Најновије

Ратна репортажа: Сипац

Сип­ца, Ци­га­ни­на из Ма­рин­ко­ве ба­ре, уви­јек су сви ту­кли. Чак и ма­ли му­са­ви Ци­ган­чи­ћи ко­ји су ра­ди­ли „на бри­са­че”. Он је мо­рао са­че­ка­ти да сви оду, па да, тек он­да, са сун­ђе­ром и кр­пом ис­ко­чи пред ауто­мо­бил на се­ма­фо­ру ис­пред Бо­та­нич­ке ба­ште.
Илустрација (Фото: Јутјуб)

Илустрација (Фото: Јутјуб)

Пр­вог за­тво­ра до­пао је ка­да је „из­бу­на­рио бар­ку ба­ку­ти”, оџе­па­рио ба­бу, ба­бу ко­ја је у нов­ча­ни­ку има­ла са­мо де­сет ди­на­ра. У окру­жном за­тво­ру у Па­дин­ској Ске­ли те го­ди­не су се на­мно­жи­ле мач­ке. Управ­ник за­тво­ра да­вао му је по два­на­ест са­ти за­тво­ра ма­ње за сва­ку ухва­ће­ну и уби­је­ну мач­ку. За дви­је мач­ке, дан за­тво­ра ма­ње. Си­пац је на­пра­вио мот­ку, са ом­чом на вр­ху, ко­јом је по цио дан ло­вио мач­ке. Пе­че­ни, ко­ји је већ јед­ном ле­жао у За­бе­ли, за­то што је за­клао чо­вје­ка, имао је мач­ку ко­јој је све зу­бе по­ва­дио кли­је­шти­ма. Мач­ку ко­ја је са њим у кре­ве­ту спа­ва­ла. Мач­ку без зу­ба, ко­јој се из уста ци­је­ди­ла спер­ма ма­то­рог ро­би­ја­ша. Ту мач­ку је не­срет­ни Си­пац уло­вио јед­но­га ју­тра, и, не зна­ју­ћи чи­ја је, уда­вио. Ота­да је мо­рао да пре­у­зме ње­ну уло­гу. Мо­рао је да по­ста­не зва­нич­на тет­ки­ца Пе­че­ног, ко­ју је он из­најм­љи­вао и дру­ги­ма на сат. Она­ко си­тан и жго­љав успио је да се уву­че у ауто­бус с бе­о­град­ским ман­га­ши­ма, ко­ји су као до­бро­вољ­ци по­ла­зи­ли на фронт. Не­ки су твр­ди­ли да се са­крио у шкаф ауто­бу­са, дру­ги да су га по­ве­ли пи­ја­ни до­бро­вољ­ци са Дор­ћо­ла, да би има­ли с ким да се спр­да­че. Си­пац је сти­гао на го­спић­ки фронт. Ста­јао је, по­сљед­њи у ре­ду, док су ди­је­ли­ли оруж­је. И он, Си­пац, Ци­га­нин, ко­га су сви ту­кли, ко­ји је јео оно што оста­не у та­њи­ри­ма иза го­сти­ју у екс­прес ре­сто­ра­ну пре­ко пу­та Же­ле­знич­ке ста­ни­це, ко­ји је ишао по ци­га­ре­те чи­ста­чи­ма ци­пе­ла и ку­по­вао уло­шке по­сљед­њој штај­ге­ри­ци Ве­ри Кре­ча­ни, сти­скао је „шмај­сер”, док га пр­сти ни­су за­бо­ље­ли. Пр­ви пут је Си­пац, сте­жу­ћи оруж­је, осје­тио да и он мо­же да бу­де као и дру­ги, да и он мо­же да бу­де јак. По­сла­ли су га с оста­ли­ма на ба­ри­ка­ду. Об­ја­сни­ли су му ка­ко се пу­ца. Мом­ци, мје­шта­ни с ко­ји­ма је кре­нуо, ни­шта о Сип­цу ни­су зна­ли. Био је мрак и ни­ко ни­је при­ми­је­тио ка­ко се Си­пац, по­сли­је пр­вих пуц­ње­ва, из­гу­био. На­шли су га пред зо­ру ка­ко дрх­ти у жбу­њу по­ред ка­сар­не. Бје­же­ћи кроз мрак, из­гу­био је нож, бом­бе, тор­би­цу са шар­же­ри­ма. У ру­ка­ма је, по­ред „ша­ла­мај­се­ра”, сти­скао те­ле­фон. „Је л’ овај ваш?” — пи­та­ле су бр­ка­те мом­чи­не из спе­ци­јал­не је­ди­ни­це, во­де­ћи пре­пла­ше­ног Сип­ца. „Си­пљи­ви, ма­му ти је­бем, шта ће ти те­ле­фон?” — раз­драо се за­мје­ник ко­ман­дан­та. „Ца­ре, сло­бо­де ми, то сам ја за штаб...” „Шта ће нам те­ле­фон, кад је пр­ва те­ле­фон­ска ве­за осам­де­сет ки­ло­ме­та­ра одав­де?” И опет су ухап­си­ли Сип­ца. Ве­за­ли су га ли­си­ца­ма за огра­ду кре­ве­та. Сље­де­ћим тран­спор­том вра­ти­ће га на­зад. „Сли­кај ово, но­ви­нар. Сли­кај ка­ко пра­ве срп­ске до­бро­вољ­це хап­се.” „Ћу­ти, Си­пљи­ви, стри­је­ља­ће­мо те. Ем си уте­као, ем си те­ле­фон из срп­ске ку­ће опљач­као.” Упла­ше­ни Си­пац пје­ва: „Те­кла во­да куд је те­кла, Ср­би­ја је мно­го сте­кла, Сте­кла Ср­бе и Ци­га­не, Сви смо ве­ре пра­во­слав­не.” „Но­ви­нар, сло­бо­де ти, ре­ци им да ме пу­сте. Ти ме знаш. Пи­сао си о ме­ни и Ми­ци у Ре­пор­те­ру. И сли­ке си нам ста­вљао.” Од­ве­за­ли су га на мо­ју мол­бу. По­сли­је по­ла са­та вра­тио се Си­пац од­не­куд из ку­хи­ње са фла­шом да се по­ча­сти­мо, док дру­ги ра­ту­ју. Ни до по­ла фла­ше ни­смо сти­гли а он је већ „успио” тро­ји­цу да „укан­та”, јед­ног да „за­ко­ље”, дво­ји­цу да „за­ро­би”. „Са­мо да ми вра­те оруж­је, чу­ће се ко је Си­пац, бре.” Су­тра­дан је с ле­ђа уби­јен ко­ман­дант ка­сар­не. На­ве­че је по­че­ло по­вла­че­ње. Ева­ку­а­ци­ја же­на и дје­це. Мрак, ки­ша, ха­ос. У гу­жви, у па­клу што је на­стао, сви су на ма­лог Сип­ца — лов­ца на мач­ке у Па­дин­ској Ске­ли, за­бо­ра­ви­ли. При­ми­је­ти­ли су га тек на по­сљед­њем сје­ди­шту ауто­бу­са, ко­ји је во­зио до­бро­вољ­це из Ме­да­ка за Бе­о­град. Сви су при­ча­ли о бе­сми­сле­ној смр­ти дво­ји­це мо­ма­ка ко­ји су са на­ма до­шли. О дје­вој­чи­ци ко­јој је гра­на­та от­ки­ну­ла ру­ку. О из­да­ји и ка­пе­та­ну, ко­ји је пла­као, умје­сто да оста­не и за­шти­ти збјег под Ве­ле­би­том. Ко је мо­гао про­ва­ли­ти да се Си­пац, на квар­но, до­че­пао свог „ша­ла­мај­се­ра”? Ње­га су уви­јек сви ту­кли. Био је нај­ма­њи, жго­љав, клем­па­вих уши­ју, с ве­ли­ком гад­ном кра­стом на вра­ту. Че­сто је, док је спа­вао, чуо сми­јех. Ни­ка­да се ви­ше Сип­цу не­ће сми­ја­ти. Ис­под три бро­ја ве­ћег вој­нич­ког ши­ње­ла, на­ба­вље­ног на вој­ном от­па­ду и офар­ба­ног у цр­но, „ште­ко­вао” је Си­пац на ка­нап при­ве­зан „ша­ла­мај­сер”.
Прочитајте још:Ратна репортажа: Дај, ба­ба, гла­вуРатна репортажа: Раз­го­вор са кр­вљу или пе­та Бе­то­ве­но­ва на шмај­се­ру М-56НЕБОЈША ЈЕВРИЋ: У Русију мораш вероватиРатна репортажа: Се­љак са­хра­њу­је ов­це (а о љу­ди­ма по­том)
Извор: Правда/Небојша Јеврић

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Небојша Јеврић: Молер

На зиду Парохијског дома, увек пуног, дао је да се нацрта Ајфелова кула са минаретом и хоџ...

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА