Правда

Језивим подацима до којих је дошао овај центар нема краја – ова злостављања тек у мањем броју трају више месеци (30,73%), док на жалост у највећем броју случајева представљају вишегодишње злостављање (69,27). У чак 78,39% случајева починилац је члан породице, а мета оваквих свирепих дела су девојчице (83,22%). Између првог насиља и прјављивања у просеку прође чак 8 година и 5 месеци, а некада и много касније. У чак 92.11% случајева није започет кривични поступак! Једно од питања које је последњих дана у центру пажње јесте и питање како заштити младе који су прошле тортуру у својој породици, а нарочито уколико се ради о младим девојкама над којима су се иживљавали чланови породице. Несигурне у себе, повређене и младе, још увек неснађене у реалном свету, овакве девојке чека дуг пут до стабилности. Иако је много установа које пружају тренутну заштиту ни један трајно не решава прпоблем. Весна Станојевић, координаторка Сигурне куће каже да ова институција пружа тренутну заштиту свакој жени која је жртва насиља у породици, али да “од тренутка када уђу у Сигурну кућу жене морају почети да размишљају шта даље”. – Код нас се жене у просеку задржавају 4 до 5 месеци, неке краће, неке и дуже. Колико ће остати пре свега зависи од њихове угрожености. Оно што је важно јесте да жене знају да ово није трајно решење и да морају да размишљају о трајнијем решењу – каже Станојевић. Сличан одговор добили смо и у Прихватилишту за одрасла лица. Ова институција, такође неретко бива прва адреса оних који су жртве породичног насиља. – Ми смо установа отвореног типа и код нас склониште и заштиту могу потражити сви којима је то потребно. О жртвама породичног насиља бринемо као и о осталим корисницима наших услуга, а када им долази породица у посету, обавештени смо о томе, и трудимо се да не дође до незгодних ситуација. Код нас је боравак ограничен на 6 месеци, мада се дешава да корисници који се не снађу остају и дуже – каже Сузана Миловић, из Прихватилишта за одрасле. Из Миистарства за рад, запошљавање, социјалан и борачка питања кажу да “свака пунолетна особа која је жртва насиља може да добије смештај у сигурној кући која јој осигурава безбедност, бригу о здрављу, егзистенцијалне услове и психолошку подршку, док се малолетној особи се смештај може обезбедити у хранитељској породици, установи за смештај без родитељског старања или прихватилишту за заштиту деце од злостављања и занемаривања, а у овим установама деца могу остати до двадесетшесте године живота уколико су на редовном школовању”. Оно што су нам из горе наведених установа напоменули јесте да и поред свих недаћа које су снашле жртве, оне морају у једном тренутку да стану на своје ноге. Нажалост, иако се помињу бројни механизми помоћи као што су разговори са психолозима, социолозима, терапеутима, некако се чини да онај главни изостаје – фиансијски осамосталити жртву да не зависи од насилника и да је приморава да му се враћа.

Прочитајте још:Донета пресуда у спору Србије и Хрватске

Извор: Телеграф