Правда

Опсесије Адолфа Хитлера су се углавном показале опасним за свет, а он је био врло склон разним нездравим фиксацијама: био је опседнут собом, ликовном академијом, сновима о величини, Евом Браун, мржњом против Јевреја, али и – што мало ко зна – Турском. Иако су корени развоја Трећег рајха прилично темељно анализирани, на један фактор се не обраћа довољна пажња – а то је значај Турске и Мустафе Кемала Ататурка на фирерова размишљања. Хитлер је Ататурка звао својом „блиставом звездом“. У својој новој књизи „Ататурк у нацистичкој имагинацији“, Штефан Ириг је представио колики су значај имали Ататурк и тадашња Турска у стварању амбијента у ком је настао нацистички покрет. Турска револуција је 20-их година прошлог века инспирисала многе полемике, а не само да су нацисти креирали свој национал-социјалистички модел по узору на Турску, већ су и лично Гебелс и Хитлер били омађијани свиме што је Ататурк радио у Турској. Након краја Првог светског рата, Немци – а поготово конзервативци – су били обузети осећањем неправде након мировног споразума у Паризу. Осим њих, још једна бивша суперсила са истока је преживљавала врло тешке тренутке. Тадашња Турска је остала распарчана, а велики делови њене некадашње територије су подељени Грчкој, Јерменији, као и великим силама попут В. Британије, Италије и Француске. Међутим, почевши од 1919. године, турски националисти на челу са Ататурком су трансформисали државу од аутсајдера до успешне државе која је победила Грке, Французе и Јермене на многим фронтовима. Турска је успела да „избоксује“ нови мировни споразум (споразум у Лозани 1923) који је резултовао успостављањем граница модерне Турске. За то време је штампа у Немачкој била одушевљена овим подвигом Кемала Ататурка. Дневне и недељне новине су биле препуне прича о Турској. Током наредних пет година, објављено више од 2.000 чланака о овој земљи. Чињеница коју многи историчари узимају здраво за готово када наводе Мусолинија као главног Хитлеровог узора је та да је сам Мусолини за себе говорио да је он „Мустафа Кемал миланске Анкаре“. Пропаганда у немачкој штампи о Турској је припремала терен за Хитлеров Пивнички пуч, када је неуспешно покушао да преузме власт, инспирисан Ататурковим подвигом. Тек након тог неуспеха је Хитлер схватио да мора да дође на власт „демократскијим“ путем, попут Мусолинија, што му је на крају и пошло за руком. Године 1938. Хитлер је на свој рођендан изјавио следеће: - Ататурк је био први који је показао да је могуће мобилисати и препородити земљу која је била потпуно изгубљена. Ако кажемо да је Ататурк учитељ, Мусолини би био његов први, а ја други ученик. На дан Ататуркове смрти, немачки медији су били препуни прича о њему, иако је он умро само дан после чувене „Кристалне ноћи“. Највећа сличност између нацистичке и Ататуркове владавине је у трагедијама Холокауста и геноцида над Јерменима, који се догодио пре Ататурковог доласка на власт. Нацисти су сматрали Јермене Јеврејима са истока и негирали су постојање било каквог злочина. Данас је ситуација другачија. Када Немци помињу Турску, то чине у контексту имиграције, асимилације и кандидатуре за ЕУ. Штефан Ириг је у својој књизи показао да су корени односа ове две земље далеко дубљи него што се чине на први поглед.

Прочитајте још:Асадова армија опколила исламисте североисточно од Алепа

Извор: Блиц