Српски клубови су ничији, немају довољно квалитетних играча, нема институционалне контроле, евидентан је мањак публике и константне притужбе на регуларност лиге. Главни проблем је непостојање титулара својине, па су законска регулатива и приватизација једино решење.
Урбана легенда каже да су Енглези измислили стадионе да им пијани радници не би излазили на улице. Чињенице, пак, показују да тамошњи стадиони данас задовољавају све безбедносне критеријуме, фудбал је врхунског квалитета и гледају га милиони људи широм света, а радници, пијани или трезни, ако кроче на терен знају да ће платити велике казне. У Србији већина стадиона не задовољава критеријуме УЕФА, а поједини терени више личе на оранице или обичну ледину. УЕФА је прошле године чак морала да помогне обнављање травњака на Стадиону Партизана, да би квалификације за Европско првенство 2016. Србија могла да игра на домаћем терену. Квалитет српског фудбала је у константном паду и није ништа бољи од објеката и терена, а стање у његовој организацији личи на човека који се није трезнио деценијама. Други део српске фудбалске лиге почиње у ситуацији када медији свакодневно пишу о дуговањима два највећа клуба, кад је постала „нормална“ пракса да у иностранство одлазе играчи од којих зависи игра, а све чешће и млади фудбалери без иједне утакмице одигране за први тим. Укупно 16 клубова у оквиру такмичења Јелен Суперлиге бориће се за титулу првака, квалификације за европска такмичења и опстанак у највишем рангу такмичења.
Свачији и ничији
„У Србији мало ко схвата да је фудбал у свету огроман и уносан бизнис од кога користи имају не само клубови, него и комплетна привреда (угоститељство, маркетинг, индустија спортске опреме), да фудбал снажно утиче на организацију живота у највећим светским градовима, на њихов урбанизам, саобраћај, туристичке услуге“, каже за Спутњик Александар Остојић, дугогодишњи познавалац прилика у српском фудбалу. Партизан и Звезда јесу институције и општи интерес је да њима буде добро, али начин мерења тог општег интереса не постоји. У политици су то избори, док су у фудбалским клубовима избори недовољно транспарентни. Избори у ФК Црвена Звезда одржани су према правилима по којим председника бирају чланови клуба са плаћеном чланарином. Тако је нови председник Светозар Мијаиловић изабран са 196 гласова, од 3.843 уписана бирача. У Партизану је задржан стари систем избора, који важи готово од оснивања овог клуба 1945. године, где су чланови Скупштине из редова играча и тренера, ветерана, запослених у клубу и навијача изабрали привредника Зорана Поповића. Српски клубови су удружења грађана. Свачији, дакле ничији. Нема довољно квалитетних играча, евидентан је мањак публике и константне су притужбе на регуларност лиге. И пре свега, нема институционалне контроле. „Главни проблем српског спорта, a пре свега фудбала, представља непостојање титулара својине, и уопште описа својине. Фудбалски клубови нису у државном власништву, чак ни у анахроном друштвеном. То су регистроване групе грађана којима руководе скупштине биране по невероватним статутима“, констатује за Спутњик новинар Зоран Павић. Према њему, реформа у избору главног човека у Звезди њега чини донекле демократичнијим од претходног, али је задржана чињеница да ни они који бирају, ни они који су бирани, немају легитимитет.
Дугови главна брига
Осим фудбалског клуба Чукарички, готово сви српски фудбалски клубови имају дуг већи од имовине. Неколико дана пред почетак овог дела првенства ФК Раднички из Крагујевца, због дуговања играчима од 23.832 евра и два милиона динара, није добио право да региструје појачања. Пред почетак првог дела српске фудбалске лиге, финансијско контролно тело УЕФА дисквалификовало је ФК Црвену звезду из европских такмичења за наредну сезону због кршења правилника о финансијском фер-плеју. Звезда ову врсту проблема има дуги низ година, а пред почетак више полусезона клуб је био пред забраном лиценцирања нових играча. Иначе, финансијски фер-плеј се односи на уговорна дуговања играчима и другим клубовима и има за циљ да клубове и играче заштити од неодговорности оних који им дугују. Ово правило не тиче се обавеза клубова према држави, банкама или било којим другим повериоцима. А ти дугови су и највећи. Према последњем пресеку који је изнео тадашњи потпредседник ФК Звезда Небојша Човић, дуг овог клуба износио је око 50 милиона евра. Генерални директор Црвене звезде Звездан Терзић рекао је почетком ове године да клуб до 31. марта мора да плати 11,8 милиона евра, како би следеће сезоне учествовао у европским такмичењима. С друге стране, после ревизије пословања коју је извршила ревизорска кућа „Васконс ЈВП“, саопштено је да укупан дуг ФК Партизан закључно са 31. децембром 2014. године износи 14.873.000 евра. Ова ревизорска кућа требало би да до 15. марта објави процену имовине Партизана и износ потраживања клуба. Клуб је у међувремену узео кредит од четири милиона евра и за то заложио Спортски центар „Телеоптик“, а још четири милиона евра добио је од продаје Петра Шкулетића Локомотиви из Русије. Звезда од генералног спонзора „Гаспрома“ добија око четири милиона евра годишње, док Партизан већ неколико година најављује потрагу за генералним спонзором. Према Александару Остојићу, држава не брине о клубовима на исти начин као што брине о „Галеници“, „Агробанци“ или „Азотари“, где хапси одговорне за огромна дуговања и проневере. „Ако су клубови дужни десетине милиона евра, држава мора да спроведе кривични поступак и утврди ко је крив за то и где су завршиле паре“, категоричан је Остојић. „Фудбал је, као најмасовнија забава за народ, увек био занимљив за политичаре због руковођења масом, односно гласовима, а још више због пара које су ван сваке државне контроле, којих је некад било много више, а и сад их је довољно да би места у управама била привлачна“, додаје Зоран Павић. Он подсећа да је према изузетно ригидним прописима УЕФА и ФИФА свако директно мешање политике у одлучивање, руковођење, па чак и финансирање фудбала драстично кажњиво. „СПС је деценијама ʼдржаоʻ ФК Партизан. Чак и после промена 5. октобра, ту се ништа није променило. Клуб који је последње деценије за српске услове био ʼуспешанʻ, продао је много играча за врло импресивне паре, а наставио да тавори и финансијски и такмичарски, кад је Европа у питању. Партизан су звали и ʼфудбалском Галеникомʻ, у смислу тумачења где су се деле толике паре од трансфера играча“, прецизира Павић.
Прочитајте још:
Нема бољитка без закона и приватизације
Потенцијални купац Звезде или Партизана највероватније неће куповати само бренд, већ и земљиште око стадиона и објеката ових клубова, пошто је ФК Црвена Звезда власник стадиона и корисник 16 хектара земљишта, док је СД Партизан власник стадиона и корисник 10,4 хектара земљишта. „Уместо да поставља Џајића, Човића, Весића, Поповића или Вазуру, држава би морала најпре да донесе закон о ослобађању од пореза спонзорстава и инвестиција у спорт. Тиме би се створио предуслов за приватизацију, јер би многи, уместо да новац уплате за порез, дали паре за спорт (не само фудбал). Без тога нико нема интереса да улаже“, предлаже Александар Остојић. Он сматра да држава мора да одлучи да ли инфраструктура припада удружењима грађана — клубовима, и може ли бити предмет приватизације, или не. „У сваком случају, највећи клубови попут Звезде и Партизана требало би да штампају акције са којима би се појавили на Београдској берзи. На пример — штампају пет милиона акција, свака вреди десет евра. Колико се акција прода — управо толико вреди тај клуб. Јер цену одређује тржиште, а не ревизорска кућа. Ко купи највише акција, има право да буде у Управном одбору, а тај орган бира директора-менаџера који води клуб и одговара за све. Извештај о пословању подноси Управном одбору сваких шест месеци, ако прави губитке – смењују га“, прецизира Остојић. Једини приватан клуб у Србији је фудбалски клуб Чукарички. Овај клуб је од стечаја 2011. и дуга од око 1,3 милијарде динара, данас у самом врху прве лиге. У међувремену га је на аукцији априла 2012. купило предузеће АДОК, извршена је систематизација радних места (у клубу има 25 запослених) и побољшање инфраструктуре. Челни људи Чукаричког као највећу предност и оно што их разликује од других клубова истичу да сви са стране који желе да контактирају клуб знају са ким се у том клубу разговара. Прецизније, зна се власник. „Чукарички је инцидент зато што он нема ʼнавијачеʻ. Нико ту није правио никакав проблем, на овај или онај начин, по постојећем закону, неки људи су нашли интерес да држе фудбалски клуб. И то је исплативо. У фудбалу можеш да продајеш играче од Сингапура до Исланда, од 100.000 до више милиона евра. Ако није ћопав и пијан, наћи ћете за њега клуб и продаћете га. Човић то већ деценију ради у кошарци, где је тржиште мање и цифре су мање, али кад си власник играча, свака пара је зарада“, закључује Зоран Павић. Премијер Александар Вучић најавио је да државне фирме неће више спонзорисати клубове и да је једини спас приватизација. Такође, премијер је поменуо велике отпоре у клубовима и изјавио да је немоћан да реши овај проблем. Најзад, сви су сагласни да је једино решење приватизација клубова. Није важно да ли ће то бити човек са именом и презименом или сосиоси (као у Барселони, у Реалу) односно појединачни власници акција клуба који на изборима гласају за оне који ће управљати њиховим власништвом. Кључно је да у клубовима мора постојати титулар, како би се знао ред. У међувремену можда буде и фудбала и голова. Извор: Спутњик
