Правда

Књиге

Пише: Необојша Јеврић Го­ре за­па­ље­не ку­ће у Те­њи. Сва­ко­га да­на ма­ло сла­вон­ско се­ло га­ђа­ју из Оси­је­ка и из дје­ло­ва Но­ве Те­ње ми­но­ба­ца­чи­ма и пр­о­тив­град­ним ра­ке­та­ма. У се­о­ском до­му кул­ту­ре је штаб. У би­бли­о­те­ци спа­ва ин­тер­вент­ни вод. Ме­ђу књи­га­ма су но­си­ла, пу­шке, пр­љав веш. На Ан­дри­ће­ве књи­ге на­сло­ње­не „зо­ље”, кр­пе за чи­шће­ње оруж­ја, руч­ни ба­ца­чи. Из би­бли­о­те­ке сам узео књи­гу о Те­њи, се­лу ко­је је при­је три­ста го­ди­на осно­вао па­три­јарх Арсе­ни­је Чар­но­је­вић, у сла­вон­ским мо­чва­ра­ма. Не­ка­да је ов­дје од де­се­то­ро дје­це де­ве­то­ро уми­ра­ло од ма­ла­ри­је. Би­бли­о­те­ка­ра Ми­ла­на Тр­бо­је­ви­ћа Џе­ге­ра упо­знао сам пред рат ка­да сам ов­дје до­ла­зио о пр­о­сла­ви го­ди­шњи­це се­о­бе. Во­ди прес цен­тар у Те­њи, ја­вља се исто­вре­ме­но за де­сет ре­дак­ци­ја, али ипак сва­ког да­на ус­пи­је да свра­ти у би­бли­о­те­ку. Пре­гле­да да ли мо­жда не­до­ста­је не­ка књи­га, по­пи­су­је бр­о­је­ве, док го­ре ку­ће у се­лу. Би­је­сан, пр­о­на­шао ме је у ро­ву. „Ка­ко си мо­гао да по­не­сеш књи­гу, ов­дје у ово бла­то, на ки­шу. Ка­кви су, још ће за­ви­ја­ти ци­га­ре у ли­сто­ве.” Цр­ве­ним пред њим и ду­го се из­ви­ња­вам. Џе­гер чи­сти књи­гу и, уви­ја­ју­ћи је у но­ви­не, при­ча о би­бли­о­те­ка­ру, из су­сјед­ног се­ла: „Би­ло је то, бра­шо, два да­на по­што су уста­ше уби­ли Ки­ра, Хр­ва­та, на­чел­ни­ка по­ли­ци­је у Оси­је­ку ко­ји је хтио ди­ја­лог. Ка­да је рат већ по­чи­њао, би­бли­о­те­кар је кре­нуо да ку­пи књи­ге у оси­јеч­ком ан­ти­ква­ри­ја­ту. Пр­о­шао је на­ше и њи­хо­ве ба­ри­ка­де, и ку­пио књи­ге, де­сет па­ке­та. Дру­ги су ку­по­ва­ли оруж­је а он књи­ге. Вра­ћао се рас­пад­ну­тим варт­бур­гом, пу­ним књи­га, ка­да га је за­у­ста­ви­ла ре­дар­стве­нич­ка па­тро­ла. — Шта но­сиш? — Књи­ге, ево и Туђ­ма­на имам. Ре­дар­стве­ник је обри­сао ру­ке и отво­рио Туђ­ма­но­ву књи­гу. На књи­зи, ку­пље­ној у ан­ти­ква­ри­ја­ту, не­ко се пот­пи­сао ћи­ри­ли­цом. На­би­ли су ба­јо­нет у сан­дук са књи­га­ма. Ка­да се по­бу­нио, сло­ми­ли су му на­о­ча­ре, књи­ге по­ба­ца­ли у бла­то. Од­у­зе­ли су му ко­ла, бра­шо, ста­рог варт­бур­га... На блат­ња­вом сла­вон­ском пу­ту остао је са сло­мље­ним на­о­ча­ри­ма у ру­ка­ма. Чи­та­ве го­ди­не је за­ки­дао од сво­је и ту­ђих пла­ти­ца. Ште­дио на стру­ји. Ишао за дру­ги­ма и га­сио сви­је­тла. Ка­жња­вао због не­за­тво­ре­них сла­ви­на — да би ку­пио књи­ге, ко­је су му ба­ци­ли у бла­то.” Док ми то при­ча, Џе­ге­ру се сте­же гр­ло. На­ве­че док су мом­ци из ин­тер­вент­ног во­да би­ли у ак­ци­ји, по­ма­гао сам Џе­ге­ру до ка­сно у ноћ да сла­же књи­ге, по­че­сто кри­ју­ћи по­глед. Мој при­ја­тељ би­бли­о­те­кар је буд­но па­зио да не­гдје не по­гри­је­шим. На сто­лу су ста­ја­ле по­ло­мље­не на­о­ча­ре за­ли­је­пље­не се­ло­теј­пом.

Прочитајте још: Небојша Јеврић: Чо­вје­ко­ли­ки и ја­реНебојша Јеврић: Ратна трилогија

Извор: Правда