Правда

Украјина је била (хвала Богу, била!) одлучујући пројекат САД предвиђен да се искористи у завршној фази уништавања Русије. Напорима руске дипломатије - захваљујући само њима - постојање кијевског режима стављено је у директну зависност од придржавања првих тачака споразума из Минска. Ово само по себи радује у било ком развоју догађаја. Ако Кијев нападне Новоросију поново, устанике нико неће моћи зауставити, чак ни Путин, ако уопште, искрено говорећи, и буде хтео то да ради. Ако пак несигурни мир буде сачуван, Порошенко ће бити приморан да измени устав у складу са минским договорима, што ће значити распад Украјине и њено постепено пузање у Русију, у целини или у деловима. Именовање Куљмухаметова за специјалног представника Руске Федерације у Контакт групи за Украјину говори да је време додворавања кијевском режиму прошло. Више нико неће убеђивати Порошенка на следећи уступак, нико неће објашњавати укроидиотима, који су се домогли власти, очигледне истине, попут оне о дебаљцевском котлу. Њима ће се једноставно указивати на следећи проблем и контролисати његово отклањање. Неизбежна федерализација, ако се то буде тако звало, омогућиће не само одвајање од Украјине свих оних који то желе (кључна реч је - „свих“), него и смањити, коначно, ниво русофобског расположења на преосталим територија (ако таквих буде и било). Разарајући неуспех украјинске операције, за САД представља значајан губитак, не само по њихов имиџ. „Независна“ је за њих била готово последња ставка у борби за право за наставак вековне агресије Новог Света. Током прошле године смо видели како су пипци америчког демона, пружени ка другим континентима, одсечени и умиру један за другим. Јер, не само да трпе неуспехе у ратним конфликтима. Доживео фијаско је и „лукави план“ финансијских корпорација које стоје иза Вашингтона, усмерен на уништавање економија великих земаља у развоју - Аргентине, Бразила и Русије, а приде и Кине - са каснијом дестабилизацијом целог „трећег света“. Сви ови тешки и горки порази дошли су као потпуно изненађење. Стејт департман није очекивао да ће Путин показати овакву одлучност, оперативност и тајновитост. Покушаји застрашивања уз помоћ мистичних жртви и полунеурачунљивих ритуалних убијања такође ништа нису донели - на погрешног су ударили. Због тога се данас пред САД налази неодложан задатак - хитно израдити нови сценарио за спасавање тренутног геополитичког режима и своје главне улоге у њему. У свакој борби фатална грешка може бити потцењивање непријатеља. Наш софистицирани партнер поседује вековно искуство освајачких и колонијалних операција - војних, економских, информационих. Он је аутор и јединствени извођач низа успешних државних удара у свим дугиним бојама у веома далеким земљама, ментално и идеолошки њему апсолутно страних. Његов најновији изум - техника репрограмирања свести становишта читавих држава - и даље је непревазиђено ремек-дело, чији су детаљи још увек нејасни не само најширој јавности него и стручњацима, а и самим грађанима, који су подвргнути интензивној обради сиве материје. Све ово указује на то да прекоокеанске колеге не мењају стратегију и тактику у зависности од дешавања, већ покушавају да формирају ситуацију на начин који њима одговара. По формули: не тражи опозицију, већ је сам створи; не подгревај постојећа расположења, већ измисли и уведи у игру нова; не треба банално ликвидирати непоћудне политичаре, новинаре и јавне личности, већ створити завршну композицију од симболичних крвававих провокација и елиминација. Да, наши „пријатељи“ доживљавају ову у суштини безумну активност управо као уметност. Где се налазе корени таквог изопаченог погледа на живот? У масонским процедурама, идејној основи капитализма или у историји колонијалне политике - сада није битно. Витални задатак је схватити - где и како ће бити нанесен следећи ударац. За то је потребно, пре свега, одредити подручје потенцијалних будућих утицаја америчког диктата. Јасно је да стварање територије утицаја од нуле, на пример, у неким афричким државама, захтева време од неколико година, а управо то немају њихови финансијски магнати - Путин мудро користити фактор времена и директно им гази на пете, константно преводећи једновалутни и једнополарни систем на мултиполарне колосеке. Сходно томе, полигон за напад на Русију (на било који начин) управо ће бити територије, које су већ под контролом Америке. Покушај да се искомпликује ситуација унутар саме Русије завршен је неуспехом - ни санкције, ни помоћ са Запада финансиране опозиције, ни економске тешкоће - нису помогле. Напротив, Путинов рејтинг обара све рекорде, либерални кругови су дискредитовани, чини се, за дуго времена, ако не и заувек, а консолидација руског друштва је значајно порасла, упркос економским тешкоћама. Наравно, у ризичној зони су све земље ЗНД. Међутим, и овде их је Путин, по свему судећи, предухитрио. Повезивањем „биших“ совјетских република озбиљним уговорима и споразумима, укључујући и суседну Турску, Кину, Иран, и, искрено говорећи, понегде једноставно застрашујући суседе - он је смањио ризик могућег отварања следећег конфликта. Резултат је то што у садашњем тренутку ни један фактор нестабилности којих, нажалост, има веома много, није прерастао у фазу отворене конфронтације, а самим тим, у наредним месецима, револуција једноставно нема времена да сазри. Још једна „територија америчких заблуда“ - Блиски Исток - налази су у процесу тешких борби са Исламском државом, а ти момци су много озбиљнији него америчке специјалне снаге. Из Јемена брзо нестала америчка војска - сведочи да овај пут они нису аутори државног удара. Саудијска Арабија, схвативши да ће Исламска држава бити много гори сусед, а да ће бити много ближи, тренутно је заузета потрагом за савезницима и, наравно, обраћа се управо Русији чија су мировна улога и пристојно понашање према партнерима добро познати. Тако Америка остаје у некој конфузији, налази се у процесу дефинисања своје будуће политике у том региону, схватајући да хушкање Исламске државе на Русију - није оствариво ни данас, ни сутра, чак ни прекосутра, а да су екстремисти спремни да навале одмах на САД. На тај начин, неоспорни амерички вазал остаје једино Европа, па чак ни она не цела. И управо у њој, последњих месеци приметни су различити процеси, очигледно не природног и не домаћег порекла: 1. Оживљавање фашизма на истоку Европе - кључ је за отварање још једног Овертоновог окна. Мало је вероватно да су политички стратези у Вашингтону толико глупи да озбиљно верују у опште ширење поражене нацистичке идеологије. Уместо тога, овде имамо покушај замене слике Европе, окупиране од Хитлера, сликом Европе окупиране од стране Совјетског Савеза. Русију је у овом случају лако предствити као извор свег зла, а онда природно она постаје објекат агресије. Ово објашњава нагласак не толико на оправдање нацизма, колико на искривљавање резултата Другог светског рата и Великог Отаџбинског рата и нивелисање Победе. Истом циљу служи и изједначавање режима Стаљина и Хитлера, комунизма и фашизма. Европљанима се сугерише да је све једноставно: један тиранин победио другог тиранина, а не зна се ко је од њих гори. 2. Првом тачком објашњава се друга - дивља антируска хистерија у Пољској и балтичким земљама. Њена обележја су: а) безусловна подршка Кијеву, која иде све до указивања ЕУ, САД и Русији на то како треба да поступају са несрећном Незавнисном, што и потврђује демонстрација пријатељских осећања према Порошенку; б) Параноичне изјаве о скорој руској агресији, у комбинацији са хистеричним молбама HATO-у како би се заштитиле несрећне балтичке државице од „нуклеарног напада Путина“; ц) бесрамна милитаризација, која у контексту постојећих оружаних снага Естоније, Летоније, Литваније и Пољске - чак и са америчким испорукама - ствара код разумнијих комшија осећај очекивања комичног спектакла на војну тему са веома смешним крајем. 3. Драматичан и, уопште, објективно ничим оправдан пад евра до нивоа виђеног само у освит његовог постојања, ствара утисак стезања омче. А свему треба додати и швајцарски „потез скакачем“ средином јануара који је резултирао тиме да франак буде проглашен „одвезаним“ од европске валуте; а Швајцарци, као што знамо, не раде ништа себи на губитак. 4. Прилично изненађујуће погоршавање проблема са Грчком, њено демонстративно окретање ка Русији и безобразно троловање ЕУ са практично немогућим захтевима за реструктурирање и за, чак, потпуно отписивање свих дугова. Прави иницијатор оваквог понашања и даље остаје невидљив иза прашњавих политичких кулиса. Само једна ствар је јасна: Русија има сувише блиске трговинске везе са ЕУ да би на било који начин провоцирала њен раскол. А улога фитиља којим би се запалила Европа, не пристаје ни Грчкој, зато је сва прилика да ће га запалити неко трећи - онај, ко има користи од тога. 5. Исламизација ЕУ још један је извор проблема. Доток миграната се појачава сваким даном. При чему нико не поставља питање - зашто они иду баш у Европу, а не, рецимо, у друге, мирније регионе Африке и Азије, у Кину, у Индију, на крају крајева, у ту исту Америку, јер се то у савременим условима превоза тешко може сматрати проблемом? Ко их усмерава? Логично је претпоставити, да је то вероватно онај исти инспиратор, који покреће све оружане сукобе на Истоку. За потпуно сагледавање ситуације треба додати да контакти руководства Русије са представницима Европске уније тренутно пролазе кроз тешка времена и прилично су ограничени. Ово, природно, смањује могућност утицаја Москве на европску ситуацију и у многим позицијама јој оставља само улогу посматрача. Наведени аргументи формирају тужну слику: до недавно потпуно стабилна, јединствена и обезбеђена Европа одједном - треба нагласити „одједном“ - у релативно кратком временском периоду дочекала је да по њој шпартају три духа: милитаризована зона „Украјина-Пољска- балтичке државице“ са фашистичким предзнаком, знатно обезврђени евро и криминализација на исламској основи. А занимљива ствар је да сва три духа имају заједничког креатора. Дакле, може се извести само један закључак: наши амерички пријатељи су одлучили да се озбиљно позабаве просперитетном старом Европом. Делимично ово је и разумљиво: шта ће глобалним финансијским елитама подручје са снажном, стабилном валутом, када њихов сиво-зелени миљеник ускоро стиже до свог краја. Никакво довођење у питање савезништва и псећа оданост неких европских лидера према америчким владарима, наравно, ништа не значи: дружба је дружба, а новац је нешто друго. [caption id="attachment_470817" align="aligncenter" width="640"] Дружба је дружба, а новац је нешто друго. (Фото: Pixabay)[/caption] Којем фитиљу ће бити принесена ватра? Највероватније, свим трима. Наши пријатељи преко баре неће играти на једну карту већ ће се осигурати. Смрт еврозоне ће довести до подршке долару, а резултат ће бити - наставак диктатуре Сједињених Америчких Држава за дужи временски период. Није искључено да Вашингтон сања и потпуну доларизацију ЕУ, што би у великој мери оживело умируће штампарске машине и донело свежу снагу учауреним финансијским магнатаима. При чему, неки делови, претворене у економску руину, Европе могли би да подивљају до степена отвореног оружаног сукоба и напада на Русију, за шта би благу идеолошку основу припремио Стејт департмент. Трезвеномислеће западне земље зато планирају да се ухвате у коштац са радикалним исламистима. У случају распламсане источноевропске шизофреније, они једноставно за то неће имати снаге. Америчком самољубљу, рањеном поразима у свим аспектима, као ваздух је потребан нови грандиозни пројекат у духу холивудских филмова катастрофе. Тужно историјско искуство претходника ничему не учи ни САД, ни Европску унију, јер га они не знају. Сопствене грешке, они, наравно, понекад узимају у обзир, али предатор не може променити матрицу свог ума и увек ће скакати на непријатеља, док му овај, изгубивши стрпљење, не заврне шију. Због тога, ми предлажемо свој кратак сценарио за предстојећи блокбастер: „Једном, давно, Ротшилд, Рокфелер и Морган одлучили да одгаје у Европи Хитлера. Крај авантуре је добро познат. И без обзира где планирају да га поново одгаје - његов крај ће бити исти".

Прочитајте још:Шта хоће Путин?ЛАЗАНСКИ: Поруке с Црвеног трга

Извор: fakti.org