Три дана смо Душан Радаковић Марс и ја минирали његову кућу у предграђу источног Госпића. Знало се да се источни Госпић не може бранити и сви су се већ били повукли. Остао је само Душан са козом.
Козици је напунио уста сољу и завезао је за радијатор. Врата од куће оставио је отворена. Коме ће пасти на памет да је кућа минирана кад види врата отворена и чује козицу како вечи. Велики је минер Душан Радаковић, а за минере ти је најважнија машта. Три дана је, пијан од ракије и јала, минирао своју кућу. Врата смо минирали на контру, да активирају мину када се затварају, а не када се отварају. Пробушили смо рупу на столу и испод стола поставили потезну мину. Везану силиком и „смрт-лијепком” за дно флаше од вињака. Извадили плочицу из паркета и минирали столицу. Ископали рупу на зиду и поставили мину иза слике Ивана Генералића. На столу су остале до пола попијене шољице кафе, да помисле како смо у журби из куће побјегли. Велики је минер Душан Радаковић, а за минирање најважнија је — машта. Ништа из куће није хтио да узме. Пили смо ракију десет година стару, пили смо вињак, коњак, пили смо један црвени, па један зелени ликер. „Морамо све да попијемо, нећемо ништа да им оставимо”, рекао је Душан. Бојао сам се да онако пијани не закачимо неку од смртоносних нити, неку од нити паучине коју је Душан Радаковић Марс по кући исплео. Искочили смо кроз прозор тек када су плануле прве куће, када су хрватски војници почели да улазе у предграђе Госпића. Дуго је на ивици шуме чекао када ће до његове куће да стигну. Тренутак када му је кућа одлетјела у ваздух забиљежио сам камером. О минама Душан Радаковић прича као што стари похотници причају о женама: „Мине су прави посао за човјека од маште, од лудила! Кад мину скидаш, то је као да жену свлачиш. Уплашиш ли се, ништа не ваља.” Некада је Марс вајао. Сад минска поља — нити смртоносног паука поставља и скида. „Најбоље је мину активирати динамитом и спорогорећим штапином. Ако мину не познајеш, не прилази јој. Видиш ову чашу. Ја је сада држим у руци и знам да се неће разбити, док је не пустим. Тако је са минама. Док знаш и ако се не бојиш, биће све у реду.” Многа је минска поља Душан постављао и скинуо и никада му рука задрхтала није. Задрхтала му је много касније. У Медачком џепу. Сви су се повукли, а он је остао, с помоћником, да поставља минско поље. Падала је киша, ноћ је била тешка јесења. Душан ми је касније причао да није чуо фијук гранате, да експлозију није чуо. Осјетио је само удар и потонуо у мрак. Када је дошао себи, поред њега је лежао помоћник, разбијене лобање, расутог мозга. У потоку су се чули гласови. Толико су им већ били близу. Свитало је и лавеж паса се чуо. Није могао да остави мозак помијешан са блатом да га лижу керови. Није могао. И док су се гласови и лавеж приближавали, покупио је мозак у дланове и вратио га назад у лобању. Био је тада миран. Покупио је све. Руке је прије тога опрао ракијом. Не зна зашто. Пошто је мозак вратио у лобању, главу му је завио првим завојем. Да мозак поново не испадне. Мртваца је завезао себи на леђа. Да би га лакше носио. Да би могао да пузи. То му је спасло живот. Метак, намијењен њему, погодио је мртваца. Није се уплашио. Руке му се нису тресле. Каже, почеле су да се тресу касније, када је открио мозак мртвог пријатеља испод ноката. Послије више није могао да га носи. Пресјекао је ремен и мртваца оставио иза камења. У логор је стигао крвав. Руке, лице, очи, кошуља, све му је било покривено крвљу мртвог пријатеља. Кошуљу данима није прао. Крв на њему почела је да заудара. А онда ју је једне вечери скинуо са себе и отишао, сам, преко Личког поља, кошуљу да сахрани. Дуго се молио крај мале хумке. Молио се поред комада свијеће који му је поклонио игуман манастира Крка да му се нађе ако буде морао некога без свештеника да сахрањује. Да му се у џепу нађе, ако погине. Нашли су га извиђачи из Метка, Вуја и Пућина, на излазу из Дивосела. Пућина му је згазио свијећу и почео да виче на њега. „Будало, замало нисам пуцао на тебе у овом мраку. Мислио сам да су усташе. Кошуљу сахрањујеш! Потпуно си пролупао! „Јесам”, рекао је, „јесам.” „Ово је рат а не интелекутална онанија вајара концептуалисте.” „Јесте, јесте, ово је рат!”, рекао је Душан Марс, минер коме су се тресле руке. Касније, много касније у Кистању скидао је мине постављене око „оркана”. А минери једанпут гријеше. Остао је без обје ноге, једне руке и ока.
Прочитајте још:Небојша Јеврић: Човјеколики и јареНебојша Јеврић: КњигеКОЛУМНА НЕБОЈША ЈЕВРИЋ: Магареће млеко
Извор: Правда/Небојша Јеврић