Правда

Заједничко за већину ових држава јесте да тренутно на челу имају харизматичне, полуауторитарне лидере, који показују тенденцију самосталног и повремено пркосног понашања у односу на САД и њихове западноевропске савезнике. Сагласност ових држава о новом руском гасоводу била би један од примера таквог понашања. Вашингтону не би преостало ништа друго него да примени бугарски модел и изврши притисак на неку од ових држава да од гасовода одустане; ако притисак, пак, не би уродио плодом, друга опција била би рушење непослушног/непослушних лидера. Позиција македонског премијера Груевског се ту сасвим разумљиво јавља најкрхкијом, што због јаке и добро организоване македонске опозиције, што због етничке поделе и опште слабости македонске државе. На крају сам одустао од писања текста, јер сам оценио да бих њиме открио „топлу воду“, тј. не бих читаоцима саопштио ништа што већ не знају. Након скорашњих оружаних чарки припадника „ОВК у Македонији“ на северу земље, као и масовних опозиционих протеста у Скопљу, догодило се да Мирослав Лазански то уради уместо мене – чак је за Македонију употребио исти израз, „најслабија карика“, без длаке на језику указавши на то да Американци не презају ни од изазивања рата у овој земљи, само да би онемогућили Турски ток. Догађаји у Куманову ових дана, који подсећају управо на рат, мотивисали су ме да се надовежем и кажем и ја коју о суштини овог проблема. Наравно, док је ситуација још свежа и није се искристалисало ко је ко у најновијој фази македонске драме, није лако рећи нешто паметно, а да то не буде нешто што је Лазански већ рекао, или није познато свакоме ко макар мало пажљивије прати ситуацију. Зато ћу кренути од нечега што јесте оригинално моја идеја, а не може се прескочити при анализи овог случаја – америчког балканског дизајна. Укратко ћу поновити шта подразумева амерички балкански дизајн. Почетком деведесетих година прошлог века, САД су стале на становиште да након распада Југославије на њеном месту не сме да постоји јака српска држава, јер је традиционално непокорна и независна и нема вајде покушавати да је учиниш поузданим вазалом – сигурније је да је само ослабиш, па да ти после буде свеједно је ли за или против тебе. Зато су инструментализацијом свих ратних противника Срба у наставку деценије, као и сопственим напорима – санкцијама и бомбардовањем – учинили све да ослабе Србију и цео српски народ до мере у којој они не могу да буду доминантан актер у региону. Како су се Срби показали исувише жилавим противником, Вашингтон се уместо скупог и ризичног тоталног ратног обрачуна с њима определио за привремене политичке компромисе, које би касније постепено поткопавао, по моделу „кувања жабе“. Два главна политичка компромиса о којима је реч били су Дејтонски споразум и Резолуција 1244, и оба се до данас поткопавају разним средствима и са променљивим успехом. Е сад, какве везе с тим има Македонија? Она је такође била саставни део бивше Југославије, али се за разлику од осталих њених делова није ни оружано, ни политички сукобила са Србијом. Без обзира на то, њој је од почетка била намењена значајна улога у америчком балканском дизајну, а није мала ствар ни утицај који су сукоби Срба са осталим постјугословенским народима имали на њу. За америчку елиту Македонија је значајна из најмање два разлога. Први је геополитички. Македонија заузима изузетно важан географски положај, јер преко ње иду два велика европска коридора – од Средње Европе ка Егејском мору и од Турске ка Јадрану. Видимо да су ти коридори погодни и за пролазак енергетских токова, па не треба трошити речи о томе зашто је за Американце битно да баш тај део Балкана држе под строгом контролом. Други разлог се састоји у томе што је Македонија један од три релативно успешна примера „изградње држава“ на Балкану, заправо најуспешнији међу њима. Наиме, подршка опстанку слабих, вештачких и изнутра подељених друштава у постхладноратовском периоду се јавља као битан елемент америчке стратегије овладавања светом. Такве државе је по правилу најлакше контролисати и по потреби их инструментализовати против регионалних сила које би да се осамостале од САД, уколико то већ нису. У том смислу, Македонија је крајем деведесетих била значајно упориште војне моћи САД против Србије, а није искључено да им у неком тренутку у будућности може користити и против Бугарске и Грчке. Успешна изградња вештачких држава (било да оне већ постоје као постколонијално/постсовјетско/постјугословенско наслеђе, или се стварају као потпуно нове јединице) Вашингтону је битна и да би могао да покаже светској јавности како су традиционалне националне државе, као и империје, застарели модели организовања друштава, јер противници које САД настоје да покоре – или обуздају – управо спадају у те две групе. Нажалост по Американце, већина њихових пројеката изградње држава у постхладноратовском периоду доживела је неуспех, а нарочито на ширем Блиском истоку, где је буквално сваки покушај био фијаско. Балкан у том смислу представља изузетак. Сва три америчка пројекта изградње држава на постјугословенском простору, Босна и Херцеговина, Косово и Македонија, данас функционишу релативно стабилно у поређењу са рецимо Ираком, Либијом, или Авганистаном. Македонија, као што је већ речено, представља најуспешнији од ова три примера, јер једино у њој Американци нису били принуђени да деведесетих праве принудне компромисе, које би сада морали да поткопавају. Тог успешног пројекта они се неће одрећи, а ако томе додамо и поменути геополитички значај нашег јужног суседа, јасно је зашто САД неће дозволити да се Македонија политички уруши. Тиме бих одмах развејао тумачења која ових дана често видим на друштвеним мрежама, а према којима у Македонији почиње рат за стварање Велике Албаније, па се позивају „православна браћа“ Срби, Македонци и Грци да се уједине против заједничке опасности. Никакве Велике Албаније неће бити, из простог разлога што Американци не желе да је буде. Зашто би они замењивали Велику Србију Великом Албанијом, па да после имају проблема да је контролишу? Њима одговара политички расцепкан простор, са што више малих вештачких држава. Зато су за Вашингтон независно Косово и двоетничка Македонија много боља решења од Велике Албаније, и они ће та решења бранити. Ако Американци стоје иза најновијих етничких сукоба у Македонији – а вероватно стоје, као и иза опозиционих протеста – онда је то искључиво у циљу дестабилизације актуелне македонске владе која покушава да се осамостали, где се као главни повод јавља Турски ток. Чим Груевски буде срушен, Американци ће поново стабилизовати Македонију. Албанци ће бити послушни према великом тати као што су увек и били, још од времена Османлија. Ако је у Србији важило „Не нападају Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије“, у Македонији је супротно. Македонију нападају искључиво због Груевског. Управо ово поређење Србије и Македоније јесте мој аргумент зашто не очекујем да се етнички сукоби у нама суседној земљи пренесу код нас. У Македонији се Албанци буне, јер су их Американци подстакли да би могли да сруше Груевског. У Србији Американци тренутно немају разлога да руше Вучића, па нема логике ни да подбуњују Албанце у Прешеву и Бујановцу. Ако једног дана и буду хтели да га руше, тешко да ће се одлучити да то покушају преко две мале општине на југу Србије. Требаће им јачи савезници. Но, на страну сада ко ће кога, кад и зашто да руши; кључно питање је шта Вучић и Србија могу и треба да ураде сада поводом македонске кризе. За разлику од Македоније и других америчких сателита, Србија има већи маневарски простор, иако скромне способности. Код њих се сваки покушај осамостаљивања кажњава; ми нема шта да се осамостаљујемо, јер смо већ самостални, само је питање колико тога можемо да урадимо овако ослабљени. Када је реч о симболичним потезима, показало се да можемо да пошаљемо председника државе и војну јединицу на параду у Москви, а да за то не сносимо теже последице од вербалних негодовања. Амерички сателити би их сигурно сносили, што случај Македоније и показује. У Македонији Србија може да уради и више од симболичног, и да обавештајном и другим врстама подршке помогне Груевском да поврати политичку стабилност у земљи и одржи се на власти. Подвлачим – Груевском, а не Македонији, јер Македонију као државу већ има ко да брани. Србија треба то да учини јер јој одговара развој ситуације по коме у овом делу Европе има све више политичких лидера који настоје да се осамостале од САД. Србија то треба да учини поготово ради Турског тока, који је и у њеном интересу, чак и више него што је то био Јужни ток. Американци неће смети да нам замере што помажемо једној суседној земљи да се политички стабилизује, иако су неформални разлози нашег деловања супротстављени њиховим интересима. Србија у има прилику да, за разлику од БиХ и Косова где се супротставља америчком балканском дизајну, у Македонији наизглед парадоксално извуче корист за себе формално делујући у оквирима тог дизајна.

Прочитајте још:Рат у Македонији показао да се албанско питање на Балкану решава оружјемМосквa је показала да умом треба ратовати

Извор: Одмотавање суштине/Unwrapping the Essence