Правда

„Не тре­ба ми пан­цир, Мајкл. Пан­цир већ имам. Но­сим, ви­диш, овај зе­ле­ни ву­не­ни пан­цир, ви­диш овај ву­не­ни џем­пер, ко­ји је мо­ја мај­ка пле­ла за ду­гих зим­ских бе­са­них но­ћи, док сам се ја по сви­је­ту зло­пу­тао. У сва­ки је убод по јед­ну ми­сао на ме­не упле­ла. Ка­да се ву­не­но влак­но по­то­пи у су­зе, на­ста­је пан­цир ко­јег ни је­дан ме­так не мо­же про­би­ти. Ђед ми је при­чао. У та­квом пан­ци­ру је у ал­бан­ске гу­ду­ре ула­зио, у та­квом пан­ци­ру је гла­ву из три ра­та из­нио.” „О, шит. Узми пан­цир. Ако хо­ћеш да те ја во­зим су­тра у Цав­тат, узми пан­цир. Му­ка ми је од срп­ске па­те­ти­ке. До­бро вам је на­пи­сао Ра­шко­вић: Луд на­род.” Пан­цир сам про­дао исти дан за че­ти­ри фла­ше опљач­ка­ног чи­ва­са, и два пр­шу­та, ком­ши­ји из Би­је­лог По­ља, ма­лом де­бел­гу­зом пред­сјед­ни­ку кућ­ног са­вје­та. Те ве­че­ри ра­њен је чо­вје­чу­љак жа­бљих очи­ју, ко­ји је ре­дов­но за­пи­си­вао све по­ли­тич­ке ви­це­ве ко­је бих ја, по по­врат­ку из Бе­о­гра­да, при­чао по Би­је­лом По­љу, и пре­но­сио их ко­ме тре­ба и гдје тре­ба. Пе­ли смо се уз Зви­је­зду, ка­да је, на де­се­так ме­та­ра од нас, екс­пло­ди­ра­ла гра­на­та. Ни­ког ни­је за­ка­чи­ло ни по пр­сту, са­мо ма­ли де­бел­гу­зи го­спо­дин сав у кр­ви ле­жи. Ву­кли смо га уз не­ке сти­је­не, три­ста ме­та­ра до пр­вог си­гур­ног за­кло­на. Чо­вје­чу­љак је ври­штао, плач­љи­вим гла­сом: „Уми­рем, уми­рем, опра­штај­те, бра­ћо!” И тек ка­да смо га спу­сти­ли, ви­дје­ли смо: за­ка­чио га је ге­лер у пе­ти­цу, у онај дио уве­та гдје се бу­ши за мин­ђу­шу. Из џе­па ва­дим но­ви­нар­ски ка­се­то­фон и гу­рам му га под нос. „Ра­на ти је, бу­ра­зе­ру, смр­то­но­сна. Те­шко да ћеш оста­ти. Не­ма шта да ти кри­је­мо. По­мо­ћи ти не­ма. Не­го, ако имаш не­ку по­ру­ку за же­ну, ка­жи, ја ћу да сни­мам, па ћу јој по­ни­је­ти.” Ка­сни­је смо се да­ни­ма спр­да­чи­ли, слу­ша­ју­ћи ње­го­ву по­сљед­њу во­љу, а ма­ли ће­ла­ви го­спо­дин је псо­вао и при­је­тио да ће нас све при­ја­ви­ти. Псо­вао је и Мајкл, ви­де­ћи ме без пан­ци­ра. „Али за­што се љу­тиш, Мајкл? Је­сам ли ти ре­као да имам бо­љи пан­цир”, ка­жем и опиљ­ке гво­жђа из ву­не­ног џем­пе­ра ва­дим.

Прочитајте још:Кад маршира Соња ЛихтРатна репортажа: Без­да­ни­цаРатна репортажа: Прес цен­тарРАТНА РЕПОРТАЖА: Сми­јех

Извор: Правда/Небојша Јеврић