструкције и био је најобјективнији извештај који је тада написан. Донео је закључак да нема доказа да је прислушкивање постојало. Објављивање извештаја који је написао Авдо Хумо забранио је Петар Стамболић, у то време председник СИВ. Петар Стамболић је ту забрану образложио: да се више ништа променити не може, да су ствари легле, да су сви прихватили кривицу Ранковића и да мој отац тај извештај негде архивира. Очигледно је било да је Стамболић био врло заинтересован да после Ранковића постане први човек у Србији. Није знао да он није за ту улогу. Мој отац се у том извештају највише ослонио на оно што му је говорио и писао Селим Нумић, који је тада био ухапшен и који је по природи свог посла најбоље могао да зна да ли је прислушкивања било. Мој отац га је знао дуги низ година као поштеног човека", каже Хумо. Он каже да се убеђења његовог оца нису у свему поклапала са Ранковићевим, али су по осећањима били и остали пријатељи, а Славка и Олга су биле најбоље пријатељице док су живе биле. Савка Ранковић и Јованка Броз "Сакупило се више узрока који су омогућили „случај Ранковић“. Прву значајнију пукотину у добрим односима између Тита и Ранковића направиле су њихове супруге - Јованка и Славка. Славка је интелектуално и својим шармом надвисивала Јованку. Славка је сасвим слободно са Јованком разговарала, као што би и са сваким другим. Реаговала је, може се речи чак и благо, на Јованкине изјаве, и тиме, намерно или не, показивала ту разлику која је постојала између њих. Наравно пред Олгом Славка је говорила далеко оштрије о Јованки", напомиње Хумо. Он истиче да када је први пут Олга видела Јованку, она је била млада, лепа девојка која се стидљиво смешка. "Временом се ситуација променила. Јованки није пријало да се огледа у Славкином огледалу и пунила је Титу уши против Славке и Марка. Полако и неповратно су се кварили односи између Тита и Марка и поред тога што је Марко од рата па надаље био најпоузданији Титов ослонац. Ни један од њих, наравно, није хтео нити да ућутка своју жену нити да се разведе од ње", каже Хумо. У Смедереву, на недељном излету, коме се био први пут прикључио и Тито са Јованком, каже Огњен Хумо, и сам сам присуствовао једном таквом затезању атмосфере између Јованке и Славке. "Тешко је рећи да су неке веће концептуалне разлике довеле до разлаза. У битноме су се Тито и Марко слагали. Једино што је у одређеним ситуацијама, нарочито после „случаја Ранковић“, Тито морао одређену цену да плати у погледу својих концептуалних убеђења, онима који су учествовали у смени Ранковића. То му није претерано тешко падало ако су његови основни услови задовољени. Важније од концептуалних разлика и од односа две супруге било је то што Тита нису превише интересовала - а и године су пристизале - безбројна конкретна питања везана за државно-партијске послове. Он је та питања препустио Ранковићу, који је све више држао конце у својим рукама, а Тито се све више осећао као „Енглеска краљица“ - што је сметало њему, сметало Јованки и свима онима који су се плашили неминовности да после Тита дође Ранковић", прича Хумо. Огњен Хумо каже да биполарни систем власти и без концептуалних разлика, на бази дихотомије апстрактно - конкретно, у то време код нас није могао да опстане. "Једини остварив начин смењивања Тита био је да он, уз помоћ њега самога, постане само фигура на власти. Сваки други начин, укључујући насилни, био је потпуно нереалан захваљујући огромном ауторитету који је Тито имао - па ни Ранковићу није падало на памет да смењује Тита. Према томе, Ранковић је морао да оде. Многи су у пукотину, која је настала између Тита и Марка, убацили своје интересе и још више је продубили. Додворице какав је био, на пример, Цвијетин Мијатовић, осетили су промену климе и ступили су у акцију: Цвијетин се пре афере додворавао Марку поклањајући му ловачке пушке, а када се клима променила, измислио је да Ранковић хоће да буде Титов наследник. Марко се сигурно таквом неком идејом није разметао, а свима је тада логично било да ће он да наследи Тита. Оно што је важније било, сви могући аутономаши по питању власти, и лажни самоуправљачи и сви они који су се плашили да ће после Тита доћи Ранковић, и они који су очекивали нову прерасподелу власти, видели су своју шансу када се та пукотина појавила", каже Хумо. Прислушкивање Такав један, за то време крупан догађај, истиче Хумо, мало вероватан и тешко изводљив, каква је била смена Ранковића, могао је да се изведе само радикалним средствима каква је била прича да Ранковић ради Титу о глави, која је изнесена довољно аподиктично да није могла бити доведена у питање. "Смисао приче о прислушкивању није наравно био да је Ранковић прислушкивао Тита и Јованку да би био боље обавештен шта Јованка разговара на телефон и шта прича у својој спаваћој соби, него да је прислушкивање постојало у склопу намере да Ранковић насилно смени Тита или да му чак дође главе. У једној интерној информацији која се појавила пред Брионски пленум помињу се и неке гасне цеви. Када је ефекат постигнут, одустало се од такве оптужбе. Многи су били шокирани и паралисани. То је вероватно био за намернике најбољи и једино могући пут. Ствари су представљене као припрема пуча против Тита, а одиграо се пуч против Ранковића", каже Хумо. Он је испричао и да је касније, окружење је „спасло“ Тита и од двовлашћа са Јованком и при крају свог живота он је стварно постао „Енглеска краљица“ са владајућим врло лошим окружењем. "За тврдњу да је Авдина мисија после „случаја Ранковић“ имала смисла поменућу неколико примера: Да није било Авде, који се супротставио Петру Стамболићу и његовој идеји да се пројекат београдског моста Газела сузи за две траке, тај мост би данас био практично неупотребљив. Како је писао Светозар Вукмановић, 1968. године Авдо је највише допринео да се првобитан оштар однос према студентима промени. Када је иницирао став Југославије према догађајима у Чехословачкој, Авдо је наљутио и Брежњева, који га апострофира у једном телеграму Титу. Коча Поповић је том приликом рекао: ако ни ради чега другог, ради овога ћеш ући у историју. На Брионима 1972. године Авдо се после скоро 30 година разјаснио са Титом и успео да га обавеже на дубље друштвене промене и онда био брутално екскомунициран од стране владајуће државно-партијске бирократије под оптужбом да се бори против онога што данас зовемо једноумљем", закључио је Огње Хумо. Извор: Вечерње Новости