Правда

У последњих двадесет и пет година у Москви су се нарочито славиле округле годишњице, уз мање, или веће војне параде, са мање или више оружја које се показивало, уз учешће и присуство „остатка света“, по правилу, на највишем нивоу. Међутим, ваља рећи, тачно пре двадесет година, Борис Јељцин, први демократски изабрани председник Руске Федерације, обновио је прославу Дана Победе, иако није било више ни СССР-а, ни Варшавског уговора, ни Савета за узајамну економску помоћ, ни социјализма. Велики отаџбински рат који је СССР водио у Другом светском рату против фашизма превазишао је све ратове коју су раније вођени не само на руској територији. Руски народ није мога да на достојанствен начин не обележи педесету годишњицу завршетка Другог светског рата и Победу у њему. Обнову прослављања 9. маја наредио је нико други него онај исти ко је ликвидирао Совјетски Савез, као светску геополитичку реалност и међународни субјективитет. Не треба сумњати – Јељцин је знао руску душу и руског човека, и ону огромну цену коју је као нико управо руски совјетски човек платио за слободу извојевану над фашизмом. Први руски председник организовао је до тада невиђену прославу 9. маја – армија је без оружја марширала на Црвеном тргу, а онда се са оружјем показала, на другом крају Москве, на Поклоној гори, испред тек завршеног Пантенеона славе свим палим у Великом отаџбинском рату. Кога то онда данас чуди, и коме то онда данас смета, што руски народ, још свечаније, празнује седамдесету годишњицу Велике Победе? Ко то жели да се заборави Победа, да се прекроји, а тиме да се прекроји и онако већ озбиљно прекројени послератни свет, и Европа, као његов најосетљиви дамар, посебно? Ко бојкотује Црвени трг, и параду у част 9. маја, наводно због санкција Русији, оних промашених санкција које, скоро, да не постижу ништа друго до контаефекта? Кројачи новог поретка, крсташи од Средњег века до данас, претварају свет у реалну теорију хаоса, која би да уништи све што је заложено у Велику Победу и што је од ње преостало као стуб мира и гарант поретка. За све оне који живе у Русији, Дан Победе је несумњиво најпоштованији празник, док су далеко иза њега, у овој великој земљи у којој се итекако држи, не само до празника, него и до тога како се свечано празнује, долазе Нова година и лични дан рођења. И што године и деценије даље одмичу, а 9. мај 1945. године одлази даље у историју, данашњи Руси, Русијани – од малих ногу задојени патриотизмом, и историјом о томе колико је скупо, само у последњем светском рату, плаћена слобода руског народа и опстанак руске (совјетске) државе – они, исто као и они раније, пре њих у СССР-у, ако не и тријумфалније, свечаније, спремају се и прослављају Дан Победе. Нове, младе генерације такође до детаља добро знају какву су цену платили њихови преци, очеви и дедови, за Победу, и зато се сваке године дуго спремају, и, као нико, свечано обележавају тај прекрасни и трагични паразник са ветеранима којих је, по законима билогије, све мање и мање међу живим. И то је разумљиво, и због одгоја који држава и друштво посвећују родољубљу нових нараштаја, и због онога што породица пружа сваком новом нараштају, од најмањих ногу. У Русији нема породице у којој бар један члан није положио живот у последњем Великом отаџбинском рату, а да ли треба помињати да је слично и са оним ранијим великим ратовима. Зато је за Русе сећање на погинуле у ратовима – света дужност. Да је тако сведочи и пример Георгијевске ленте. Прошло је десет година како су нове генерације младих у Русији, од једне акције, створили велику и лепу традицију, у част оних који су дали живот за отаџбину. А њен мото је: „Сећам се!“, „Поносим се!“. Свако ко жели може бесплатно добити Георгијевску летну – биколор оранжеве и црне боје. Русија је ових дана преплављена том лентом на реверима свих њених становника, а она се налази на аутомобилима, средствима јавног првоза, на многим другим пригодним местима. То је још један, масовни симбол сећања и поштовања према подвигу совјетског руског народа, војника, борца, илегалца, партизана, једном речју – патриоте, који је, не штедећи се, однео Велику Победу над фашизмом. И то од потоњих генерација нема нико право да заборави. Геогријевска лента се дели од 22. априла, или још раније, по градовима и селима Русије, на централним улицама и трговима, све до 9. маја, а своју историју води од ленте војничког ордена Светог Георгија Победоносца, који је установила императорка Катарина II 26. новембра 1769. г. Без неких измена, лента се нашла и у наградном систему СССР-а, као „Гардијска лента“, као знак посебног одличја војника, као „војнички“ орден Славе. Црна боја на ленти означава дим, а оранж – пламен. Поука је, дакле, да само велики народ зна да памти, да он не заборавља, да не прекраја своју историју, да све до божанства уздиже жртве своје пале за слободу народа и државе, без обзира на режим. Само је такав народ непобедив, само се он, невероватно брзо, као Феникс, уздише из ништавила, подиже са колена, исправља од сваког посрнућа, у који га баца точак историје, поново заузимајући своје достојно место у немилосрдном свету. Зар Русија 1990-тих није била на рубу нестанка? Зар Русија последњих петнаест година није направила успон раван подвигу то јест Победи? И једна и друга Победа су ненадмашно велике. И то је, изгледа, оно што противници не подносе. И није случајно, ове, 2015. г. руски председник Владимир Путин наредио да се, поводом седам деценија од 9. маја 1945, као и свега онога што, на овај или онај начин, „прати“ ту годишњицу, од Украјине и Крима, до невиђеног оживљавања неофашизма, звецкања оружја на руским границама, до санкција које су требале да сатру Русију, Русија покаже, и одржи највећа парада Победе на Црвеном тргу, и као увек широм Русије у свим њеним центрима, и по броју учесника, и по ратној техници, са многим новим оружјима, које нестрпљиво очекују сви, и на свим странама, са различитим интересом. Ако су совјетски народ и совјетска држава, Русији и другим наследницама, оставили нешто трајно и непролазно, нешто што ни један народ на свету није добио у наслеђе, онда је то Велика Победа над фашизмом у Другом светском рату. То је порука да данашње генерације у претходној историји, и код претходних генерација, треба да траже оно што је добро, велико, трајно, неизбрисиво, јер они су сукцесори, и настављачи свих тих позитивних и историјски неупитних достигнућа. Да потсетимо да се током целог Другог светског рата на совјетско-немачком фронту налазило борбено ангажованих од 62 до 70% свих дивизија фашистичке Немачке. Када је немачка солдатеска разбијена у Московској битки 1941-1942. г. – победа под Москвом означила је слом Хитлеровог плана „о муњевитом рату“ против Совјета и покоравању све до Владивостока и спајања са јапанским фашистичким хорадама у Кини. Под Москвом, Хитлер није побеђен као Наполеон 1812. г. или Пољаци 1612. г. Зато је Хитлерова војна машинерија прибегла, с једне стране блокади Лењинграда, која је трајала пуних 900 дана, односећи многобројне жртве његових житеља и браниоца, и офанзиви немачке нацистичке силе на Кавказ и Волгу. Победа Црвене армије у Стаљинградској битки 1942-1943. г. и 1943. г. у Курској битки претврила је у прах немачке снове упаковане у стратешку иницијативу о покоравању Совјетског Савеза и совјетског народа. Фашистичком непријатељу је у Стаљинграду и Курску потпуно сломљена кичма и постало је питање како и на који начин, којим темпом, уз мање жртава, завршити Други светски рат. На најважнијем ратишту највећег рата у историји људског рода, у Европи, савезници антифашистичке коалиције са Запада су се сагласили да тек 6. јуна 1944. г. отворе други фронт, десантом у Нормандији, у Северној Француској. Када су они отварали тај дуго очекивани и најављивани други фронт у Европи, Црвена армија је већ била ослободила целу територију Совјетског Савеза и прешла у ослобађање остатка Европе од фашизма. „Мудри“ и лукави британски премијер Винстон Черчил, на сваки начин је одлагао отварање тога фронта, калкулишући колико ће више живота морати да положе „бољшевици“ у немилосрдном рату са фашистичким непријатељом, а колико ће он спасти глава својих поданика. Черчил је гледао у будућност, у свет и односе у њему после рата. Био му ју је потребан што слабији и што изнуренији СССР и Стаљин на челу „нове совјетске опасности“. Те Черчилове ставове није могао да измени ни четвороструки амерички председник Франклин Рузвелт, који је умро 9. априла 1945, не дочекавши Дан Победе, тачно за месец дана. На његово место долази Черчилу близак Хари Труман. Труман на челу САД завршава рат непотребном употребом новог оружја – иако је по договору и СССР ступио у рат са Јапаном – бацањем атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки, изазивајући небројене жртве, геноцид, за које Американци никада нису изразили ни речи кајања. Био је то признак онога шта свет очекује – одмах после рата невиђена нуклеарна трка. Црвена армија је исковала Велику Победу коју историја ратова није забележила. Она је заузела Берлин 2. маја 1945. г. У поноћ 8. маја, када је у Москви већ био 9. мај 1945, у предграђу бивше Хитлерове престонице, потписана је Акт о безусловној капитулацији Немачке. У току овог рата погинуло је 62 милиона људи, а од тога броја више од 27 милиона су грађани СССР-а. И то је немерљив улог совјетског руског народа у Победу 9. маја 1945. г. И, наравно, увек када говоримо о Победи, ми никада не можемо с метнути с ума онај удео који су у њу уградили сви окупљени у антифашистичкој коалицији, борци на ратиштима целог света, у 72 земље, од Аустралије до Африке, покрети отпора, партизани, страдалници концентрационих и других логора смрти. А нашим југословенским српским партизанским одредима и Народној ослободилачкој војсци Југославије у том рату припада једно од најистакнутијих места још од првих дана па до самог завршетка рат као треће војне силе у тек ослобођеној Европи. На жалост, ми већ деценијама недостојно обележавамо Дан Победе, ако га и обележавамо. Да би се то чинило, и народу вратило достојанство и самопоуздање, земља не мора бити богата. Данас, када се навршава 70 година од Победе у Светском антифашистичком рату ми смо сведоци да прави и главни победници у том рату, Русија и цео руски народ, још више, још снажније, као никада, с пуним правом обележавају и славе Победу, не дозвољавајући да је нико прекраја, оспорава, поништава, ниподаштава. А таквих – није мало. Њих је са оне друге стране света, на Западу, све више и више. Њих узбуђује зашто Руси, са својим пријатељима, тако величанствено славе и бране Победу, не дозвољавају да на њу падне ни најмања сенка. Не узбуђује их марширање фашистичких јединица са свастикама у Прибалтику, у Украјини, повампирење фашизма у њиховим, али не само у њиховим земљама. Они не виде шта су посејали од Косова и Метохије, Македоније, БиХ, преко Авганистана, Ирака, Сирије, Египта, Туниса, Либије, Јемена, шта тамо ниче и „цвета“, и шта жању, тражећи да у тим ратовима сада и ми учествујемо против немани које су сами породили. Зар ми на Балкану не живимо на новом „бурету барута“? Ми у Србији немамо права да се одрекнемо тог нашег огромног антифашистичког наслеђа, тог капитала Победе. Ми, као да у фокусу славе и прославе, патриотизма, не можемо да држимо и један и други светски рат. Јер, и у једом и у другом светском рату доживели смо геноцид српског народа, Рома, Јевреја, антифашистима. Од Аустроугарске и „НДХ“. Не сме се заборавити Мачва, Поцерина, Посавотамнава, или Јасеновац, Јадовна! Док смо у Југославији, због мира у кући, ћутали, у Јасеновцу је, на месту гоноцида, изникао камени цвет. А зашто данас ћутимо? Због меркантилних интереса нико нас неће ценити. Зар са дојучерашњим укућанима не треба да расправимо историјско наслеђе? Хрвати нас тужише за геноцид 1990-тих. Зар не? Ових дана смо сведоци случаја како се обележавао геноцид једног нама блиског народа. Библијском јерменском народу, годинама живећи у потпуном непријатељском турском окружењу, свет из дана у дан признаје да су Османлије пре сто година извршиле геноцид. Ми ни то не смемо да признамо! Као ни курдски проблем у Турској! А како се Анкара односи према Србији, према Космету, према Републици Српској? На успех је осуђен само онај народ који је у стању да траје, и истраје, на својим приципима и интересима. А ми, пуних четврт века, као никада у најновијој српској историји започетој Карађорђем и настављеној Милошем, лутамо од немила до недрага, никако не схватајући да је око нас све промењено, и да се све мења, да ништа није статично, чак ни ЕУ, сем њихових сталних западних интереса. („У наредних десет година проширења ЕУ неће бити“, изјавио је Јохан Хан, комесар за суседство и проширење Уније на Трећем Источном форуму, 22. априла, у Берлину.) А наших? У Србији је било више година понора, ратова, немаштине, али никада није било непрекидно двадесет и пет година, као што траје од 1991 до 2015, а ништа нас, на жалост, не може демантовати да то неће потрајати бар још деценију-две. За последња два века ми чак не можемо сабрати две ипо деценије неуспешних година. Да би се ствари битно поправиле треба десет година двоцифреног привредног раста. Има ли мере нашег бездна?

Прочитајте још:Уочи 9.маја или Русија и савезнициСловенско братство је заблуда осим…

Извор: Евроазија инфо