БЕОГРАД- Погледајте интервју са професор др Милом Алечковић на тему психологије револуционарне борбе, условим потребним да би се револуционарно расположење спровело у политичку промену као и сценаријима по којима се режирају обојене револуције и бирају њихови лидери. Доктор Мила Алечковић такође одговара на питање постоје ли практични савети помоћу којих можемо да се заштитимо од политичке манипулације на нашу психу.
1.Како би сте нам објаснили овај појам и шта он обухвата? Да почнем причом коју прича Берђајев описујући у једној од својих књига руског студента који се досађује у Паризу гледајући сваки дан политичке демонстрације којима се ништа не постиже. Он пореди политичку борбу у Русији са оном у Европи и исправно закључује да је прва тешка и болна, али се њоме нешто постигне барем у одређеним периодима историје, док је друга чист маниризам којим се ствари суштински не мењају. Нововековна демократија донела је, парадоксално гледано, једну нову врсту диктатуре , а после Џеферсоновог писма Вашингтону од 23.маја 1792. и сукоба политичких идеала и Торијевих финансијера, северна Америка скреће на пут тзв. "финансијских демократија" које ће заувек из игре избацити праведан однос политичких снага, радикалне промене и углавном све свести на игру великих новчаних лобија и великог спекулативног капитала. Људи који се не разумеју ни у психологију, нити у саму идеју политике, ово сматрају нормалним , а то је у ствари потпуно ненормално стање које не гарантује никакве праве политичке слободе. Ако томе додате још игру партија, систем који више није једнопартијски, али је зато систем "једнопартија", како је партократију, педесетих година прошлога века звао генерал Де Гол, онда добијате комплетну диктатуру статистичке и алгебарске игре, договора између истих који нуде управо избор између истих и стални притисак и уцене великим новцем. Када се такво стање у друштву једном укопа, по мом дубоком уврењу ви не можете да урадите готово ништа пуким демократским маниризмом коректних протеста, перформанса, скечева или шетњи. То је слепа улица. Глува власт због тога неће убрзати изборе, него ће само да појача полицију и репресију. Тада сазрева време за револуцију , а то значи радикалну промену читавог система, а не његову лошу закрпу. Потребан је један потпуно нови "окрет" ствари (напомињем да је револуција окретање Земље око Сунца). Има много теорија револуције, али ја ћу се овде ограничити само на ужи психолошки смисао акција. Као тај студент о коме пише Берђајев, и ја сам годинама демонстрирала и протествовала шетајући са штрајкачима у Паризу где сам живела, затим сам једно кратко време са пријатељима шетала Москвом, па сам онда дуго шетала Србијом и... И ништа. Никада ништа на тај начин нисмо променили. Међутим, то је психолошки веома моћна метода јер се људи после таквих демонстрација осећају срећније и боље . Они се тада добро катарзично испразне, доживе пражњење накупљених емоција што на њих делује терапеутски и затим су неко време мирни, немајући жељу за правом борбом. Иако тога обично нису свесни, после протеста су барем неко време пасивизовани. Систем се даље одржава и то тако може да траје годинама и деценијама. Што се самих евалуација тиче, још занимљивије је то да људи који са вама демонстрирају уопште нису нужно они који ће сутра за вас гласати, тако да ни та процена није могућа. Дакле, ако нека од диктатура падне, (када изузмемо праву промену) то није зато што се шетало улицама, него обично зато што сам диктатор направи неку кобну и судбинску грешку, било тако што распише изборе раније него што је морао, било тако што се са некима политички или финансијски нагоди, или тако што га неко свргне војним путем. А онда се на тзв. изборима опет најкорумпиранији политичари о свему договоре и стари систем се, уз помоћ нових људи, опет даље одржава. Праве промене се десе само онда када се озбиљно промене геополитичке околности и односи великих сила споља, или ако се све потпуно промени радикалним методама изнутра. Тог 5. октобра су се десиле баш такве корените промене, али- нагоре. Уведен је систем који је потпуно згазио обичног човека и све предао бангстерима. Није то изведено на изборима, ово је само прича за наивне. У питању је био класичан пуч, Кушнер се потрудио да гласови Срба са КиМ не буду бројани, а сетите се да је посао после обављан упадом с машинкама у банке. Е па, вивите, дошло је време за акције у обрнутом правцу. Кажем корените акције, а не демократско махање балонима.
Нема ефикасне борбе без јаких личности и доброг познавања психологије. Дакле, ми се петнаест година вртимо у једном истом систему који немилосрдно уништава средњу класу Србије , пошто је оне најбедније већ убио и који све одлива великом транснационалном спекулативном капиталу, износећи фактички из ове земље све што се у њој заради. У тој нагодби са економским и политичким окупатором добро живи само јако мали проценат политичара. Петнаест година од тзв. промена, оштећени људи шетају и протествују улицама. И да ли се нешто системски променило ? Није. Тек на овом месту ви постајете свесни да је у таквим друштвима, као и у Србији данас, потребан сасвим други начин борбе. Свака власт, свака борба и свака моћ су пре свега, психолошке. Зато све почиње психолошким увидом и психолошким ратом или против-ратом. Маса је овде у суштини небитна , јер је њу увек лако или окупити, или растерати. Маса никада није верна , није константна и она никада ништа не може да започне. Борбу започиње и води неколико људи, а маса улази тек у финалну сцену. Битно је само која мањина друштва води рат против које друге мањине друштва и које психолошке методе она користи. Зато је револуционарно расположење или пројекат побуне увек пројекат мањине која мора да покрене конформистичку масу и да је усмери. Треба знати да велике демонстрације где људи прилазе зато што је леп дан, зато што им је досадно, или зато што им је неки лидер симпатичан, не мењају ништа. Непоштен систем могу да промене само конкретне акције од којих тај системм има реалну штету. Када ми је, давно, мајка причала како је као млада девојчица секла немачке телекомуникације и жице по Београду, постало ми је јасно оно што сам некада сматрала немогућим. А од тога што ће се људи шетати улицама и узвикивати. пароле, режим у данашњем типу демократије , нема никакву штету. Поготово ако режимска медија тако нешто игноришу или фалсификују информацију, што она управо редовно чине. У побуни студената далеке 1968. године чак се и Тито директно обратио студентима и за једну ноћ био наредио да се удовоље њихови захтеви подигавши плате радницима (иако је после тога студенте опет преварио). Али, данас је потпуно незамисливо да се Вучић или Николић или раније Тадић обрате демонстрантима. Они их, једноставно, игноришу. За њих демонстранти уопште не постоје!
2.Који су услови потребни да би се револуционарно расположење спровело у политичку промену? Од времена Сун Цуа и кинеских "36 стратегија" како да се добије рат а да се "не одапне ниједна стрела", развијају се технике психолошког ратовања које представља најважннији облик борбе, јер само психолошки рат људе може да припреми за директну акцију која ће диктатури, или тиранину стати за врат. Не заборавите, све почиње и завршава се психолошким ратом, односно психолошком победом. Ко добро води психолошки рат, тај одмах прелази на ефикасне методе за које уопште нису потребна велика средства, али су потребни добри људски неурони и добри психолози да људе на њих подигну.
Политичке турнеје не вреде ништа, људи траже директен акције. Да вам дам конкретан пример. Када сам овде у Србији неким младим опозиционим групама предлагала да се оснују тројке јаких момака и да иду од куће до куће и штите сиромашне људе који ништа нису могли да плаћају и којима су зато најавили пленидбу имовине, сви су то поздравили, али никада тако нешто није створено. То је , рецимо , један облик праве борбе против суровог режима који би тада имао реалну штету и праву брану својој суровости. Тако нешто радили су Грци који су пре појаве Сиризе за њу припремали терен, они су лупали излоге и делили гладнима само најосновније намирнице, хлеб и млеко. Наравно, када то уради један човек, он одмах бива ухапшен, али ако то уради велика маса људи у свим деловима градова и земље, власт једино може све да их похапси, па да их онда све заједно пусти. Суштина је солидаризовати људе, јер тада сваки облик страха нестаје. Видите , такве акције нису "перформанси" са плакатама које нико не чита, или са цвећем којим се маше пред камерама, или са скечевима који служе да се ознојите, уморите и пасивизујете. То су праве акције које заиста рањавају непоштени режим или диктатуру. Али, за такве акције је потребно имати оно што се у психологији зове ударна и кохезиона обучена и проверена група јаких личности, а не аморфна маса. Та група не мора да буде велика, али мора да делује као једно срце, а то се постиже само психолошким тестирањем свих њених чланова. Ово је веома древан метод, који су користили илегалци у свим земљама света и управо зато имали успеха. Уместо да данима демонстрирају, рецимо, зато што им је неки друг у затвору, они би направили план, орагнизовали добро опремљену "спецнац" групу поверљивих људи, и за највише неколико дана, са мање или више ризика и са својим инфилтрираним људима, извукли тог човека из ћелије. Добар пример за ову врсту борбе су и сви филмови Косте Гавраса о националним борбама за ослобођење од диктатура у Латинској Америци које су биле одржаване управо великим и прљавим новцем северне Америке. Сетите се , такође, чувене Патрише Херст коју су револуционари киднаповали и рекли јој да се преко медија обрати свом оцу, корумпираном и богатом представнику естаблишмента против кога су се они борили. То је одмах имало ефекта и њихови циљеви остварени су муњевито. Ова девојка касније сама није хтела да се одвоји од побуњеника и искрено се прикључила њиховој борби...
Цвеће, слогани и балони уместо ефикасне и праведне борбе. У побуни 68. године у Србији, иако је било наређење да се у студенте пуца, Влада Мијановић није ишао у празне симболичне демонстрације, него је са групом студената пошао са Новог Београда , пробио полицијски кордон, дошао до студентског трга и на силу са студентима окупирао зграду Философског факултета. Студенти су тада прогласили своју слободну територију. Полиција у њих није пуцала јер су се тога дана и Десанка Максимовић и моја мајка одазвале и изашле на улицу да на глас читају поезију. Десанка је читала своје најлешше песме, а мајка своје револуционарне песме. То је било романтично и борбено време. Професори Факултета су се први солидарисали са студентима. Чим се однос снага променио и други писци прикључили су се побуни у тзв "сали хероја". О томе имате запис Боре Пекића у "мемоарима". О свему овоме остали су писани трагови и сведоци. На жалост, овај последњи покушај да се непоштени југословенски систем и удесно и улево поправи, пропао је вероватно услед саботаже изнутра. После су многи од тих унутрашњих саботера постали "демократе". Пре два дана, на једном митингу, пришао ми је млади човек, тј. момак од неких двадесетак година и рекао: "Хвала вам, једино се ви и Дуци Симоновић у Србији борите на прави национално-социјални начин ". Наравно, да то није тачно, у Србији има много изванредних бораца, али овај млади човек , који је тачно осетио у чему је проблем, вероватно је хтео да каже да већина њихових метода није довољно оштра. Узгред буди речено, у том смислу поздрављам скорашњи митинг СРС који је одржан и поред забране! Да се разумемо, нисам ја за спој терора и врлине, како је то прокламовао Робеспјер, јер је француска револуција, као што знамо, завршила у катастрофи. Али, сматрам да побуна без ефикасне акције само служи тлачитељу. Како би рекао наш српски народ: или смело крочи , или у бег скочи. Данас, међу младима у Србији, постоје јако интелигентни и јако храбри људи. Њихове конкретне, ефикасне и храбре акције су једине које имају смисла. Наравно да је за овако нешто потребна добра обука, а не само жеља за шетањем улицама. Још је француски револуционар Бланки говорио да је важније имати "десет људи у акцији, него 10 000 у процесији". И сви други револуционари, без обзира на идеологије и боје (јер револуције су дизали људи различитих политичких гледишта) писали су о овоме . Ту су све буне које смо ми Срби дизали у историји, па до људи тако различитих као што је био Лењин са делом "Шта да се ради", Чернишевски, Мао Цедунг, Че Гевара (ту је у питању била борба гериле), или француски пуковник Транкије шездесетих година прошлога века, све до теоретичара наранџастих револуција и тзв "ненасилног отпора", као што су Жене Шарп у својој књизи "Цивилизовани рат", или Едвард Лутвак у делу "Како изазвати државни удар" (1996.) . Или Хајди и Алвин Тофлер у књизи "Рат и против-рат". Али, треба рећи да тај назови ненасилни отпор подразумева политичке статисте - масе поробљеног народа, док окупатор преко своје банкарске , војне и поткупљене политичке мањине у оранж револуцијама итекако насилно свргава власти у различитим земљама у којима још има нечега на продају. Управо то је највеће насиље , али га обични људи не виде. Зато Николај Берђајев у лику руског студента, индиректно, најбоље од свих описује ефикасност праве вере и борбе наспрам неефикасности формалне демократске празне параде. Другим речима, акције револуционарне борбе , било која идеологија да их изводи,јесу увек акције у којима ви рањавате диктатуру или тлачитеља, пре него што дође до правог и великог рата. За разлику од тога, у демократским формалним протестима ви се само психолошки испразните и ништа више. Али, за ове прве акције је потребна селекција барем једног броја врло одлучних и храбрих људи. Ту је потребно оно што је Ниче звао "снажан, јак и усправан над-Човек", а не онај који уме само да моли. Јер, молити Бога је једна ствар, а молити тиранина сасвим друга. Наравно, много је теже спровести акције тамо где је потребно солидарисати масе, јер је ту потребно много психолошког рада. Рецимо, уместо да пишемо стотине текстова против пљачкашких банака у Србији, замислите да се сви солидаришемо и да сви у једном заједничком тренутку повучемо наш новац из тих банака. То је управо оно што сада људи у Европи захваћеној кризом почињу да раде, иако је камата, на пример, тамо много мања него у Србији !. Таква акција је сто пута ефикаснија од свих шетања по улицама и викања "Уааа лоповске банке !" Уместо да вичемо Уааа НАТО! Треба да правимо конкретне акције против НАТО-а и да тражимо заједно са српском дијаспором у читавом свету, мораторијум на све српске дугове док нам структуре НАТО-а не плате одштету за бомбардовање. Наш пријатељ француски мајор Бинел , могао је данима да држи дипломатске говоре против НАТО-а, али он је , жртвујући своју позицију, изабрао да узме планове бомбардовања и преда их у руке српској војсци када је схватио да ће бити бомбардовани цивили! Учинимо нешто више од експресије и естетике, учинимо нешто да тлачитељ има реалну штету ! У том правцу имам неколико одличних идеја,али нећу јавно да их кажем јер ће ми сутра полиција лупати на врата као што су то једном већ урадили када сам покрету Двери (пре него што су направили коалицију са ДСС-ом) била "позајмила" свој кућни прозор! Чак је и креативна интернет акција Покрета "Наши" у којој су милиони људи по свету почели да се играју видео-игрицом "обори НАТО бомбардерски авион", нанела барем моралну штету НАТО-у у јавном мњењу свих земаља! Најзад, потребно је да људи који живе у понижењу и беди реално направе егзистенцијални и морални избор између између трпљења и акције, избор између пуке форме и суштинске борбе. Греше они који мисле да у политици не треба заузети морални став, и они који мисле да је политика само бављење статистиком.
3.На које начине се политичка енергија ограничава од стране владајућег режима и на које начине се појединцем манупулише и каналише незадовољство? Већ дуго времена пишем и предајем о психолошким техникама злоупотребе психопатолошких профила , боље рећи о политичким злоупотребама наших психолошких и психопатолошких знања. То није случајност, него стратегија која се већ деценијама спроводи на западу. У високу политику се намерно гурају психопатолошки оштећени људи, на читавој скали патологије, од слабих и поводљивих личности и лакших зависника до озбиљних патологија , травестита, педофила, убица и слично. У својој књизи "Србијо, лажу те о Европи" наводим доста оваквих светских наказа које су се попеле у власт. Они други, интелигентни, здрави и интегрисани људи се намерно спутавају и изолују. Такође су битни тзв. "прљави профили", јер је овде реч о "људима од сламе" који се не буне и који одрађују све што окупатор нареди. Погледајте српску политичку сцену па ће вам све бити јасно. Чим политичари имају једну некажњену финансијску аферу, то им је као неки пропусни знак да могу да иду даље, као нека "добра карактеристика": Запад данас у Србији води двојну игру: ЕУ се кобајаги бори против корупције, а њихове службе и чиновници подржавају овде корумпиране и похлепне људе.
Немерно гурање медиокритета, и елиминисање способних људи није случајност, већ добро припремљена стратегија. У медијском простору користе се чувени закони психологије условног рефлекса и емотивног условљавања, диверзија, и изнад свега , како је то још француски аутор Гиј Дебор говорио, "друштво спектакла" и забаве, и то што глупље забаве, која има за циљ да људе неуролошки умори, успава и од њих направи зомбије неспособне да се побуне и неспособне за било какву критику. Касније, аутор Франкар о томе пише у својој књизи "Рат значења" (мој слободан превод непреведене књиге) . У те сврхе нарочито служи медијски "политички шоу", тј. намештене политичке емисије лажног сукобљавања, лажног гласања и употребе људи. При томе се добро пази да се у овакве емисије никада не позивају снажни, интелигентни и умни људи, него само култивисани шарлатани, или збуњени и неуки. Тако се ствара привид критике, али права и убојита критика се никада не пушта. Једна од стратегија је коришћење некомпетентности или тзв. намерно бацање шаховских фигура на погрешна поља. Тако, рецимо, да би се створио привид демократије, у новинама се организује политичка дебата , али се за њу не изаберу релевантне особе које знају о чему говоре, него неки, ни криви, ни дужани певачи, или глумци, да говоре о стручној теми. Ово је тип диверзије коју Чомски зове "бодрење медиокритета". Наравно, сваки човек има право на своје мишљење, али ипак постоје људи који нешто знају и они други који не знају. Ово се намерно релативизује и брка. Да дам конкретан пример: жута штампа ће , рецимо, направити анкету "шта мислите о левици и десници " и ту ће намерно интервјуисати , не оне који се тиме баве, или оне који умеју нешто да објасне, него певачице фолк музике. Или, ће се , тобоже, објавити списак "најутицајнијих људи у Србији" у које ће намерно бити стављени они чија су знања о свему веома оскудна и који , у ствари, немају никакав утицај, него су само УСА марионете, лутке на концу. Сличне глупости су и тзв. "женске владе", или "нови лидери" и тд. и све се то ради по матрици америчке школе диверзије која у Србији има посебно комичан аспект.
Идеалан оранж лидер: Лепушкаст, психички слаб, завистан, лопов и незналица. Знате ли како изгледа идеални "лидер" по рецепту оранж револуција, избачен на компјутеру ? Лице мора да буде допадљиво и релативно симетрично (иако они који бирају немају појма ни шта је злазни пресек), интелигенција просечна или исподпросечна, амбиција, похлепа и нарцизам врло изражени, пожељне су емотивна површност и нека психосексуална девијација, као и, евентуално, учињена крађа или финансијска афера. Такви се "лидери" бирају и за власт и за опозицију. Они су, наравно, празне шкољке. Погледајте шта ми данас имамо. У власти ће такви служити док се цела земља економски не распрода ономе ко ју је политички окупирао, а у опозицији ће се таквим "лидерима" ласкати док не поверују да ће бити следећа гарнитура на власти. Сада је у региону у моди оно што ја зовем "Колиндизација Балкана". Злоупотребљене су жене и траже се оне које су "безопасне" и фасциниране НАТО силом, или су корумпиране и већ су у бившој власти имале неку политичку и финансијску аферу и мрљу. Сви други се елиминишу.
Прочитајте још:СРС: Распиривачи аутошовинизма, мржњом према сопственом народу уништавају наше друштво!(ИНТЕРВЈУ) Проф. др Мила Алечковић: Не може без Шешеља!
4.Постоје ли неки практични савети помоћу којих можемо да се заштитимо од политичке манипулације на нашу психу? Модерне олигархијске и финансисјке демократије на људе не гледају као на стварна бића, него као на просте бројке. У таквим друштвима демократија и учешће свих је само непоштена игра , јер је циљ да маса остане необразована и немоћна, док праву политику воде гангстери. Још је Жан Жак Русо тврдио да је демократски избор без истинског образовања људи, само илузија. Ставити папирић у изборну кутију не значи ништа. Такође, људи који не разумеју психолошку манипулацију која се над њима врши, оправдавају француску пословицу "не постоје диктатори, већ постоје само робови" . Модерним глобалистичким монополистичким олигархијама није стало да људи буду образовани, јер што они мање знају, боље су тесто за вајање. Насупрот томе, правим променама су потребни образовани, интелигентни, снажни и интегрисани људи, јаке воље. Зато је најважније пратити интернет, а не званична медија,. Друштвене мреже су спас, а телевизију уопште не треба гледати, осим можда "Русија данас". Затим, треба увек имати дозу здраве сумње кад чујете неку званичну вест, а о свим људима у политици проверавати шта су до сада радили, а не шта говоре. Знајте, политичари који се нису остварили у свом првобитном послу или у студијама, не вреде ништа. Такође, треба од свих њих тражити нешто конкретно, тек да их проверите као људе. Ја сваком просјаку који ми тражи паре, кажем да иде испред скупштине и да ухвати неког посланика док не уђе у црну лимузину. Наравно, треба проучавати психологију, тестирати младе људе, раскринкавати манипулације, рушити и исмевати конформизам и ширити свест слободе око себе. Мит Христовог распећа каже да је један храбар човек довољан да победи кукавице. Узмите пример Шешеља у Хагу. Зато је храброст, поред интелигенције, најважнија особина. Када шака храбрих људи пробије лед, други сами задивљени прилазе. То је вечна људска психолошка тема, од Исуса Христоса до вестерн филма "Тачно у подне" са Гаријем Купером . Архетип Христоса Спасиоца је у свима нама врло јак и када га у некоме препознамо, сви се будимо и дижемо у велики савез душа. Али, баш онда је важно да наша борба не буде бесмислено потрошена у неком оранж трбушном, или менует плесу, него да она буде у вери, делотворна , брза и успешна. Није нама потребна пука шетња улицама и пуштање балона, него нам је потребна борба са смислом која тлачитељу јасно и одлучно поручује: преко ове људске границе нећеш прећи ! Или, у верзији српског песника: "Дрзнеш ли даље, чућеш громове...." Извор: Правда/Драган Пилиповић