После битке сви су генерали паметни стара је узречица. Но, како бити паметан и хладан после трагедије која је однела седам жртава? Како избећи политизацију трагедије, која би у другим, нормалним, околностима, па и у другим државама, ујединила земљу? За први тренутак барем у тузи, а после у тражењу одговорности и одговорних? Пише: Мирослав Лазански
Претпостављам да у овој земљи није спорно да је требало полетети ради спасавања једног младог живота. Пилоти РВ и ПВО су то и урадили, време када су полетели 20,15 часова у петак још је омогућавало полетање, посебно када је реч о хеликоптеру. Од 20,15 сати, када је полетео, до 22,31 сат када је Ми-17 нестао са радара, уређај за мерење параметара лета вероватно је забележио неке карактеристике рада мотора и електронике, али је проблем у каквом је стању тај уређај после пада, пошто то није класична „црна кутија”. Осим тога, ми немамо „читач” који омогућава да се са тог уређаја скину параметри лета хеликоптера Ми-17, па смо замолили армију Македоније да нам посуди тај „читач”. Анализа снимака остатака хеликоптера показује да је он ударио у земљу предњим носним точком, дакле да је летео под косим нагибом према земљи, да се забио у тло и да је после тога дошло до вишеструког тумбања,при чему су отпали репни део хеликоптера и ротор. На снимцима се види поломљена елиса, највероватније је заорала у ледину, што би могло да буде последица управо косог нагиба у задњим тренуцима лета и тумбања хеликоптера по земљи. Пронађени висиномер показује висину од три метра, што је још један индикатор да је хеликоптер прво ударио предњим точком о тло и затим одскочио па је висономер показао број три. Сви погинули пронађени су изван олупине хеликоптера, испали су од силине ударца што кроз бочна,што кроз велика стражња врата. Сам хеликоптер нађен је методом укрштања, захваљујући мобилном телефону једног од погинулих који је био укључен. Хеликоптер је пронашао пензионисани генерал и бивши командант РВ и ПВО Драган Катанић. Контроле летења два пута је неуспешно наводила хеликоптер да се спусти на аеродром у Сурчину, који несумњиво има најбоље уређаје за слетање у отежаним временским условима. Да ли је то могло да збуни посаду Ми-17. Они су били врхунски пилоти, али и пилоти су само људи. Зашто није покушана метода меког приземљења у рејону аеродрома, већ се наставио скоро бришући лет у тешким метео-условима, то тек треба да утврди истрага. И коначно, зашто Ми-17 са бебом није слетео негде у околини Београда, где су метео-услови били прихватљиви? Није ваљда да само болнице у Београду могу да спасавају мале бебе? У некадашњој СФРЈ имали смо годишње на стотине случајева спасавања трудница, деце и оболелих људи, хеликоптерима и торпедним чамцима, али никада то није медијски искоришћавано.
Пад хеликоптера Ми-17 највећи је пад морала у Србији. Са које год стране да се гледа...
Прочитајте још:ЛАЗАНСКИ: Хоћемо ли на поправниЛАЗАНСКИ: Мађарски пркос
Извор: Политика