Најновије

Ратна репортажа: Црна принцеза се облизује

Пред зо­ру по­чео је на­пад на Те­њу.
Илустрација (Фото: Pixabay.com)

Илустрација (Фото: Pixabay.com)

Са са­ма­ром, пу­ним ми­на, тр­чим за Ду­ћом ко­ји но­си руч­ни ба­цач. Он иде да по­ста­ви че­ку за тран­спор­тер, ве­ли­ку сви­њу Јо­зе­фи­ну ко­ја грок­ће у мра­ку,  јокр­шир­ску сви­њу ко­ја је ту не­гдје ис­пред на­ших по­ло­жа­ја. Иде­мо сто ме­та­ра низ За­гре­бач­ку а он­да пе­де­сет ме­та­ра на­при­јед. Та­ко је ре­као Бр­ка. Од Но­ве Те­ње мо­гу да на­и­ђу са тран­спор­те­ром. У по­лу­сру­ше­ној ку­ћи, Ду­ћа ми об­ја­шња­ва: „Ка­да тр­чи­мо на­при­јед, са­мар са ми­на­ма но­сиш на ле­ђи­ма. Ка­да се по­вла­чиш — на гру­ди­ма. Ако те­бе по­го­ди, да не из­ги­ну оста­ли.” Пре­тр­ча­ва­мо пре­ко бри­са­ног про­сто­ра на дру­гу стра­ну ули­це. Из мра­ка се чу­је рок­та­ње. Рок­та­ње сви­ње ко­ја, пу­ште­на из обо­ра, лу­та из­ме­ђу спа­ље­них ку­ћа. „Ако ме ра­не, ако не бу­деш мо­гао да ме из­ву­чеш, мо­лим те да ми пу­цаш у гла­ву.” „Ти си луд. Ка­ко мо­гу да те уби­јем?!” „Не се­ри, те­би ће би­ти лак­ше, не­го ови­ма са ко­ји­ма сам од­ра­стао. Ме­не си ју­че упо­знао.” Осје­ћам пр­сте не­ви­дљи­вог на вра­ту. Гу­шим се. Му­ка ми је. Му­ка ми је од вје­тра ко­ји до­но­си ми­рис ле­ши­на. Ли­це, оч­ни кап­ци, све ми је на­те­че­но од ује­да ко­ма­ра­ца. Ду­ћи­ног ђе­да, со­лун­ског до­бро­вољ­ца уста­ше су ста­ви­ли пре­ко сто­ла и жи­вог пре­сје­кли пи­лом. Пре­ко ге­ни­та­ли­ја. И сли­ка­ли су се. Сли­ка­ли су се по­ред чо­вје­ка ко­јег ше­га­ју на­сред се­ла. Ту сли­ку, ис­ци­је­па­ну из књи­ге о Ја­се­нов­цу, уви­јек но­си са со­бом. „Мо­лим те да ме уби­јеш, ако ме ра­не”, ка­же. Код Ко­ла­ре­ве ку­ће чу­ју се екс­пло­зи­је, ра­фа­ли из Џип­си­је­вог ми­тра­ље­за, не­чи­ји ври­сак, Бр­кин глас. Вру­ће ми је. Зно­јим се. Бри­шем зној, по­ми­је­шан са згње­че­ним ко­мар­ци­ма. Опет екс­пло­зи­је код Ко­ла­ре­ве ку­ће. Бо­јим се да су Хр­ва­ти ода­бра­ли Те­њу да се осве­те за по­ра­зе у Бо­ро­ву Се­лу и на Пли­тви­ца­ма. Бо­јим се да нам вој­ска не­ће до­ћи у по­моћ, да ни­ко овом се­лу не­ће по­мо­ћи. Ду­ћа га­ђа у мрак, у прав­цу ода­кле се чу­је тран­спор­тер, ода­кле се чу­је грок­та­ње сви­ње. Би­је­ла јорк­шир­ска сви­ња, ко­ја је по­је­ла свој окот, об­ли­зу­је се. Кр­хо­ти­не мал­те­ра и ста­кла су ме за­ка­чи­ле по гла­ви. Цр­на прин­це­за, у ко­ју је био за­љу­бљен Рас­пу­ћин, ли­же ми крв са че­ла. Или је то зној, не знам. Код Ко­ла­ре­ве ку­ће по­сли­је по­ла са­та пре­ста­ла је пуц­ња­ва. Ни у на­шем прав­цу ви­ше не пу­ца ни­ко. Не чу­је се ви­ше ни тран­спор­тер из мра­ка. Про­шло је. Као љет­ња ки­ша. На­пад је про­шао као што је и по­чео. Из­не­на­да. Али ја и да­ље пу­цам у цр­не си­лу­е­те ко­је ви­дим на свим про­зо­ри­ма сва­ке спа­ље­не ку­ће. „Ола­ди ма­ло, бра­шо. То ти је че­твр­ти шар­жер. Оста­ћеш без му­ни­ци­је. Усро си се, пу­цаш да раз­би­јеш страх.” „Ду­вај га, се­стро”, псу­јем и пу­ним но­ви шар­жер. „Ај­де да фу­ра­мо, до­ста је би­ло. Ви­диш да су се по­ву­кли, да ни­ко ви­ше не пу­ца!” Код Ко­ла­ре­ве ку­ће Хр­ва­ти су уле­тје­ли у на­шу за­сје­ду. Ми­сли­ли су да су Ср­би на ба­ри­ка­ди. А Бр­ка је са гру­пом био сто ме­та­ра ис­пред ба­ри­ка­де, у за­сје­ди. По­ред за­мр­зи­ва­ча за сла­до­лед остао је мр­тав зен­га, са бом­бом у ру­ци. Дру­ге по­ги­ну­ле од­ву­кли су са со­бом. И по­ву­кли се пре­ма Оси­је­ку.
Прочитајте још:Небојша Јеврић: КњигеНебојша Јеврић: Чо­вје­ко­ли­ки и ја­реРатна репортажа: МинерРатна репортажа: Бо­дља мор­ског је­жа
Извор: Правда/Небојша Јeврић

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА