Правда

Радили сте у Државном тужилаштву, да ли Вам је то инспирисало да се посветите овом жанру? Радила сам 41 годину у Државном тужилаштву, неко време као заменица, а десетак година и као државни адвокат. У слободно време, осим стручне литературе, волела сам прочитати који добар кримић, углавном страних аутора. Пре десетак година, с обзиром на моје искуство и мањак усмерене криминалистике и криминологије на тачно одређену врсту криминалитета, размишљалла сам да напишем једну сасвим стручну књигу о криминалитету дроге, распрострањености тог криминала, поготово након завршетка рата, и саме зависности о дрогама. На свим овим нашим подручјима хероин је постао главна дрога коју су конзумирали млади људи, а предозираности и смртних случајева било је сваке године све више. Ако, наиме, у једном малом граду као што је Вараждин, годишње умре пет младих особа услед предозирања с хероином, онда сва звона нужно звоне на узбуну. Размишљајући, дакле о стручној књизи о тој проблематици, пала ми је на ум идеја, да би опасност коју за собом носи свака дрога, а посебно хероин, могла бити темељ неког романа. Романи, уосталом, долазе до већег броја читатеља неголи нека стручна литература. Како криминалитичких романа с том тематиком у Хрватској није ни било, одлучила сам се за популарни књижевни жанр, дакле кримић, размишљала о ликовима, и створила фикцију која је у то време могла бити сасвим реална. Управо због тога било је и питања да ли сам узела неки свој случај из праксе, те га књижевно уградила у овај свој први роман „Смртоносна замка“. Одмах да одговорим ни у  једном од својих романа нема ни трунка реалних догађаја или неког од мојих случајева из праксе. Роман "Смртоносна замка" поред занимљивог заплета и неочекиваног краја носи веома важну поруку. У књизи сте до детаља описали узимање дроге и последице тога, да ли Вам је један од циљева био да кроз занимљиво штиво упозорите младе људе на све замке дроге? Деломично сам одговорила већ на ово друго питање. Наиме, сваки кримић има неку поруку Она се не своди само на оно – добро увек побјеђује зло, јер детектив, полицијски истражитељи или шериф увек пронађу починитеља ( убицу, преваранта, силоватеља итд.) Кроз социолошки приказ околине и ликова мислим да сам у „Смртоносној замци“ истакла крајњу поенту приче, с конзумацијом дроге не решава се ни један проблем, да ли је он породични, финансијски, емоционални или било који други, нити човек не постаје бољи, лепши или заноснији. Лик Дарије Папић требао би бити упечатљив за младу генерацију, наиме, она каже: „ Нитко из мојег друштва не пуши, нити се не дрогира. Није ме брига ако нетко каже да ја нисам нормална“. Дакле, да, хтела сам да овај мој први роман има и одређену едукацијску и педагошку ноту. У роману "Нијеми свједок", бавили сте се актуелном темом, односно животом тајкуна. Роман оставља утисак као да је написан по истинитом догађају иако сте на крају нагласили да је у питању фикција. Како сте успели да толико верно дочарате све оно што се дешава око тајкуна? Писати о тајкунима није тешко. Мање више сви су они новопечени богаташи, који вредност своје особности виде кроз шуштаве новчанице које поседују. Да би тај лажни занос о себи обдржали у друштву, често се у јавности приказују као донатори, љубитељи лепе умјетности, и као особе са широким политичким везама. Знам тајкуне који на донаторским вечерима купују слике, а новац никада нису уплатили. Или  се на то чекало по једну или две године док нису уплатили  износ који дугују. Наравно, у медијима увек изађе слика тајкуна као тобожњег добротвора. Не кажем да су сви исти, али многи су  слични! Дакле, психолошки подложак за ликове тајкуна и њиховог друштва налазим свуда око нас. Но, сама фабула јесте фикција, али како у набави и промету дрогама има сасвим сигурно повезница с иностранством, онда се прича у роману “Нијеми свједок” стварала сама по тој замишљеној линији повезаности криминалаца, али и одређеној корумптивној црти код полицијских радника. Нажалост, као што знамо, корупције и примање мита има и у полицији, а која би, по мом мишљењу, требала бити онај задњи бедем заштите управо од корупције и криминала. "Убојство на сјајном балу" и "Дјевојка с бруцошијаде" су романи који могу стати раме уз раме са светским писцима истог жанра. До самог краја не може се наслутити ко је убица. Колико трају припреме за писање таквих романа и како оне изгледају? Ја нисам писац, као неки наши писци који прве верзије својих романа пишу у бележнице, па  начине и неки нацрт с ликовима. Ја носим целу причу у својој глави. Кад немам инспирацију не седам за компјутор. Замислим прво заплет и жртву. Чак понекад не знам у првом моменту ко ће тачно бити убица. Али, кад почнем писати прича сама тече. Ликови оживе. Најтеже ми је заправо написати прву реченицу и први страницу. Све остало полако седа на своје место. Углавном знам и крај романа. Прву верзију романа напишем за око 10 месеци. А онда следи читање, додавања, брисања, стлско дотеривања, провера неких чињеница итд. Колико је тешко бити писац у малом граду? Бити писац на овим нашим просторима, а поготово у Хрватској, данас је, ако вам је писање једини извор прихода, страшно ризично и неизвесно. Није проблем у писцима, њиховом књижњвном квалитету, разноликости, већ у издавачима и надлежном министарству. Делом и у читатељству, јер је, нажалост, према статистичким подацима број читатеља пао. Међутим, проблем је што књожаре не откупљују књиге, односно надлежно министарство откупљује само књиге пробраних писаца, иако су ту и неке лоше књиге. Дакле, глобална издавачка политика није добра. Ја сам своја три романа сама финансирала, наравно, да немам никакав добитак, али он је био подношљив јер сам у то време радила. Сада сам у пензији и издавање мојих следећих романа је чиста неизвесност. Познати сте као неко ко воли животиње. Када се родила та љубав према њима? Драго ми је да сте поставили ово питање. Да, љубитељ сам животиња, посебно паса и мачака. У једно вријеме имала само само мачке, одгајила сам можда тридесетак мачака, а затим су уследили пси. Имала сам прекрасну овчарку Рону коју ми је прегазио  аутомобил сумануто возећи, пудлица ми је умрла на рукама, један пас је умро након операције , а сада заједно с кћеркама имам два пса и једну мачку. Љубав према псима натерала ме да напишем свој нови роман “Зову ме Зеус”. То је прича о полицијском псу који одлази у пензију и долази у једну породицу у мом граду. Сви који су текст прочитали одушевљени су њиме. Тражимо спонзоре, јер ће сав приход од продаје романа ићи у удружење за заштиту и бригу о животињама “Ноину арку” у Загребу. Ја уступам свој рукопис бесплатно, а и сви они који су сарађивали око уређења текста, предговора и насловнице такођер раде бесплатно Но, тешко је наћи фирме које би припомогле штампању књиге. Али, нешто је ипак на помолу. Пишете ли нови роман? У настајању је нови криминалистички роман под радним називом “Један корак испред” То ће бити сасвим другачији кримић, с ликовима који су због карактера и особности занимљиви, али и с неким старим ликовима. Роман за сада броји око 90 страница и још је далеко од завршетка. На крају захваљујем се на одабиру мене као ауторке за овај интервју на вашим страницама. Неколико примерака својих романа поклонила сам пријатељима у Србији. Исто тако, радујем се новом роману ваше књижевнице Верице Винсент Кол. Њена три романа криминалистичког жанра прочитала сам у једном даху. Изврсни су и част ми је и весеље бити с њом пријатељица. Потрудићу се да упознам и остале ваше савремене писце кримића.

Прочитајте још:(ИНТЕРВЈУ) Вуле Журић: Сви тендери за нашу светлију будућност бивају оборени

Извор:Правда/Марија Гојковић