Укратко
У почетку, пре 4-5 милијарди година, Земља је још увек била ширећа лопта супер-врућег ротирајућег гаса. Постепено је почела да се скупља док се хладила. Закони физике траже да се гасови који се хладе згушњавају. Само-центрирајућа гравитациона сила је смањивала дијаметар гасовите лопте… али до одређене тачке. (Управо на овом месту настаје разлика између Гарднера и старе теорије о формирању наше Планете. Та теорија говори да се то згушњавање наставило све док Земља није постала течна у средишту. Према Гарднеру, овај сценарио важи само за велика свемирска тела, понајпре сунца. Али, то не важи за типичне планете.) Други фактор је центрифугална сила. И док гравитација настоји да увуче сав материјал према центру, постоји и супротна сила. Центрифугална. Двобој две природне силе иде до момента док се не постигне баланс. Према Гарднеру, он настаје кад се формира сфера полупречника 8.000 миља. Даље. Центрифугална сила има још једну карактеристику коју не треба сметнути с ума. Узмимо пример воде у кади. Окупамо се. Дигнемо чеп. Вода се празни из каде. Око рупе се убрзо створи вир (вортекс): празан простор са убрзано-ротирајућим материјалом. Применимо исти принцип на нашу Планету у доба док се стврдњавала. На десним ротационим завршецима (данас их зовемо "половима"), центрифугална сила је била значајно слабија него на екватору. Стога је на екватору ова сила задржала чврсти материјал у радијусу од око 8.000 миља. Идући ка половима била је мање успешна и контракције су престале 1.400 миља пред поларним регионима. Закључак? Природним компромисом наша Планета је настала као шупља лопта са поларним отворима од 1.400 миља (2.000 километара)! И још даље. Гарднер тврди да је у самом центру ове лопте, пропорционално мала средишња лопта ("унутрашње сунце"). Између земљине коре и централног сунца је расположиви слободни простор. Докази се поново наслањају на карактеристике центрифугалне силе. Наиме, она не само да је слаба на половима, него је слаба и у самом центру ротације. (Сетим се седамдесетих, дође Здравка у посету, ми упалимо грамофон на најјаче, мама затвара уши. Кад мало боље погледамо грамофон, приметимо да је у центру увек било прашине. Окренимо грамофон на "78" све ће се разлетети осим прашине у средишту ротације. То је та слаба центрифугална сила.) Базирано на његовим студијама планетарне небуле кроз обсерваторијске фотографије, Гарднер је закључио:- Тврди Земљин омотач је дебео око 800 миља,
- Поларни отвори су око 1.400 миља широки,
- Гравитационо централно сунце у планетарном центру је пречника 600 миља,
- Константни судар топлог са хладним поларним ваздухом изазива сталну покривеност поларних отвора вишеслојним густим облацима.
- Драматично побољшање климе што се више приближава половима,
- Бизарност чувене Ауроре Бореалис (реч је о "северним светлима"),
- Ексцентрично понашање компаса приближавањем половима.
- Драматично повећање биљног и животињског света приближавањем половима,
- Камење, дрвеће, прашина, полен и блато нађени на врховима ледених брегова,
- Аномалијско понашање радио-таласа у поларним регионима,
- Гравитациони пораст измерен на поларном врху, довољан да одржава одвојеност слане и слатке воде,
- Чудна ситуација са северним Ескимима, народом са уникатним језиком, чија орална традиција говори да су потекли из топлих земаља, још северније, са константном дневном светлошћу,
- Дубина поларног мора и јако јужно струјање на Арктику,
- Перфектно очувани свежи мамути пронађени у леду.
* * * * * * * *
Деветнаестог фебруара 1947. адмирал Ричард Бирд је напустио базни камп Арктик и одлетео северније. Годинама након тога остала су нагађања шта се стварно десило за време тог историјског лета и да ли је адмирал Бирд заиста летео "иза" Пола у Унутрашњост и срео напреднија бића која су му дала поруку за човечанство. Углавном, по његовом повратку у Вашингтон, 11. марта 1947. он је стављен под стриктну контролу медицинског и војно-безбедносног тима. Није се оглашавао годинама. Био је војник и понашао се у складу са наређењима. Из његовог, наводно, тајног дневника и објашњења уз њега издвајамо следеће одломке:"Током свог арктичког лета од 1.700 миља 'иза' северног пола, радиом је јавио да је испод видео, не снег и лед, већ копно прекривено планинама, шумама, зеленом вегетацијом, језерима и рекама… а на пропланцима је запазио чудне животиње које су га подсетиле на мамуте …"
У јануару 1956. адмирал Бирд је водио још једну експедицију, овај пут на Антарктик и тамо је ушао 2.300 миља 'иза' јужног пола. Радио извештај из тог доба каже да је Бирд изјавио да је "…наша експедиција открила огромно неистражено ново тло … Област иза пола је средиште велике непознанице..."
За десетак долара се, 45 година након последњег Бирдовог путовања, може наћи у продаји књига под насловом "Лет до земље иза Северног Пола - Скривени дневник адмирала Ричарда Бирда". Централни моменат књиге је следећа прича:
"Желимо вам добродошлицу на нашим просторима, адмирале", обратио ми се човек коме се искуство огледало на лицу. Седео је за дугим столом. Склопио је прсте и насмешио се. Говори тихо и наставља: "Пустили смо вас да уђете због вашег карактера и због тога што сте познати на површини, адмирале".
"На површини?", заустио сам.
"Да, ви сте у области Ариане, у унутрашњости Земље. Нећемо одуговлачити са вашом мисијом и отпратићемо вас ускоро натраг на површину. А сада бих вам, адмирале, желео рећи зашто сте овде. Наше занимање за површину је појачано када је ваша раса експлодирала прве атомске бомбе над Хирошимом и Нагасакијем. То је било толико алармантно да смо послали наше летилице, 'Флугелрадс', да истраже шта је то ваша раса урадила".
(Ове летелице су летеле упоредо и са савезничким и нацистичким авионима крајем Другог светског рата. Обе стране су мислиле да су их послале супротне стране као шпијунске авионе без посаде. Иначе, ова тема се доста користила и на ТВ-у као неразјашњена мистерија из прошлог великог рата.)
"То је сада, већ, историја. Али, допустите да наставим. Видите, ми се до сада нисмо никада мешали у ваше расне и варварске сукобе. Али, сада је другачије. Ви сте овладали одређеним силама које нису за човека, атомском енергијом. Наши изасланици су већ послали поруке силама вашег света. Но, оне су се оглушиле на наша упозорења. Ви сте данас изабрани да будете сведок овде како бисте се уверили да наш свет заиста постоји. Као што видите, наша култура и наука су много хиљада година испред ваше расе, адмирале".
"Али, какве то везе има са мном?", прекинуо сам га.
Његове очи као да су дубоко продрле у мој ум. Након што ме проучавао неколико тренутака, одговорио је: "Ваша раса је достигла тачку са које нема повратка. Неки од вас би радије уништили читав свет него се одрекли власти и силе којом располажу … Ми смо вас од 1945. покушали контактирати, али наши напори су дочекани агресивно… На наше летелице сте пуцали… Сада се, сине мој, припрема велика олуја у вашем свету.
Наука неће нудити сигурност. И све може завршити у општем хаосу… Овај претходни рат може бити само увод у други, много опаснији. Одавде, то можемо сагледати много јасније него ви… У даљој будућности видимо да ће, из ваше руиниране цивилизације, изаћи нови свет који ће потражити сигурност код нас. Када дође то време, ми ћемо вам изаћи у сусрет и помоћи оживљавање ваше културе и расе … Можда ћете, до тада, увидети бесмисленост рата и разарања… и након тога, ваша наука и култура ће се посветити изградњи новог почетка…
А ти се, сине мој, врати на површински свет са овом поруком".
Чини се да се наш састанак овим примакао крају. Стајао сам за моменат као у сну… али, знао сам да је ово била стварност. Из неког разлога сам се наклонио, из респекта, ваљда. Моји дивни домаћини, који су ме довели овде, поново су били са моје стране. "Овим путем, адмирале", показали су. Окренуо сам се још једном према "учитељу". Благи осмех на древном лицу. "Збогом, сине мој", рекао је. Махнуо је и наш састанак је тиме био завршен.
Адмирал Ричард Бирд, легендарни истраживач Антарктика и јужног пола, наводно је, у свом дневнику, писао о посети у унутрашњости Земље…
Да ли је могуће да би нека од планета нашег Сунчевог система могла бити шупља? Научници одлучно одговарају: "Не!"
И шта то значи "шупља"? Пар стотина километара радијуса или неколико хиљада? Зар не би таква планета колабирала сама по себи?
Да би се одговор посматрао у другачијем светлу, пођимо од премиса астронома. Ако претпоставимо да је нека планета, рецимо Марс, шупља, следи поређење са Земљом. Са њеном масом и орбиталним понашањем. Маса је одређена различитим експериментима извођеним на нашој матичној планети.
Астрономи су полазили од премисе да је Земља солидна, чврста маса. Ако би Марс заиста био шупаљ, онда би његова маса била смешно мала у односу на Земљину. Пошто ово нису могли да потврде, закључили су да Марс није шупаљ. Нити било која друга планета или месец.
Обрнимо ситуацију. Претпоставимо да је Земља шупља. У том би случају одступање било ког другог небеског тела од Земљине масе било би уочљиво. Али, та дискрепанција не постоји. Ерго, онда би све нама блиске планете и месеци требало да буду шупљи, јер им је орбитално понашање у складу са Земљиним. Прикључимо сеизмологију дискусији. Она би требало да потврди да ли нам је планета шупља или не. И, у ствари, сеизмологија децидирано тврди да центар Земље није у чврстом стању. Стандардна интерпретација је да мора бити у течном. Али, да ли је то само интерпретација базирана на нетачно претпостављеној маси Земље? Уосталом, резултати би били врло слични и да постоји шупљина у центру Земље која садржи само различите гасове.Венера
Још пре 110 година астрономи су уочили сјајне "поларне капе". Покушавали су да ову појаву вежу за годишње сезоне. Али, безуспешно. Венера се једноставно понашала другачије него сто се предвиђало (зашто ли кажу да жене потичу са Венере?). Претпоставимо да је Венера шупља и да има "унутрашње сунце". Или, рецимо, извор нуклеарне фисије у средишту планете који, с времена на време, избацује светлост према поларним регионима осветљавајући их. Др Барлета, један од директора Секције за Меркур и Венеру Британског астрономског друштва писао је почетком века о овом феномену. Слично је и са тренутним директором истоимене секције у истом Друштву који већ деценијама пише о овом чудном и ретком феномену. Његови научни папири упућују на енормну шупљину унутар Венериних полова.(Земљин) Месец
Астрономи већ дуго у употреби имају термин ТЛП (непостојани лунарни феномен). Њиме се идентификују бизарни феномени код којих гас, водена пара и разнобојна светла излазе на површину из унутрашњости Месеца. Објашњење? Ово се сматра аномалијама, одступањем од "нормалног". Претпоставимо да је Месец шупаљ и да има неку врсту атмосфере унутар, која повремено "цури" кроз отворе и тунеле према споља, ка површини … да би се вратила натраг силом гравитације.Марс
Феномен "поларних капа" на Марсу није непознат широј јавности. Последња изгубљена летелица (Марс полар лендер) имала је задатак да истражи доступност воде на половима.Земља
1) Стали смо код сеизмологије. Замислимо земљотрес - од епицентра се шире таласи који се могу детектовати. Да будемо прецизнији: шире се кроз тврду масу, земљину кору. Земљотрес у Хјустону се не може детектовати на другој стани глобуса – негде око Индонезије. Разлог? У центру Земље нема коре, чврсте масе. И, научници кажу, центар Земље је течан, а кроз течност се ова врста таласа не креће. Присталице теорије "сечених таласа" тврде нешто друго: Разлог је то што је центар Земље шупаљ – испуњен ваздухом и простором. А кроз њих се ови таласи не могу кретати. 2) Слично је и са теоријом "пулсних таласа". Звучни таласи се не шире кроз простор и ваздух, али се савијају (крећу), око Земљине коре (која је налик шкољки). Они излазе, знатно ослабљени, на другу страну. Њихова се путања савија идући од површине ка унутрашњости. У једном моменту, када наиђу на шупљу унутрашњост Земље, између 103 и 143 степена, не може се детектовати њихово присуство. Они таласи који досегну изван 143 степена рефлектују се од површине. Али су слабији, јер су морали да путују двоструко брже заобилазећи централну шупљину. 3) Надаље, научна тврдња је да је већи притисак што се више иде ка центру Земље. И због њега центар мора бити течан и тиме се оправдавају ефекти горње две теорије. Ипак, присетимо се наших часова физике. Учили су нас да је центар гравитације негде у средишту Земље. И притисак се смањује са дубином како се центар приближава. Све ствари постају бестежинске због убрзања гравитације у свим правцима према маси. Како онда може да има течне усијане лаве у центру планете ако нема притиска да је изазове? 4) Вероватно главни доказ да је наша Планета солидна, чврста маса је њена калкулисана густина. Она је изведена из Њутнове гравитационе формуле који се користио Кавендишовом гравитационом константом. Она даје Земљи просечну густину од 5,5 gm/cc. Стене на површини Земље су густине 2,7 gm/cc у просеку. Значи да би се, идући према унутрашњости, морало наилазити на све гушћи материјал. У просеку, густине гвожђа или 8,3 gm/cc. Математички просек (2,7 + 8,3 = 10,5 подељено са 2 = 5,5). Верн Аткинсон каже: "… Кавендиш је направио грешку у калкулисању своје константе јер током свог експеримента није узео у обзир два сета силе закривљене тежине. И, уместо да резултате расподели на два сета, он ју је доделио само једном и погрешно одредио гравитациону константу. Коригована гравитациона константа тако добија вредност од 1,38 уместо 5,5." Даље могу и сам да рачунам. Ако је густина Земље на површини 2/7 онда се према унутрашњости смањује. Пошто је густина воде 1,00, следи закључак да је већим делом унутрашњост Земље – шупља! Јер би течност и стене на површини биле знатно изнад очекиваног 1,38. 5) И, последњи за данас, прилог зашто би Земља требало да буде шупља. Код великих земљотреса установљено је да она одзвања као звоно са периодом од 54 минута. То би могао бити и финални доказ да је Земља и шупља као звоно.* * * * * * * *
У спорадичним, мистичним знањима Тибета који понекад допиру до наших ушију, посебно је место теорије Шамбала. Укратко, она каже: "Гаја је великодушна и доброћудна мајка која штити свако од својих створења. Гаја је истовремено и живо биће и ћелија макрокосмичког организма које учествује у еволуцији, а које ми називамо Богом. Дубоко испод 800 миља земљине коре, у средишту у којем лежи центар гравитације, отвара се унутрашња шупљина. Она је осветљена са соларно-кинетичком енергетском масом која је 600 миља широка и емитује радијацију. У сусрету са унутрашњом атмосфером она постаје светлост, топлота и живот. Шупљина је радијуса 5.800 миља и осветљена је константном, благом, златном светлошћу која креира тропску климу која омогућава раскош природе. Гајини магнетни полови се отварају у цикличним удисајима од 24 сата на сваких шест месеци. Отвори досежу 1.400 миља и представљају две од девет чакри (виталних центара) које Гаја има. Основна чакра је у планетарном центру, унутар соларног енергетског нуклеуса који илуминира Унутрашњост. Овде почива Гајина космичка моћ. Све силе материје, енергије и димензије времена/простора овде имају извор. Преосталих шест чакри су смештене на екваторијалним цртама, 60 степени једна од друге. Свака од њих означава различит аспект Гајине егзистенције. Унутар земље живи велики број бића различитих култура и традиција. Они се разликују и по различитом нивоу животне фреквенције, која опет зависи од достигнутог еволутивног степена. Поједине расе окупирају гигантске пећине и подземне просторе у Унутрашњости, комуницирајући једни са другима преко тунела. Овде се могу наћи неки чувени градови насељени бићима са површине који су емигрирали у древна времена. Они живе на много вишем нивоу у поређењу са људском расом, у перфектној симбиози са планетом и животним реалитетом. У подземним просторима се налазе и тајне базе ванземаљских група. Неке од њих су у контакту са окултним силама на површини земље, док су друге у вези са Агартиним оперативним системом. Етерични град Шамбала је највиши израз ове унутрашње цивилизације који вибрира на соларним фреквенцијама. Ту се креативна идеја и астрални програм за Гајин еволуцију развија. Ту пребивају и најстарија бића, на највишим фреквенцијама, који поседују Сунчеву гностичку свест. Они су први становници Гаје и ствараоци људске расе. Претходно су дошли са Сиријуса, а још пре са Ориона одакле потиче њихова династија…" Феномен "северних светала", односно ауроре бореалис, се сматра аномалијом. Научна објашњења о судару сунчевих честица са Земаљским гасовима је лабава. Хипотеза о шупљој планетарној лопти баца другачије светло на овај проблем…Прочитајте још:Извор: dnevne.rs