Правда

У ру­ци др­жи сти­сну­ту бом­бу ка­ши­ка­ру, без оси­гу­ра­ча. Пр­сти су се уко­чи­ли око бом­бе. За­то ни­је екс­пло­ди­ра­ла. По­го­ђен је у ча­су кад се спре­мао да је ба­ци. Дру­га ру­ка му је го­то­во одво­је­на од ти­је­ла. И већ ми­ле цр­ви по њој. На пр­сту му је оси­гу­рач од бом­бе. Из­гле­да као вје­ре­нич­ки пр­стен. То­пло је. Ти­је­ло се рас­па­да. Ка­да се пр­сти ко­ји сте­жу бом­бу отво­ре, екс­пло­ди­ра­ће. Осје­ћам ка­ко ми се ру­ка са пр­сте­ном-оси­гу­ра­чем спу­шта на ра­ме. Раз­дро­бље­на ру­ка из ко­је ми­ле цр­ви. Са­ги­њем се да му објек­ти­вом фо­то­а­па­ра­та ухва­тим ли­це. Из по­лу­о­тво­ре­них уста уби­је­ног из­ли­је­ће му­ва. Трг­нем се у стра­ну и спо­так­нем пре­ко но­ге уби­је­ног. „Мр­твог си се пре­пао” — сми­је се Бо­жи­дар, ко­ји је кроз ка­на­ле и дво­ри­шта опет до­шао за мном. За сва­ку му­ву ко­ја ми сле­ти на че­ло ми­слим да је баш она ко­ја је ње­му из­ле­ти­ла из уста. Сје­ћам се при­че из „Не­вид­бо­га” о вој­ни­ку ко­ји је ви­дио по­ред пу­та мр­тву же­ну и на ње­ној ру­ци пр­стен. Из­ва­дио је ба­јо­нет и од­сје­као прст. Ста­вио га је у ши­њел и за­бо­ра­вио на ње­га. Ка­да је сти­гао ку­ћи, ње­го­ви дје­ча­ци су хтје­ли да ви­де шта им је отац из ра­та до­нио. За­ву­кли су ру­ку у џеп и из­ву­кли прст. „Ми­слио сам њи­ме да пр­сте­ну­јем сна­ху али из­гле­да ни­је зла­тан.” Док отац то го­во­рио, дје­ча­ци пру­ти­ћем из­би­ја­ју на­тру­ло ме­со из пр­сте­на. Же­лим да ски­нем оси­гу­рач-пр­стен са ру­ке мр­твог гар­ди­сте. Же­лим да га по­не­сем Ста­ром сва­ту ове кр­ва­ве свад­бе да сво­ју сна­ху њи­ме пр­сте­ну­је. Да је успио да ба­ци бом­бу пре­ко фри­жи­де­ра са сла­до­ле­дом ле­до, у ка­нал гдје су ле­жа­ли мо­ји при­ја­те­љи, ни­ко од њих не би био жив. Кроз раз­би­је­на вра­та ула­зим у ку­ћу. Све је пу­но кр­ви, ча­у­ра, мал­те­ра. Из кр­ша узи­мам ре­мен од ла­стек­са, сли­чан зној­ни­ца­ма. Ве­жем га око че­ла да ми ко­са не па­да у очи. Због зно­ја ко­ји се ци­је­ди, због ује­да ко­ма­ра­ца ко­јих је на ми­ли­о­не. Ре­мен ми сти­ска гла­ву, сра­стао је са ко­жом, бо­јим се да ће ми од ње­го­вог сте­за­ња пр­сну­ти ло­ба­ња. Тек у чер­ги схва­тио сам да око гла­ве имам ка­иш не­ког дје­ча­ка или не­ке дје­вој­чи­це, чи­ји обим стру­ка од­го­ва­ра оби­му мо­је чвор­но­ва­те ло­ба­ње. Ка­иш не­ког дје­те­та, ко­је је жи­вје­ло ту, у тој ку­ћи, ко­ја је са­да пу­на кр­ви, ча­у­ра, му­ва. Вра­тио сам се на­зад у ку­ћу ода­кле сам га узео, ис­пред ко­је је још ле­жао на­о­ру­жа­ни мр­твац, мр­твац са бом­бом. Про­бао сам да ски­нем ка­иш са че­ла, али ни­сам мо­гао. Ка­иш се за­ли­је­пио, про­шао кроз ко­сти, ка­иш се за­ли­је­пио за мо­зак. Умје­сто да га ски­нем, по­ку­пио сам са па­то­са два кли­ке­ра и ме­так са шпи­ца­стим вр­хом и зе­ле­ном ча­у­ром. Ис­тр­чао сам на­по­ље и по­чео да пу­цам — пре­ма сун­цу. Та­да је за­пу­ца­ло дуж чи­та­ве ли­ни­је. Ста­јао сам на бри­са­ном про­сто­ру и пу­цао још. Још, још. Тек кад ми је не­ста­ло ме­та­ка по­шао сам ла­га­но, ми­ран, пот­пу­но ми­ран, ка на­шој стра­жи. „Шта ти је, шта би?” — пи­та­ју. „Ни­шта”, ка­жем, „ни­шта, са­мо сам ма­ло пот­пра­шио оног њи­хо­вог снај­пе­ри­сту.”

 Прочитајте још: Небојша Јеврић: Чо­вје­ко­ли­ки и ја­реРатна репортажа: Бо­дља мор­ског је­жаРатна репортажа: Црна принцеза се облизује

Извор: Правда/Небојша Јеврић