Правда

После четири године сукоба нешто се ипак променило: режим председника Башара ел Асада слабији је него икада пре. Томе свакако доприноси отварање савезничког Ирана ка међународној заједници, као и задирање милитантних исламиста дубоко у сиријску територију. Остаје, ипак, бојазан за судбину земље после евентуалног Асадовог пада. Догађаји у још једној нефункционалној земљи, растрзаној секташким сукобима сличним онима у Либији, прете да буде још несрећнија него што је сада. Какве су размере братоубилачког рата у Сирији, који је загазио у пету годину, можда на најбољи начин дочаравају ноћни сателитски снимци који показују да је земља прекривена мраком за 83 посто више него што је била пре почетка сукоба. Расељавање становништва изазвано ратним дешавањима и сталне рестрикције електричне енергије довели су до овог феномена, а симболика земље која све више тоне у мрак само одсликава ионако суморну статистику. За четири године погинуло је више од 220.000 грађана, расељена је готово половина, а секташке групације све више цветају не остављајући наду у скорије окончање кризе. Нови обрти протеклих дана међутим на површину избацују једну нову могућност, досад по много чему незамисливу: обруч око сиријског председника Башара ел Асада све више се стеже и његова позиција изгледа слабија него икад пре. Док се у суседном Ираку славила победа над Исламском државом (ИД) у граду Тикриту, џихадисти су забележили велика напредовања у Сирији. Жилавост милитантне организације демонстрирана је у походу у којем је убијено на десетине цивила у провинцији Хама, а њихово напредовање настављено је у хаосом захваћеном подручју Јармука, на јужном ободу Дамаска. До продора ИД дошло је свега неколико дана након напредовања још једне екстремистичке организације, ривалског Нусра фронта блиског Ал Каиди, који је заузео северни град Идлиб. Заузимањем Идлиба, престонице северозападне провинције која носи исто име, екстремисти сада контролишу другу провинцију у Сирији, поред Раке, која је упориште ИД. Аналитичари оцењују да напредовање милитантних исламистичких организација у Сирији није показатељ њиховог јачања, него пре слабљења режима Башара ел Асада. „И војно и економски режим данас стоји много лошије него што је то био случај на пример пре годину дана”, каже за „Економист” Ноа Бонзи, стручњак за Сирију у Међународној кризној групи. Офанзива на Идлиб умногоме је била олакшана лошим временом које је онемогућило ударе авијације, на коју се Дамаск све више ослања него на копнене трупе. Велики је проблем и недостатак регрута у које би режим могао да има поверење да се неће окренути против њега а, по неким изворима, сунитским пилотима није дозвољено да управљају војним авионима. Ни на другим фронтовима ситуација није идеална. Извесна стабилност постигнута је на западу земље, највећим делом захваљујући подршци либанског Хезболаха. Са југа напредују побуњеници који уживају највећу америчку подршку и они користе ситуацију у којој се режимски савезници – Иран и Хезболах – у највећој мери фокусирају на одбрану Дамаска. Као претходница пораза на терену може се читати својеврсна медијска офанзива у коју је пре неколико дана кренуо Башар ел Асад. Сиријски председник се обратио најразличитијим медијима, од америчких и руских до локалних, а у његовом наступу види се свест о незавидној ситуацији у којој се обрео. Можда први пут Асад је устврдио да је отворен за сарадњу са Америком, што је протумачено као његов контрасигнал на миг америчког државног секретара Џона Керија, који је поручио да ће САД на крају ипак морати да сарађују са режимом у Дамаску. Поред већ пословичних похвала на рачун Ирана и Русије, које су му једини преостали савезници са иоле снаге и утицаја, Асад није крио да нема ништа против отварања дијалога Вашингтона и Дамаска, „заснованог на обостраном поштовању”. Можда одлучујући фактор који би могао да определи даљу судбину председника и његове клике јесте став који ће Иран убудуће заузети. После оквирног споразума око иранског нуклеарног арсенала, који је Техеран у четвртак постигао са међународном преговарачком шесторком, постало је јасно да Иран у очима Запада више није баук Блиског истока за који је одавно важила. Све се више чују гласови који тврде да ће иранске власти у овој поставци одиграти много прагматичније и да се неће претерано обазирати на Асадову судбину. Слична је атмосфера и у редовима Хезболаха, чији је заповедник пре неколико дана изјавио да ће се у једном тренутку отарасити Асада, али да се чека сигнал Техерана који „само вреба прави тренутак”. Ужас и бесмисао рата ухваћени на фотографији Шта се заиста збива у Сирији и онима најнеинформисанијима постало је јасно након што је свет обишла фотографија девојчице од четири године, уплашеног израза лица и са рукама подигнутим увис у знак предаје. Прича иза ухваћеног момента готово је подједнако потресна. Девојчица се заправо уплашила фотоапарата турског фотографа Османа Сагирлија, помисливши да је у њу уперио оружје и да жели да је убије. Сагирли данас ради у Танзанији и за Би-Би-Си је изнео још неке детаље у вези са фотографијом, која је најпре објављена у турској штампи. Он је појаснио да на слици није дечак, како се на почетку мислило, већ девојчица по имену Худеа. Са мајком и братом дошла је из родне Хаме у избеглички камп на граници са Турском. „Користио сам велики објектив који је она помешала са оружјем и инстинктивно подигла руке. Истог секунда пошто сам је фотографисао схватио сам да је преплашена. Деца се обично смеју или побегну од камере. Она... она је била скамењена. На њеном лицу видела се сва невиност детета и сав ужас тог бесмисленог рата”, рекао је Сагирли за Би-Би-Си. Половина Сиријаца је у бекству Стручњаци УН кажу да је избеглички талас – досад броји готово 12 милиона људи – највећи на планети од окончања Другог светског рата Творци светског хаоса направили су у Сирији одличан „посао“. Држава се, на почетку пете године ратовања, распала на три дела и тешко замислити да ће се, у скоријој будућности, ту нешто озбиљније променити. Јер, гине се више него икада. Један од стравичних биланса ратовања је податак да је тренутно у бекству половина Сиријаца. До данас је близу 12 милиона људи морало да напусти своје домове како би сачувало главу од ратног пожара који гута ову блискоисточну земљу. Крајем марта у Кувајту је, под покровитељством Уједињених нација, одржана трећа донаторска конференција за обезбеђевање хуманитарне помоћи Сирији на којој су обелодањени стравични подаци. Због вишегодишњег оружаног сукоба око 7,6 милиона људи је интерно расељено – напустило је домове и потражило спас у неком другом делу земље – а готово четири милиона избегло је у иностранство. На делу је огромна хуманитарна катастрофа којој се не види крај. Стручњаци Уједињених нација јединствени су у закључку: сиријски избеглички талас највећи је на планети од окончања Другог светског рата. А УН су немоћне да без великог ангажовања светске заједнице помогну у ублажавању ове трагедије. На конференцији у Кујвајту за хуманитарну помоћ Сирији обезбеђено је 3,8 милијарди долара, изјавио је генерални секретар УН Бан Ки Мун. Ова сума готово је једанака износу који је прикупљен на претходне две донаторске конференције када је обезбеђено 3,9 милијарди долара. И овај износ, упозоравају стручњаци, биће недовољан да се санира „највећа хуманитарна катастрофа у историји човечанства“. Према проценама Високог комесаријата УН за избеглице (УНХЦР) ова година биће најтежа за сиријске избеглице. Њихов број расте из дана у дан а у овом тренутку сасвим је неизвесно како ће бити обезбедјено 8,4 милијарди долара колико ће бити потребно да се избеглицама помогне. У суочавању са сиријским избегличким таласом највише су угрожене суседне државе. Према подацима УН тренутно највише сиријских избеглица борави у Либану ( 1,2 милиона) и Турској (више од милион). Либан је поред Сирије можда и највећа жртва тамошњег рата. У овом тренутку четвртина становника Либана су Сиријци и влада у Бејруту одлучила је да приливу избеглица стане на пут. Уведена је административна забрана уласка у земљу сиријских држављана. Први пут од 1943. године Сиријцима нису више довољна лична документа за улазак у Либан – морају да поседују и додатне папире који оправдавају њихов улазак у земљу. Од њих се тражи да покажу доказ од либанског послодаваца да су запослених, документација да им је потребна медицинска помоћ или – новац. На донатоској конференцији у Кувајту Либан је тражио милијарду долара помоћи за сиријске избеглице. Осим тога либански премијер Таман Салам изложио је план са великим бројем пројеката који би омогућили боље снабдевање водом и струјом и обезбедили ефикансију здравствену заштиту и школовање избеглих из Сирије. Према плану либанске владе, уз потребну помоћ из иностранства, ови пројекти били би реализовани током 2015. и 2016. године. Богате арапске државе обећале су да ће додатним новцем помоћи у реализацији ових пројеката. Средом марта група од 21 светске невладине организације оптужила је Уједињене нације да су потпуно заказале у решавању хуманитарне кризе у Сирији. Посебно када је реч о помоћи деци које су сигурно највеће жртве четворогодишњег рата. Њихове процене кажу да од хуманитарне помоћи директно зависи 5,6 милиона деце што је за трећину више у односу на прошлу годину. Подаци УНХЦР кажу да ове године више 600 хиљада сиријских дечака и девојчица неће поћи у школу. „То значи губитак нових генерација“, упозоравају стручњаци УНХЦР-а. О положају избеглица у Сирији готово је и немогуће говорити јер сасвим поузданих података нема. За описивање ситуације довољан је само један детаљ на који посебно указује орган изација Лекари без граница: у условим екстремног сиромаштва данас живи чак 64,7 одсто Сиријаца.

Прочитајте још:Путин: Нико неће успети да промени историју!Фајненшл Тајмс: Ципрасу би Путинов новац могао да се обије о главу!

Извор: Политика