За неке катастрофе би могли бити одговорни људи, а друге ми могле бити последица сила на које немамо утицај и од којих се не можемо заштитити.
1. Ерупција супервулкана
Вулкани су родитељи живота, али и следбеници смрти. Паклено су врући, негостољубиви и насилни, а ипак су пре три милијарде година унели топлоту и потентан хемијски коктел у "супу" у којој се, према савременој научној теорији, родио живот. Пре готово 600 милиона година живот је запео у великом леденом добу с просечном температуром од -50 степени Целзијуса, а вечна зима оковала је Земљу. Тад су супервулкани у атмосферу избацили огромну количину угљен-диоксида која је задржала топлоту у атмосфери и поново Земљи вратила пролеће. Ипак, заштитници живота брзо мењају ћуд и постају гласници смрти . Пре 70.000 година на Суматри у Индонезији језеро Тоба, које је заправо гротло супервулкана дугачког 100 и широког 30 километара, лансирало је у атмосферу 2.800 кубних километара прашине, пепела и вулканских остатака, што је променило целокупну климу планете, а човечанство довело до ивице изумирања . Тај паклени ватромет, највећу ерупцију у последњих 25 милиона година, преживело је тек неколико хиљада људи. За поређење, најмоћнија и најсмртоноснија ерупција у последњих 10.000 година догодила се 1815, када је експлодирала планина Тамбора у Индонезији и избацила 100 кубних километара вулканског материјала до видине од 43 километара у стратосферу. Од експлозије, отровних сумпорних киша, пепела и глади умрло је више од 90.000 људи. Облак прашине кружио је планетом неколико година спречавајући зраке сунца да дођу до тла, а 1816. била је "година без лета" - снег је падао у јулу, а жито није родило. Снага експлозије била је једнака снази 8.000 атомских бомби . Ипак, за разлику од супервулкана Јелоустон у САД-у, ти вулкани наликују на летњи поветарац. Иако сваки вулкан има животни циклус, вулканолози упозоравају да постоји правило за све - тајне будућности скривају се у прошлости. Најстарија ерупција Јелоустона била је пре 2,1 милиона година, а избацила је 2.500 кубних километара експлозивних гасова, пепела и лаве снаге једнаке са снагом 70 најјачих хидрогенских бомби на свету. Друга је била пре 1.300.000, а последња пре 640.000 година. Сад још треба само наставити низ... и замислити велики контраеволуциони скок уназад. Већина вулкана мирна је вековима, а затим изненади. Пре 35 векова и Крит је исијавао уметношћу и науком, а онда је експлодирао Санторини и плимним таласом уништио прастару цивилизацију. Легенда о Атлантиди, попут облака пепела, заувек остаје архетип будућности.
2. Климатске промене
Клима се на Земљи одувек мења, али стопа промена се убрзава. Земља је све топлија, а због глобалног загревања, олује постају жешће, образац падавина неправилнији, а нека подручја трпе страшне суше. Наставак неповољних промена могао би да уништи усеве и проузрокује глад какву планета још није искусила. Порасте ли ниво мора, обална подручја настањена стотинама милиона људи биће поплављена. Виша просечна температура створила би и повољније услове за ширење људских и биљних болести досад ограничених на тропска подручја. У најгорем сценарију, отопљење би произвело критичну количину штетних гасова, који би заробљавали све више топлоте у близини површине тла и узроковали незаустављиву спиралу загревања све док Земља не би постала ненастањива.
3. Светски рат
Све већи број људи надмеће се за све мање ресурса. Према подацима УН-а, људска популација је у октобру 2011. премашила седам милијарди, а настави ли да расте по садашњој стопи до 2040. достићи ће десет милијарди. Пре или касније, народи ће се сукобити око кључних, а мањкавих добара као што су обрадиве површине, храна, питка вода и гориво. Осим око намирница и енергената, сукоб је могућ и око верског и националног идентитета. Чињеница да неколико супротстављених земаља имају нуклеарно оружје даје хаговештај да би наредни рат могао да се заврши потпуним уништењем. Не треба занемарити ни ризик од случајног испаљивања нуклеарног оружја. Иако многе државе имају системе за рушење пројектила, довољно је да се само један "провуче" па да погођена страна узврати. Осим нуклеарног, треба страховати и од биолошког оружја. О њему јавност мање зна, јер га је далеко лакше произвести и сакрити него нуклеарно. Зашто би, ако не из злих намера, САД и Русија држале залихе вируса великих богиња?
4. Пандемија неизлечиве болести
Патогени и сисари дуго живе заједно у релативном миру, али повремено њихов однос постаје непријатељски. Често томе претходи уношење нових патогена у популацију. Пре 12.000 година страшна епидемија је нагло покосила бројне врсте сисара у обе Америке. Рос Мекфи из Америчког музеја за природну историју тврди да је кривац била веома заразна болест, коју су људи пренели из Азије у Северну Америку. Ширење насеља и пољопривреде у дивљину доводи људе у додир са непознатим животињским патогенима. Ширењу заразе погодују и густо насељена подручја без добрих санитарних услова, као и могућност брзог преношења узрочника болести. Уколико сагледамо чињенице да пола човечанства живи у градовима и да је планета умрежена ваздухопловним линијама, увидећемо да је ризик од пандемије неизлечиве болести већи но икад. Људи и животиње нису једине жртве патогена, јер заразне болести подједнаком снагом погађају и биљке. Будући да многи пољопривредници купују идентичне сорте семена од великих корпорација попут Монсанта и Дупонта, њихови усеви су подложни истим заразним болестима. Пандемија пољопривредних култура могла би да уништи велики део годишње жетве и проузрокује глобалну глад или ратове за преостале животне намирнице.
5. Удар небеског тела
Када сценарио катастрофе падне у руке холивудским филмаџијама, изазива више смеха него страха. Ипак, у паду позамашног небеског тела на нашу планету нема ничег духовитог. Путање тела која јуре сунчевим системом понекад се укрштају са Земљином, а нека од тих тела, астероиди и комете, довољно су велика да направе застрашујућу штету. Комад комете 1908. је пролетео кроз атмосферу и експлодирао изнад Тунгуске области у Сибиру. Иако му је пречник био само 65 метара, његов пад је уништио 80 милиона стабала, ослободивши енергију хиљаду пута већу од атомске бомбе бачене на Хирошиму. Астрономи процењују да тела такве величине падају на нашу планету просечно сваких 200 година. Будући да је већи део Земље прекривен водом, а да су многе копнене површине ненасељене, мала небеска тела попут тунгуске комете нису до сада узроковале људске жртве. Ипак, стена пречника између 800 и 1.000 метара, каква пада на нашу планету у просеку на сваких 250.000 година, изазвала би глобалну катастрофу без обзира на које је место пала. Падне ли у океан, изазваће цунамије, који ће поплавити широка обална подручја. Тресне ли о копно, запалиће страховите пожаре и подићи милијарде тона прашине, која ће заклонити сунце на више месеци. А Сунчевим системом круже и стене попут оне која је по мишљењу палеонтолога пре 65 милиона година збрисала диносаурусе... "Астероиди и кометска језгра, чији је пречник већи од десетак километара, могли би да изазову глобалну катастрофу при којој би страдао највећи део човечанства" , рекао је астроном Анте Радонић. "Вероватноћа за тако нешто је изузетно мала, рецимо једном у милион година. Међутим, тешко је замислити да би такав догађај уништио све живе организме. Неки организми би сигурно преживели."
Прочитајте још:
Извор: 24sata.hr
