Правда

Јесте ли изненађени успехом књиге? Добили сте и награду „Златни хит либер“... Наравно да сам изненађен! Ни у сну нисам помислио да ће књига побудити оволико интересовање код публике. Знао сам да ће је прочитати одређен број мојих фанова, али нисам ни слутио да ће интересовање пробити све лимите. Заиста је невероватно шта ми се све догађало. Прелазим улицу, кад ми таксиста труби из кола и показује ми књигу. Стојим у реду у пошти, кад госпођа иза мене стидљиво вади моју књигу из ташне... Један мој друг ми прича да је у касном септембру лежао на плажи са још три госта и да је свако од њих читао моју књигу. Енглези имају добру реч за то. Хит. Ударац! Шта је суштински привукло читаоце - вредност књиге или име аутора? Мислим да је тајна успеха чињеница да се у њој описује најмање пет митолошких категорија, почев од осамдесетих које у нашем сећању сијају као неко златно доба, затим Сарајево, које је на несвакидашњи начин изборило место најомиљенијег града у бившој Југославији, па сама Југославија, на коју данас гледамо подељених осећања и рок музику која ће двадесети век одвојити од свих осталих векова. * После вишегодишњих рокенрол турнеја, 2014. сте провели на промоцијама књиге... И, какво је искуство? - Не може се поредити. Промоција књиге је пријатно ћаскање са онима који те воле и цене, а турнеје и концерти су напор, стрес, путовања, напетост. На турнејама једино што је лепо је оних два сата док сте на позорници. Остало је „дизање тегова“. Јесу ли вас књижевне вечери помало вратиле у Сарајево? Као и писање књиге, и разговор с публиком је било враћање у прошлост и посећивање овог метафизичког Сарајева, у коме данас живе стотине хиљада његових становника посећујући га на разним интернет-страницама, „фејзбуцима“, друштвеним мрежама. Међутим, моја публика нису само бивше Сарајлије, већ и они који никад нису били у њему, који су о том граду слушали легенде и митове. Колико сте књигом успели да „продужите живот“ вашем митолошком граду? Питам се да ли је Сарајево, ово моје, метафизичко Сарајево, које је расуто по свету од Аљаске до Аустралије, сада дефинитивно премештено у виртуелни свет друштвених мрежа, „јутјубова“, мејлова, блогова и сајтова, и колико ће дуго на том, мени загонетном терену, још опстати. Да ли ће и деца наше деце са истим жаром причати својој деци о том чуду које се појавило у двадесетом веку, да ли ће са истим ентузијазмом и они откривати старе скечеве „Надреалиста“ и никад заборављене песме „Пушења“, како га сада откривају генерације које не памте ни Милошевића, а камоли Тита. Када ће доћи тренутак кад ће број лајкова на тим сајтовима почети да пада, када ће се једна по једна веб-страница везана за овај град гасити због неплаћене ренте, када ће магија о којој сам писао у овој књизи дефинитивно ишчезнути? Откуда толика мистификација Сарајева? До изласка ове књиге нисам ни знао колико је митско место Сарајево заузимало у душама Југословена. Питам се којом ли се алхемијом служила историја када је од града стешњеног у котлини прекривеној маглом и суровим вековима, предодређеног само за казнионицу, направила место о коме се испредају легенде, везу приче које живе и данас. Какав је то кулинарски процес прошао кроз руке судбине, па је град који је пејоративно називан „тамним вилајетом“, постао омиљено место међу народима СФРЈ, симбол слободе, обележен хумором, музиком и добром зајебанцијом. То у овој малој књизи нисам успео да одгонетнем. Јесте ли осетили југоносталију код читалаца? Ходајући по промоцијама стекао сам утисак да се у Србији на Југославију гледа са великом дозом носталгије и благонаклоно. Моја књига, иако није рекла много тога доброг о тој земљи, још је више пробудила то осећање у људима. Са друге стране, чини ми се да људи у Србији нагињу ка осећању да су остали народи западног Балкана који говоре истим језиком, ако не (бивши) део њиховог тела, оно барем браћа по језику и менталитету. То осећање деле све политичке позиције у Србији, од оних који још увек сањају линију Карлобаг - Вировитица и не знам шта већ, до оних који сматрају да је ред да се свима појединачно извинимо. Ови први дубоко су уверени да су сви народи мање или више деривирани од Срба, а ови други да нам је много боље било док смо били заједно. Осећај је, међутим, исти. На који начин су вас „прочитали“ у Републици Српској? Тај осећај јединства са браћом по језику у РС је потпуно ишчезао. Не постоји више. Као да му је истекао кредит. Није више важно ко је од кога настао, подела је јасна и видљива и о њој је ефемерно разговарати. То се, међутим, не може назвати национализмом, већ губитком осећаја заједништва. То је тако. У РС се десила још једна еволуциона ствар. Нестала је подела између четника и партизана. Мој истанчани њух већ након неколико минута може да препозна са чијим симпатизером разговарам. После неколико наступа у РС приметио сам да ту разлику више не примећујем. Да ли су сви постали четници, или су постали партизани, ствар је из ког угла гледате, али оба та назива не носе више негативне конотације. Имате ли неку „инсајдерску“ информацију, како је књига примљена међу сарајевском рајом? Међу грађанима метафизичког Сарајева примљена је фантастично, што се тиче града који је данас административни центар Босне и Херцеговине, немам валидних података.

Прочитајте још:Кустурица: Клинтон се смејао Јељцину, али не видим да се Обама смеје Путину Огњен Амиџић: Поништити Устав Србије!

Фронтмен сарајевског „Пушења“ Сејо Сексон поручио је да бисте морали да „прескочите ров“ ида се вратите у Сарајево да бисте поново могли да сарађујете... Не знам о ком рову Сејо прича. Има их више. Ја сам све ровове прескочио иако ниједан ров нисам ископао. Последњи ров који сам прескочио био је ров сачињен од лажи и сплетки које су бујале у мом граду, које су довеле до рата, које су контролисале његов ток и које, нажалост, и даље расту на том тлу. Моја књига је само мали покушај да се те лажи идентификују. Драго ми је да ме Сејо позива у Сарајево (административни центар БиХ). Искористио бих његову гостољубивост да га питам да ли могу са собом да поведем и осталих 199.999 бивших Сарајлија који су тај град напустили попут мене, у паници, под притиском и без игде ичега. Некако ми је безвезе да се вратим сам. А шта је ваш услов за нову сарадњу са Сејом, који је и један од главних ликова ваше књиге? Ја немам никакав услов за нову сарадњу са Сејом. Истина, ја немам никакав услов, због тога што о тој сарадњи не размишљам. Узгред буди речено, ја сам био уверен да он живи у Загребу и да комплетан његов бенд са Сарајевом има везе колико и ја са Техераном. Када се он то вратио у Сарајево? Или је то можда још једна од лажи које морамо идентификовати? Шта уопште мислите о таласима које добијамо из ЕУ да се поново интегришемо, помиримо, приближиво, све са пригодним кованицама „ови простори“, „регионална сарадња“, „Западни Балкан“... Парцијализација једне велике земље служила је да се њени комади лакше контролишу, а укрупњавање тог разбијеног тржишта служи за лакшу продају производа. Балкански народи би требало да се помире између себе самостално, без притиска споља, али пошто смо се побили под покровитељством међународне заједнице, тешко је да ћемо се помирити без њеног туторства. Докле год народи региона мисле да им се срећа нуди из иностранства, дотле ће овде владати несрећа. Како рече Никита Михалков, ако свој живот не уредиш својим рукама, њега ће уређивати туђе руке. Колико је Србија вешта у овој тврдој спољно политичкој утакмици Можемо ли опстати на танкој жици између Русије и ЕУ, Кине и САД? Мислим да можемо. Игра је врло осетљива, али улогу коју играмо у драми под насловом Украјина засада играмо веома добро. Нажалост, свако затезање конопа између Истока и Запада најјаче се осети на месту где се Сава улива у Дунав, а обично на том месту коноп и пукне. Можемо се само надати да су велики играчи ове озбиљне игре, која је одавно престала да буде смешна, свесни своје снаге и моћи, као што су то били Кенеди и Хрушчов у доба кризе у Заливу свиња, па су уништење планете одгодили за неки други пут. Умишљамо ли сопствену битност у тој историјској тучи слонова, или је наша позиција заиста важна - од 1914. до 2014? Ми смо великим нацијама углавном битни само када се треба тући у њихово име против непријатеља. Ту су нас употребили и 1914. и 1941. Када се након тога деле ордења, нас углавном забораве. Па Срби су били једини народ који је у Другом рату имао два покрета отпора, а не постоји ниједан уџбеник код наших савезника који напомиње њиховој деци да смо уопште дигли главу против фашизма. Превише смо мали да би нас приметили. Други проблем је што, хтели ми то или не, Запад на нас гледа као на мале Русе, а истовремено су нам велики Руси превише далеко да им се тешко можемо сакрити под скуте. И једнима и другима смо углавном колатерална штета. Првима у случају бомбардовања 1999. године, а другима у тучи око Јужног тока. Али, и с тим се живи! Добили смо и нове услове Берлина за почетак преговора са ЕУ. Подсећа ли вас, на пример, захтев да уклонимо Парк мира на скеч „Надреалиста“ кад полиција плени „опасно цвеће“? Гомилање услова постаје забавно. Ускоро ће нам преписати и начин на који треба да се облачимо, којом руком да се чешемо, какву кафу да пијемо, с ким да разговарамо а с ким не.... Речју, учиниће све да нам одложе улазак колико год могу. Да се граничимо са Русијом, можда бисмо већ били пуноправни члан. Овако, предалеко смо од Истока, али и од Запада. Мени се, право да вам кажем, у Европу не жури. Ја мислим да је много важније да ми себе променимо, него да уђемо у Европу овакви какви смо. Јесте ли, одласком да живите на село, показали на личном примеру да је будућност бекство из економског и социјалног „експрес лонца“ у који се претварају градови? Градови су свакако мртви, а Србија мора реанимирати село, јер ту лежи њена снага. Немамо нафту, али имамо земљу, чија је лепота скупо плаћена. Та нас је земља одгојила и нахранила и због ње нико овде није умро од глади. Не видим разлога зашто то не искористимо. Храна ће свакако постати драгоценија од нафте, врло брзо. Имамо фудбалере у најбољим екипама, а репрезентација нам је поново доживела тотални фијаско... Је ли то наш усуд - добри појединци и очајан колектив? То је питање система и организације. Фудбал је огледало живота, а живот код нас је неорганизован и хистеричан. Једноставно, потребан је систем, било какав, само да је систем. Код нас то не постоји. Тај таленат за неорганизацију наследили смо од наше драматичне прошлости у којој смо често морали да се разбијамо по групама да бисмо преживели. Након тога, свака група је мислила да је она главна. Добар део „одговорности“ лежи на души најдемократскије религије на свету у коју верујемо, али која нам дозвољава да њене догме тумачимо како год хоћемо и по властитоме нахођењу, а да при томе не сносимо никакве последице. Отуда је јасно зашто наши играчи у озбиљним системима функционишу беспрекорно, а кад дођу у наш хаос, не сналазе се. Одакле почети сређивање? Од новог закона о спорту, којег, како видим, сви избегавају. Ваљда се добро осећају у хаосу који влада. Шта бисте пожелели грађанима у наредној години? Мирну и досадну годину у којој нема никаквих великих историјских догађаја, осим у домену спорта и културе. Извор: Новости