Правда

Људи чије су куће саграђене на парцели која је власништво породице Барјактаревић су земљиште добили од грађевинске фирме „Ратко Митровић“ још давне 1959. године. Међутим, када је фирма приватизована она је и престала да плаћа закуп за земљиште, а становници насеља су први пут о томе обавештени још 2008. године, од кад се води спор између фирме и власника парцеле. Од тада је четворо старијих становника преминуло од претрпљеног стреса. „У понедељак се јавио наш адвокат и рекао нам да се спакујемо и иселимо“, прича кроз сузе млађа жена. „Моја мајка је пензионер, прима 12 000 динара пензије, ја немам посао! Где да идемо ми сада? Читав живот сам провела овде, ту сам се родила, одрасла. Ова власт је од нас направила социјалне случајеве. Ионако смо једва живели шта сада да радимо?“ Бакица седи испред порушене куће, у набораним рукама стеже црвену платнену торбу и ћути. Низ лице јој теку сузе. Питамо је има ли кога, не одговара, нема снаге, све што је годинама стицала – за дан је нестало. „Има ћерку и унука. Сви ми имамо некога али немамо куд. Оставише нас без ичега.“ На питање могу ли коме да се жале они одговарају питањем: Коме? „Нема где нисмо били. Сви сажаљевају случај и шетају нас у круг од канцеларије до канцеларије. Годинама плаћамо порез за ово, сви имамо регуларне прикључке, власнички лист, уредно плаћамо струју, комуналије, предали смо и захтев за легализацију и то је сада у току. Кад држава треба да узме паре од нас – ту је, кад им требају гласови ту су. Напредњаци су висили овде нон стоп док је била предизборна кампања, сад не можеш да дођеш до њих. Све смо уложили у ово“, говори млађа девојка, а комшија се надовезује: „Гледам Синишу Малог пре неки дан грли неког Рома, каже поделили 60 станова. Данас најављују избеглицама доделу станова. Пази немам ја ништа против никога, али шта ћу ја. Шта сам ја у овој земљи? Био сам и на ратишту, све сам прошао, кад требам држави морам да будем ту, а кад мени треба помоћ шетају ме по шалтерима и сажаљевају случај. Имам бре двоје деце, жену, мајку, где да легнем вечерас да спавам?“ [caption id="attachment_482785" align="aligncenter" width="650"] Насеље радника „Ратко Митровић“ (Фото: Васељенска ТВ)[/caption] Дечица се скупила око стола у подножју дворишта и једу на отвореном, баке и деке шетају, остали пакују остатак ствари у камионе, где ће и куда ће не знају. Они не постоје за режим, они само бројке. [caption id="attachment_482783" align="aligncenter" width="650"] Насеље радника „Ратко Митровић“ (Фото: Васељенска ТВ)[/caption] „У понедељак сам звао све живе медије, сви су обећали да ће доћи. Знаш ко је дошао – једна девојка из Курира која није могла и да прође од полиције. Хеј два комбија пуна полиције, окружили су насеље, нико није могао да приђе. Па нисмо ми криминалци, нисмо ми ништа украли, у свом живели – они су криминалци што су нам одузели све што имали. Хоће да нам возе ствари у магацин и још кажу: али пази, сваки дан кошта! Иселе нас и још нам наплате. Ово људи нигде нема“, говори Миомир Терзић, и додаје: [caption id="attachment_482792" align="aligncenter" width="650"] Насеље радника „Ратко Митровић“ (Фото: Васељенска ТВ)[/caption] „Написали у Куриру да су срушене уџерице. Па погледајте, молим вас погледајте, је л` се уџерице праве од блокова, какве црне уџерице ово су све куће, тврда градња. Нико неће да ме прими на стан са децом. Кажем јуче да ћу да идем и спавам пред општином, они ми кажу дођи али ћеш после да наставиш да спаваш у станици милиције.Ево комшија се јуче преселио у један стан, газда дошао и каже: Ја мислио ви сте студенти, извините али не издајемо паровима са децом, на другом месту иста прича. Сад се трећи пут сели. Боли ме овакав однос моје државе према мени, боли ме што сам ништа а све сам јој дао“, завршава Терзић. Имао би још што шта рећи, додати, пожалити се, и он и сви остали станари, али заиста коме?!

Прочитајте још:Држава више новца даје за НВО, него за наукуПоново се покреће прича о регионализацији Србије!

Извор: vaseljenska.com