Правда

У Генералној скупштини УН недавно је  усвојена резолуција о којој се није много писало у медијима, нарочито не у државама чији су представници били против ње или уздржани приликом гласања. Резолуција против величања нацизма, која је у Њујорку стављена на гласање на предлог Русије, прошла је тесном већином: за њу је гласало 115 држава, три су биле против, 55 уздржане, а 20 није гласало. Иако делује невероватно да резолуција која се бави оваквим садржајем, за коју су гласале државе које окупљају 5,6 милијарди људи – није изгласана једногласно, још је невероватније да за њу није гласала ниједна чланица ЕУ и ниједна земља у региону. Србија је тако била једина држава у региону која је у СБ УН 21. новембра гласала за резолуцију у којој се изражава озбиљна забринутост због успона екстремистичких покрета и политичких партија које пропагирају расизам, етноцентризам и ксенофобију, које се баве ширењем идеологије фашизма и расне надмоћи. У тексту се осуђује слављење нацистичког покрета и бивших чланова организације „Вафен-СС”, отварање споменика и меморијала и одржавање јавних демонстрација са хваљењем нацистичке прошлости, покрета и неонацизма. Али овакво гласање, иако се противи здравом разуму, није изненађење за оне који последње две деценије прате трендове политике званичног Брисела. Дефиниција је једноставна: радећи на политичком јединству, ЕУ је збијала редове усклађујући националне прошлости. Тако је настало неколико резолуција Европског парламента које изједначавају злочине комунизма и нацизма. После усвајања резолуције у Парламентарној скупштини Савета Европе у јануару 2006. године „О потреби међународне осуде злочина тоталитарних комунистичких режима”, Прашке декларације из 2008, која се односи на „разоткривање злочина комунистичких режима источне Европе, обештећење жртава и обезбеђење мера да се они више не понове”, у Европском парламенту је у априлу 2009. године усвојена резолуција о европској савести и тоталитаризму и установљен је Дан сећања на жртве свих тоталитарних и ауторитарних режима: фашизма и комунизма. Не треба ни наглашавати да се у Прашкој декларацији на коју се позива резолуција Европског парламента на списку држава са тоталитарном идеологијом, поред СССР и, рецимо, Северне Кореје, нашла и бивша Југославија, па се тако од Србије тражи да у наставку европских интеграција у српском парламенту обавезно усвоји Резолуцију Савета Европе о осуди злочина комунистичког режима. И све то у тренутку јачања нацистичких покрета у појединим државама ЕУ, оспоравању холокауста и откривању споменика нацистима. Иако земље на Балкану имају сопствена искуства са нацизмом, када су гласале на Ист Риверу, државе бивших југословенских република ипак су се руководиле обавезом усклађивања мишљења са ЕУ. Чак и БиХ и БЈР Македонија, које су далеко од европских интеграција. На неким сајтовима, али никако у мејнстрим медијима, протекле две недеље су се у суседним државама могла прочитати негодовања да су оправдања политичких врхова несувисла и да се оваквим гласањем потпуно негира антифашистичка борба зарад дневне политике и интереса у међународним односима. Међутим, из Брисела су ову резолуцију прочитали као „покушај злоупотребе борбе против неонацизма у контексту кризе у Украјини”. Њене чланице су сматрале да је резолуција „неуједначена у осуди тоталитарних идеологија, да недовољно говори о темељним правима слободе говора и јавног окупљања, те да нема исти однос према различитим облицима дискриминације, расизма и ксенофобије, то јест да је резолуција селективна”. Политички аналитичар Драгомир Анђелковић каже да ЕУ једноставно није желела да Русија прошири ту резолуцију и „разбије њихов монопол да причају о нацизму и фашизму на начин на који то раде, уплићући у то геополитичке комбинације”. Он указује на чињеницу да се у ЕУ неселективно сагледавају злочини комунизма и том приликом се Совјетски Савез поистовећује са нацистичком Немачком. Такви процеси започети су почетком деведесетих у бившим совјетским републикама, балтичким земљама, потом и у Пољској. „Формула је врло проста: комунизам је једнако нацизам, Совјетски Савез је једнако нацистичка Немачка, а Русија је наследник СССР и сноси кривицу”, указује Анђелковић. Супротстављајући се таквом наметању аналогије, председник Русије Владимир Путин је у више наврата истицао значај комунистичке историје Совјетског Савеза, тврдећи да би „порицање да је током седам деценија социјалистичког система много тога великог урађено било исто што и рећи да су наши родитељи живели узалуд”. Током готово једне и по деценије Путинове владавине забележен је и пораст позитивних мишљења о Стаљиновој владавини, где се испред милиона убијених у чисткама ставља његов утицај на то што је СССР извојевао победу у Другом светском рату и што је постао нуклеарна сила. Нацисти на буџету Јасно објашњење зашто су САД, уз Украјину и Канаду, гласале против резолуције, објавио је „Глас Америке”, преносећи званични став да је Русија користила резолуцију за домаћу пропаганду и да су у њој „две украјинске групе, Десни сектор и Украјинска национална самоодбрана, приказане као неонацистичке”. Какав је однос званични Вашингтона имао према нацизму, осим општепознате чињенице да је био уточиште нацистичких генерала и војника који су бежали од победничке правде у Европи, показало је пре неколико дана истраживање америчке агенције Асошијетед прес. Они су, наиме, утврдили да је америчка влада давала из буџета социјалну помоћ оптуженим нацистима који су морали да напусте САД. Секретаријат правосуђа користио је рупу у закону да примора осумњичене нацисте да напусте САД у замену за те бенефиције. После обелодањивања ове праксе, Сенат је усвојио закон којим се онемогућава осумњиченим нацистичким злочинцима који су изгубили америчко држављанство да добијају милионске бенифиције америчке владе.

Прочитајте још:Немачки апели за мир морали би почињати са „Опрости нам Србијо!”ГЕОЕКОНОМСКИ УДАР: Евроазијски блок успоставља зону слободне трговине са чак 40 земаља

Извор: Политика