Правда

Све ово би се могло прочитати као најава наставка ослањања на подршку Русије и одбијање да се призна независност Косова. Али, можда Николић само покушава да потегне такву могућност како би се притиснуо Брисел да буде флексибилнији око услова за почињање преговора о чланству у ЕУ. У сваком случају, Србија се суочава са егзистенцијалним избором наредних месеци између коначног уласка у Европу и тога да буде остављена на цедилу. Могуће је да понестаје простора да се такав избор избегне. Пет фактора су кључни за разумевање стратешке ситуације Србије: 1. Економска будућност Србије зависи од активног кретања ка чланству у ЕУ. Николић каже да је то “питање опстанка.” Србија мора постати права слободнотржишна привреда способна да се такмичи на глобалном нивоу. Да би то урадила, потребна су значајна улагања и техничка помоћ. 2. Русија не може да пружи помоћ која је Србији потребна. Руске “инвестиције” обично значе стављање ресурса у руке њених олигарха. То не развија економију. Русија може да обезбеди политичку подршку око Косова у Савету безбедности УН, али Путину није стварно стало до Србије. За њега је то првенствено алат за ”штипање” Запада. 3. ЕУ - предвођена Берлином - неће понудити никакву флексибилност за услове за отпочињање преговора о чланству. Главни разлог нема никакве везе са Србијом пер се. ЕУ остаје у економској и финансијској кризи. Њој - а посебно Немцима - се не жури да проблемима додају нове чланове којима је потребна помоћ. 4. Како год, Немци спинују питање признавања Косова, и пре отварања поглавља биће потребан стварни напредак у нормализацији. Немачки амбасадор у Београду позвао је на “пуну примену” бриселских споразума, јасно нагласивши да фокус мора бити на чврстом увођењу Срба са севера у косовске институције интеграцијом судства и формирањем заједнице српских општина. 5. ЕУ није задовољна политиком Србије према Русији. Све док је то била проста традиционална словенска солидарност око Косова, могла је да се прихватити као неизбежна. Али Европа, а нарочито Немачка, нису срећни са Русијом и тиме што су присиљени да примењују санкције против сопствених економских интереса. Ниједна ЕУ чланица не би била срећна са преварантима око санкција. Тако је пре отварања преговора о чланству за Србију додатни услов и “поравнање” у области спољне политике.ЕУ је предвидела одлучне услове да Србија крене напред - сада прихватање дефакто губитка Косова (формално признање касније) и ускраћивање подршке Путину: Учините ово и почните да улазите у Европу, одуприте се и останите напољу.Руководство Србије вероватно разуме ситуацију боље него било ко други. Тако, можда, председник Николић преузима вођство да изради нови приступ. Иако он упозорава да нико не треба да очекује “сензационално признање”, председнику је можда дат посао - као ствар превасходног националног интереса - да нађе матрицу изласка у сусрет испуњавању услова ЕУ.

Прочитајте још:МОСКВА: Западу не смета неонацизам у Кијеву!?

Пут напред остаје оно што је одувек био: да се искористи Ахтисаријев план, разрађен кроз споразуме са Приштином у Бриселу - довршавање постављања косовских Срба у косовске институције на статусно неутралан начин. Србија би, као и сви становници Косова, само била на добитку тиме што би увела косовске Србе у политички микс Приштине. Заузврат, Београд би могао да инсистира на подршци ЕУ за неке специфичности. Интегрисање правосуђа могло би да доведе до напора косовских Албанаца да се “врате” на север позивајући се на “законска права”. Људи са севера ће се одупирати сваком таквом напору као претњи која би променила етничку равнотежу њихових заједница. Пре увођења судова на северу у широки косовски систем, Европљани (и САД) треба да направе одлучан напор да реше сва питања имовинских потраживања широм Косова тако да сви расељени буду обештећени и да им се помогне да остану где сада живе. Београд би такође могао да се фокусира да косовским Србима обезбеди добар део из централног финансирања без непотребних препрека. Ипак, Београд нема много избора него да ради са ЕУ и пронађе начине да иде напред. Извор: Вечерње Новости