Правда

Одакле интересовање баш за ово раздобље? - Од када читам, привлачи ме историјска тематика, посебно словенска. А онда сам сузила круг на Србију и српску престоницу. Волим то претакање прошлости и садашњости, овог и оног света, преплитање нерукотворства и вештаства у сваком смислу; бивалог, небивалог и снивалог. Роман ''Евгенија Хајден'' је путовање у најлепше и најпровокативније доба наше домовине, последњу деценију 19. и прву 20. века. То је време између два турска и Првог балканског рата чијим се почетком завршава роман; време наизгледног мира у коме војује својеврстан, унутрашњи рат: скидање окова дуговремене турске доминације која се предубоко укоренила у колективно несвесно и експанзија просветитељства, образовања и ширења видика; судар противречности од моде, преко архитектуре, до схватања и опхођења, уз невероватно сложен колорит српске престонице која подлеже наглом продору европејства, истовремено посрћући под непопустљивим робовањем навикама, што је све у роману верно описано.У том расколу, нашла сам инспирацију да опишем усуд, београдске породице Наумовић Виларет чији је оснивач чувени Јован Наумовић Виларет, миљеник једног кнеза и једног султана. Тих двадесетак година у које сте сместили радњу романа Европа је назвала Лепом епохом; за Србију је то било транзитно време слично данашњем. Колико за данашњег читаоца може бити актуелан ваш роман? - Актуелност романа ''Евгенија Хајден'' је несумњива, јер се бави вечним темама. Ово је друштвени колико и породчни роман који поставља низ интригантних питања: постоји ли љубав која потире сваки грех, може ли предрасуда до мржње да опстане пред величином поднете жртве, где је крај суноврата, чиме се искупљује савест, која је цена ишчекиване среће? То су ванвременске и непролазне недоумице човека од када постоји. У првој верзији је роман имао преко 700 страница. Колико вам је времена и труда било потребно да напишете једно тако обимно дело? - Роман је доживео битно скраћење што је утицало на појачану динамику радње, бржу измену сцена и сведенију дескрипцију како би се испоштовао читалачки апетит савремених поклоника писане речи. Имала сам жељу да оставим снажан и веран печат једног раздобља, да се читалац апсолутно пренесе у то време и поистовети са ликовима како би преживео њихову драму, да види, чује и окуси ондашњи свет. За то је било неопходно осликати читаву друштвену позорницу, дочарати амбијент, екстеријер и ентеријер, ношње, фризуре, јеловнике, од Оријента до Аустругарске. Читаву деценију сам посветила раду на овом роману који је подразумевао многа трагања, истраживања и читања, као и способност да се снажном имагинацијом пренесем у време о коме пишем, па сматрам овај роман својим петим дететом. Осим што сте својим романом књижевности дали вредан допринос, као мајка четворо деце остварили сте се и као противник најзлосрећније пошасти данашњице, ''беле куге''. - Стваралаштво је божанска супстанца у сваком човеку, као и потреба да траје. Неко траје у камену, подвигу, а неко у деци и речи. Не бих волела да ме неко доживи као залудну мајку која је између дојења и пресвлачења деце нешто пискарала како би прекратила доколицу; време које сам посветила роману је једнако вредно и савесно као и време потребно за подизање деце, захтева огромну љубав и несебичну жртву. И једно и друго ми је причињавало огромно задовољство, зато је ''Евгенија Хајден'' и посвећена мојој деци.Роман има и религиозни карактер. У којој мери сте се упознали са православном теологијом да бисте могли овако надахнуто да пишете и о тој теми? - Роман осветљава појаву јереси на нешем поднебљу која изазива сукобе, породична неразумевања и расула, онако како је то и данас са многим сектама. Није непознато да су секте поникле управо у време зачетка индустријализације. Та тема ми је веома блиска и позната, јер сам сарађивала једно време на стварању првог српског часописа за борбу против секти ''Београдски дијалог'' кога је издавала Светосавска омладинска заједница при Храму Св. Александра Невског у Београду. Нажалаост, доживео је само неколико издања. Тада сам се сусрела са многим особама које су имале додир са разним сектама и њихова искуства су на мене оставила незабораван утисак, пре свега чињеница до које мере су секте погубне по душевно здравље појединца, породице, па и целокупног друштва. Роман ''Евгенија Хајден'' је несумњиво захтевао исцрпно познавање историјских прилика на прелому 19. и 20. века. Шта вам је све послужилу за грађу романа? - Радња се одвија на прелому 19. и 20. века, са окосницом на неправоснажном разводу краљевског брачног пара, краља Милана и краљице Наталије Обреновић. Тај развод је донео незапамћену кризу на двору и у земљи. Имао је своју несрећну рефлескију на читав народ, па тако и на појединце. Београдска породица Наумовић-Виларет, чију судбину пратимо кроз роман, из генерацију у генерацију преноси злу коб управо изазвану тим разводом. Роман је писан у две временске равни које се, по мишљењу уредника и рецензената, виртуозно преплићу. Дакле, читалац прати две истовремене приче које су тесно повезане и одгонетају многе предрасуде, сукобе, интриге, скандале, па чак и убиства. Многа предзнања су неопходна да би се што реалније и пластичније написао један овакав роман за кога су многи посведочили да делује тако као да је писан баш у време када се радња и одвија: од свакодневног живота, преко мемоара знаменитих личности, биографије династије Обреновић, књига о моди тог доба, архитектури, политичким и друштвеним превирањима, па све до језика и психолошког склопа тадашњег човека који је, ипак, живео другачијим ритмом него данашњи. Шта је најинтересантније што сте истраживањем сазнали о краљу Милану Обреновићу, а да је у јавности до сада било мало познато? - Историчарима и монархистима је сигурно познато, али широј јавности вероватно није да је краљ Милан био грандиозна личност свог доба која је ушла у историју са свим својим врлинама и манама. Иако је имао зечју усну коју је прикривао густим брковима, професор бечког универзитета Палтауф, који је балсамовао тело покојног краља изјавио је како је пред собом имао безброј лешева, али да никада није видео пластичније и правилније развијено тело које би, по његовим речима, било савршен модел за најлепшу мермерну статуу. Зато је и Евгенија Хајден, у једном писму, рекла за краља Милана да је крај ње ''лежало огромно, као извајано тело, не човека већ Бога.'' Да ли је Евгенија Хајден историјска личност? - Када сам први пут дошла код уреднице за српску прозу издавачке куће Евро-Ђунти да се договоримо око објаве, она ме је питала где сам пронашла историјске податке о љубавници краља Милана, Евгенији Хајден. ''Како мислите, где сам пронашла податке? Па, Евгенија није историјска личност, она је продукт моје фикције!'', рекла сам. И то је био највећи комплимент који сам могла да добијем, јер сведочи са колико реализма и пластичности је она описана у роману. Истина је, међутим, да сам спремајући се за писање романа наишла на податак да је међу мноштвом љубавница, краљ Милан за љубавницу имао и једну бечку лепотицу. Тај податак ми је послужио да развијем свој лик и њену трагичну животну драму. Познато је на шта је све краљ Милан био спреман како би дошао до жене која му се допадне, па уколико је била удата унапредио би мужа како би му љубавница била ближе, а ако би се муж противио била би му намештена интрига, па је протериван из земље, а краљу остављан ''брисан простор''. Помислила сам шта би се догодило када би и поред свих интрига и скандала, жена коју је пожелео за љубавницу остала недоступна и недодирљива... Тако је настала Евгенија Хајден! Роман је пре свега психолошка драма, јер понире у урвине душа најразличитијих карактера. Да ли планирате да се и у будуће бавите том врстом литерарног жанра? - Користим прилику да најавим и свој следећи роман под радним називом ''Успокојавање савести'', који је по мом мишљењу још боље литерарно остварење, јер је писан као поезија у прози, језгровито и згуснуто, а прати потресну животну драму једне породице. У плану су и још три романа, различитих жанрова, али сваки писан високим стилом какав литература једино и завређује – тако да ћемо се још дуго дружити на књижевној сцени. Надам се да роман ''Евгенија Хајден'' својом вредношћу, аутентичношћу и високостилизованим језиком завређује пажњу читалачке критике, с обзиром да су га уредници и рецензенти видели као дело које враћа у литературу слављење лепоте језика, представља ризницу архаизама, буди топлу емоцију и има моћ да својом аутентичношћу до самозаборава пренесе читаоце у чаробни свет наше прошлости која је изнедрила садашњост! Дух класика се заиста осећа у овом делу. Да ли можете да издвојите ауторе који су највише утицали на вас? - С обзиром да је мој стил писања рецензија Тањуга упоредила са једним Золом и Флобером, што су заиста ласкави епитети, сматрам да су моје писање највише обележила управо класична остварења. Поред незаобилазног Достојвеског, Тургењева, Чехова, Гончарова, роман за вечита времена, који је недомашан у сваком смислу, а који читам већ годинама сваке друге зиме је ''Ана Карењина'', Лава Толстоја. Такође, Ћосићеви ''Корени'' су мој омиљени роман као и ''Време смрти''. Данас је, нажалост, све мање таквих остварења, те сам, одуставши од покушавања да из пера савремених писаца прочитам нешто слично, написала роман ''Евгенија Хајден'', јер сматрам да истински поклоници књижевности одавно чезну за нечим што враћа препознатљив дух руских и домаћих класика.

Прочитајте још: „Болно растојање“ шокантна прича о жртвама и насилницимаОткривамо вам детаље о главним глумцима у филму „Педесет нијанси – сива“

Извор: Правда/Марија Гојковић