Правда

Запад поново, као и средином ХХ века, гради “гвоздену завесу”, спроводи бившу блоковску политику, повећава број NATO трупа на границама Русије. Међутим, данас је положај Русије много тежи него пре пола века. Економске могућности земље су ограничене, постоји, критична за безбедност Русије, зависност од високих технологија главног противника. Изгубљен је духовни ослонац, каквим се служила комунистичка идеја, нема савезника у Европи, као што их је било у временима Варшавског пакта. У индустријско-финансијској зони доминирају западно оријентисани олигарси и са њима повезане “либералне” бирократе. Да се такмичи у војно-техничкој сфери са NATO и његовим савезницима, Русија једноставно није у стању. Тих 50-60 нових борбених авиона, испоручених од стране руске одбрамбене индустрије у последњих годину дана, довољни су за један или два дана битке. Нама су потребне стотине хиљада авиона, као што их имају NATO и САД, али могућност производње у Русији нагло је пресушила. Чак ни пилота нема довољно. Исто важи и за тенкове: Русија је успела да произведе само неколико стотина војних возила прошле године. Ови тенкови ће трајати два или три дана битке. На старе тенкове у складиштима не треба рачунати, јер због техничких карактеристика они ће се брзо претворити у лаке мете на бојном пољу. За остале врсте оружја такође је приметно катастрофално заостајање Русије за NATO. Ретки примери попут С-400 или С-500 у времену модерног ратовања не значе много. Руски војници са роком службе од годину дана не могу користити софистиковану технику без стечених вештина и знања. Потпуно је природно да стручњаци NATO то узимају у обзир. Русија је окружена базама и трупама западних земаља, и оружане снаге Русије не могу се успешно супротставити снагама NATO. Рат који се надвија неће бити нуклеарни, то схватају обе стране. Натовци су водили ненуклеарне ратове у Југославији, Либији, Ираку, Сирији и Украјини. Сценарио је спреман. Ситуација је крајње озбиљна, с обзиром на састав и структуру становништва Русије. Постоји објективна неопходност тражења квалитативно нових приступа за обезбеђивање војне безбедности Русије, у првом реду стратешког одвраћања. Кључа ствар и даље остаје одржавање на високом нивоу потенцијала стратешких нуклеарних снага. Међутим, и овде постоје подводне мине. Упркос релативној малобројности (у поређењу са другим видовима Оружаних снага РФ), нуклеарно тројство је ресурсно веома интензивно. Са растом економских проблема, везаних за санкције и за колапс тржишта нафте, у земљи може доћи до ситуације да нема довољно средстава за одржавање борбене способности на неопходном нивоу. Број људског састава у стратешким нуклеарним снагама (СНС; укључује балистичке ракете, ракетне подморнице, стратешку авијацију) превазилази 100 хиљада, што ствара повољне услове за неутрализацију дела тих снага методама информационог ратовања. Систем брзог глобалног удара САД може у блиској перспективи створити услове, када би обезглављујући (по командним местима управљања СНС) и разоружавајући (по носиоцима стратешког нуклеарног оружја) удари неутралисали нуклеарно тројство Русије у целини или делимично. Зато је проналажење асиметричног начина обезбеђивања стратешког одвраћања од виталног значаја за Русију. И ту је реч о принципијелно новим системима наоружања, заснованим на другачијим идејама од постојећих.

Спецификације за мегаоружје

Нови системи наоружања морају да испуне одређене захтеве. Пре свега, захтев гарантованог уништења непријатеља. Систем би требало да има могуђност стопостотне вероватноће реализовања свог ударног потенцијала, довољаног за одвраћање. При томе ново оружје мора располагати поражавајућим факторима, не само могућношћу избегавања неутрализације, већ најнапреднијим средствима разарања. Најважнији услов за ново оружје је гаранција примене при политичкој вољи руководства земље и при објективним условима који захтевају примену. Ово је изузетно важно, јер у Русији многе позиције држе присталице Запада, посебно високе позиције државног и војнополитичког управљања. При масивном информационо-психолошком притиску могло би доћи у питање извршење употребе стратешких нуклеарних снага, јер оволики број запослених не може да обезбеди апсолутну гаранцију поузданости, посебно у условима кад је друштво подељено. Одатле произлази захтев за минималним бројем људског састава за одржавање и коришћење асиметричног система одвраћања. Основна посада војника таквог система треба да буде у границама које омогућују гаранцију апсолутне или блиске томе лојалности персонала власти и психолошку спремност особља да изврши налог за употребу система без обзира на ситуацију у друштву и личне емоције. То значи да персонал асиметричног система не може чинити више од неколико хиљада људи. Упоређујући могућности савремене науке, индустрије и неопходних оштећења непријатеља, долазимо до закључка, да без употребе секундарних деструктивних процеса, Русија није у стању да постигне жељене резултате војним средствима. У смислу секундарних, сада већ основних процеса, превасходно пажњу привлаче геофизичке катастрофалне појаве. Прекорачењем моћи нуклеарног оружја (за неколико пута), можете изазвати геокатастрофу релативно малим дејствима. Због тога је оружје асиметричног одговора засновано на коришћењу основних поражавајућих фактора рушилачких геофизичких процеса. Научници раде на томе. Ново асиметрично геофизичко оружје треба да нанесе страни која га користи неупоредиво мање штете него противнику. Ово је оствариво с обзиром на геофизичке карактеристике територија Русије и САД. Било једном без Америке Русија се налази у Евроазији, а главни део територије Русије, на коме је насељен већи део становништва, удаљен је од океана. Просечна надморска висина гарантује заштиту од поплава, чак и при катастрофалним појавама, праћеним моћним цунамијима (мегацунамијима). Позиција САД је другачија. У приобалним подручјима, са незнатном надморском висином, живи највећи део америчке популације – више од 80 одсто. Ту су такође смештени главни привредни капацитети земље. Чак и релативно слаб цунами висине од неколико десетина метара може довести до катастрофалних последица по САД. То је врло јасно показао ураган “Катрина” у Њу Орлеансу. Друга геофизичка карактеристика Русије је да главни део њене територије у Сибиру лежи на густим (неколико километара) слојевима базалта. Ове платформе су формиране након ерупције супервулкана пре око 250 милиона година. Управо стога, удари, чак изузетно моћни, неће довести до катастрофалних геофизичких последица за ове регионе. У САД постоји велики проблем: национални парк Јелоустоун се налази у кратеру истоименог супервулкана, који се приближава периоду свог активирања, што се дешава у периоду од 600 хиљада година. Управо пре толико година била је последња ерупција овог вулкана. Моћ Јелуостонског супервулкана је неколико редова величине слабија од сибирског, тако да његова ерупција није довела до масовног изумирања живих бића на планети, али за амерички континент ова ерупција имала би катастрофалне последице. Геолози верују да Јелоустонски супервулкан може експлодирати у сваком тренутку. Докази раста његове активности су доступни. Због тога би релативно мали удар, на пример, удар бомбе мегатонске класе могао да изазове ерупцију. Последице би биле катастрофалне за САД. Цела територија државе била би прекривена дебелим (десетина метара) слојем пепела. Друга рањива област Сједињених америчких држава је Сан Андреас – расед дужине од 1,3 хиљаде км између пацифичке и северноамеричке плоче. Линија раседа се протеже дуж обале државе Калифорније, по површини и под водом. Паралелно њему су раседи Сан Габриел и Сан Хосинто. Ово је област геофизичких нестабилности, које стварају земљотресе јачине 8,5 степени Рихтерове скале. Деловање довољно моћног нуклеарног оружја може изазвати катастрофалне догађаје, који могу великим цунамијем потпуно уништити инфраструктуру САД на обали Пацифика. У САД постоје и атлантски и тихоокеански расед. Лежећи паралелно са источним и западним обалама САД, ови раседи могу бити извор великог цунамија, који ће изазвати катастрофалну штету на значајно дубок део обале.

Детонатор за катастрофу

САД су веома рањиве са геофизичке тачке гледишта. Војска мора одредити којим средствима се могу изазвати велики геофизички процеси. У 1961. години над Новом Земљом (архипелаг у Северном леденом океану) на надморској висини од више од пет хиљада метара експлодирала је највећа у историји човечанства термонуклеарна бојева глава капацитета 58 Мт. Према мишљењу западних стручњака, то није била пуна снага бомбе, јер супербомба није садржала уранијум-238, који може да повећа моћ експлозије и до два пута, то јест до 100-120 Мт. Бомба је имала у масивне карактеристике 16-тонске бомбе, и бачена је из авиона Ту-95. Према речима стручњака из нуклеарног центра у Сарову и водећег експерта у овој области доктора техничких наука Игора Острецова, данас бомбе такве разорне моћи могу да се произведу у тежини од пет до седам тона. Такву бомбу може да понесе и испоручи до циља тешка ракета “Војвода”, као и неки од сателита. При чему постојећи споразуми не предвиђају ограничења у снази појединих бомби.

Дан после сутра

На тај начин удар на Јелоустонски супервулкан може бити гарантовани извор катастрофалних геофизичких процеса. Чак јединствена надземна експлозија бомбе може да изазове моћне ерупције. САД ће престати да постоје иако ће и за остатак света ефекти бити катастрофални. У најмањем степену пострадаће Русија због удаљености од места ерупције, величине територије и локације. Штета за земље које се налазе на страни света супротној од САД такође ће бити мала. Међутим, ерупција би била катастрофална за целу цивилизацију. Али због тога и постоји такво оружје. Могућношћу своје примене ово оружје треба да угуши сваку помисао о нападу на Русију. Ову идеју је раније предложио академик Андреј Сахаров. Идеја је да се на дубини од 1,5-2 км активирају бомбе у одрђеним тачкама дуж атлантског и тихоокенаског раседа (три до четири на сваком раседу). Према прорачунима Сахарова и других научника, након експлозије формирао би се талас који би у приобалним областима САД достигао висину од 400-500 м. Обрушивши се на копно, талас ће однети све објекте на удаљености од преко 500 км. Ако се експлозија иницира на великим дубинама, близу дна, где је земљина кора најтања, тада ће експлозија уништити кору и магма ће, када дође у контакт са водом океана, многоструко ојачати снагу експлозије. У овом случају, висина цунамија ће бити виша од 1,5 км, а површина разарања прећи ће 1,5 хиљада км од обале. Ова врста оружја се сматра изузетно “чистом”: не наступа нуклеарна зима, јер се не формира гигантски облак прашине, а вода која падне на земљу у облику радиоактивне кише падала би само у близини њеног формирања, то јест на САД. Такав удар би безусловно изазвао тектонске активности у целом региону, укључујући, можда, и ерупцију Јелоустонског супревулкана. Повратни талас цунамија ће однети неке делове Европе. Ка катастрофалним геофизичким последицама довео би такође и удар моћне бомбе у подручју раседа Сан Андреас, Сан Габриел или Сан Хосинто.

Апокалипса: Лако и јефтино

Наведени сценарио указује на то да је број потребиних супербомби у оквиру асиметричног оружја веома мали – око десетак. Ово ствара повољне услове за њихову гарантовану примену у складу са горе наведеним захтевима асиметричног оружја. Испорука бојевих глава до одредишта може се постићи на различите начине. Пре свега, са неколико моноблоковних, тешких балистичких ракета, које преовладавају у систему ПРО. Такви пројектили могу се поставити на стратешким подморницама “Тајфун” (пројекат 941). Једна подморница је довољна да се обезбеди асиметрично одвраћање. Супербомбе се могу поставити на хиперсоничне ракете, које се могу лансирати подводно са подморница или са земље из система ПУ. Према прорачунима научника, за развој и производњу оружја захтеваног калибра биће потребно 5-12 година. Отприлике исто толико времена је потребно за развој и производњу потребног броја носача. То значи да се асиметрично оружје може појавити у Русији у наредних десет година.

Прочитајте још:Зашто САД неће дати Кијеву 1000 „Абрамса” и зашто ни са њима не би стигао до Москве?Кратко и јасно: Србија се креће према побуни

Извор: Нови Стандард