Правда

Овакво разумевање замисли Велике Србије и Николић и Вучић су преузели од свог политичког оца Војислава Шешеља, који је за њене западне границе одредио линију Карловац–Карлобаг–Вировитица. Ма колико да су те границе за многе биле претеране и неостварљиве, и Николић и Вучић су не само били уверени да су оне оправдане, него су изгледа поверовали да су биле и достижне. То је посебно Николић показао и доказао када се 1992. године, као Шешељев добровољац под командом ЈНА, с оружјем у руци борио код Тење на потезу од Вуковара према Даљу. Том приликом су неки од његових сабораца свој часни живот окончали смрћу достојном хвале и сећања. А када је августа 1995. године Република Српска Крајина пала пред налетом хрватске солдатеске, Шешељ, Николић и Вучић су влади ове западне српске државе у избеглиштву ставили на располагање просторије своје странке на Земунском кеју. Сви су наравно запазили да су се Николић и Вучић, као велики српски родољупци, извргли у још веће издајнике, али због недоступности архива страних обавештајних служби још увек није јасно како је до тога дошло. По нашем суду, кључну улогу у том срамном преобраћању одиграо је Александар Вучић који се, приликом посета утамниченом Шешељу у Хагу, састајао са истакнутим челницима страних обавештајних служби, и том приликом, у своје и Николићево име, углавио разбијање Српске радикалне странке. Било како било, исход овог преобраћања је несумњив: од горљивих поборника, замисли Велике Србије, Николић, који је за њу у рату и живот ризиковао, и Вучић, практично су признали самозвану државу косметских Арбанаса, присилили наше унесрећене сународнике да постану држављани те нама непријатељске државе и тиме свом народу, уместо велике, оставили у наслеђе смањену Србију. Док су се древни Грци и Римљани трудили да своме потомству оставе бар несмањену ако не и увећану домовину, Николића и Вучића не муче такве заветне мисли нити дозивају у сећање 2000 палих војника и убијених цивила приликом агресије Атлантског пакта 1995. године, који су се жртвовали за народ и државу и тиме стекли светао гроб и незаборавну славу. На то упућују злосрећни наговештаји. Николић је већ изјавио да би се поводом закључених бриселских споразума са самозваном косметском државом морала донети нова резолуција Народне скупштине о Косову и Метохији, а Вучић је још додао и Уставни закон којим би се избациле уставна преамбула и још две уставне одредбе у којима се помиње АП Косово и Метохија, чиме би се post festum конвалидирали противуставни бриселски споразуми и отклонила свака уставна забрана de iure признања ове непријатељске државе. Саме појединости ове промене Устава биће познате када Вучићу стигну подробнија упутства из Брисела и Вашингтона. После свега, извесно је да се ничему добром не можемо надати. Јер, ако је Николић изневерио самога господа Бога, а Вучић и свог политичког оца Војислава Шешеља, зашто њих двојица не би обманули и преварили властити народ и својим потомцима оставили битно смањену домовину, која ће се, ако овако наставе, свести на преткумановску Србију – Србију без Косова и Метохије, Војводине и Рашке, то јест српског дела негдашњег Новопазарског санџака? Треба се ипак надати да ничија није горела до зоре, у шта се уверио и Слободан Милошевић, који је неприкосновено владао чак тринаест година.

Прочитајте још:Како се бранити од Исламске државе и „велике Албаније“Пад АмерикеМорамо кренути у борбу против општег зла

Извор: Геополитика