Генерални секретар НАТО-а господин Јенс Столтенберг извинио се у Подгорици за цивилне жртве НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. године. Истина, господин Столтенберг није рекао за које цивилне жртве се извињава, да ли само за оне у Црној Гори, или и за оне у Србији? Пише: Мирослав Лазански
Како је свечана изјава извињења дата у Подгорици, у време када власти у тој бившој југословенској републици грозничаво настоје да промене свест народа Црне Горе о НАТО-у, претпостављамо да је господин Столтенберг, заправо, наговорен да се извини. Што је грандиозан успех Црне Горе, јер наговорити генералног секретара НАТО-а на такву изјаву јесте колосалан дипломатски успех. Још да је Столтенберг прозборио и коју о кршењу међународног права, о ратном злочину против мира, о забрани претње ратом, што је све повезано с агресијом НАТО-а на СР Југославију 1999, рекао бих да је генерални секретар храбар Норвежанин. Али што да он потеже правне квалификације када то не чине ни домаћини. А не чине, јер желе у чланство алијансе – кога треба молити не треба га љутити To je још један доказ да политичари и медији живе у једном свету, а јавност у другом и да између њих више и не постоји веза. Мој главни приговор Столтенбергу јесте да се прекасно „пробудио“, могао је своје извињење, и као појединац, да изрази много раније. Но, онда не би постао генерални секретар НАТО-а. Али, и властима у Подгорици извињење с таквог места раније није ни требало. Заправо, заклетва и извињење су на Западу скоро свете ствари, прави симболи, као ћурка у САД, стубови западног система. При томе никакву улогу не игра да ли је онај који је изговорио заклетву, или извињење, атеиста, или пак уопште и не верује у један тако свечани чин. Пошто у свету политике постоје препредени лажови и доброћудне лажовчине. Једна анкета у САД, пре 15 година, показала је да око 90 одсто Американаца признају да редовно лажу. Када је Џими Картер, пре него што је изабран за председника, обећао да никада неће слагати амерички народ, паметни сенатор Френк Черч из Ајдаха је рекао: „Овај негира саму истинску суштину политике.“ Један од главних критичара Била Клинтона због скандала са Моником Левински, тада 74. годишњи Хенри Хајд, који је у Сенату строго заступао оптужбе против Клинтона, укебан је такође у секси скандалу. Хајд се правдао да је то био младалачки грех. Када се догодио тај младалачки грех имао је 45 година. Испао је смешан. И ово извињење у Подгорици да није трагично, било би смешно... Ко ће наговорити Столтенберга да се извини и у Београду, тек ћемо да видимо. А ко ће да нам плати штету нанету те 1999. то ни Ђекна не зна. Можда је Американци управо плаћају кроз испоруке војних возила „хамер“ Војсци Србије, 19 нових возила су нам донирали. То је већ друга испорука „хамера“. Хвала Пентагону. Видели су шта су нам Руси недавно поклонили од ватрогасних и специјалних возила, па су сада и они пожурили. Није лоша та утакмица, поклоне једни, па онда одмах поклоне и други. Истина, волео бих да је реч о озбиљнијим борбеним системима, пре неколико дана сам сањао да су нам Американци донирали ескадрилу половних Ф-16, а Руси одмах ПВО систем С-300. Сањао сам, или отпутовао кроз време... Американци, односно НАТО, годинама нам не дозвољавају да вратимо радар на Копаоник, никако да ваздушну зону безбедности, уз административну линију с Косовом, „релаксирамо“, то јест да се то укине. А партнери смо, потписали смо ИПАП споразум. Стварно не разумем зашто нас тако с неповерењем третирају? Ми смо мирољубиви, никога више нећемо напасти, па опет такав однос према нама! Да нам се барем неко у име НАТО-а због тога извини.
Прочитајте још:Србија пред новим РамбујеомСАД СПРЕМА СОПСТВЕНУ ПРОПАСТ: Претходиће јој атомска експлозија у неком већем граду!
Возио сам се пре неколико дана у хеликоптеру Војске Србије, председник Томислав Николић обилазио је базу „Југ”, положаје јединица војске у том подручју. Оно што сам видео изгледа доста добро, административна линија према Косову и граница са Македонијом потпуно су „покривене“ мрежом сталних база, истурених осматрачница, патрола, заседа, јединицама за интервенције... Припадници војске раде заиста у отежаним условима за мале плате, и то мора да се промени. Војска је увек или идеологија или новац. А идеологију смо одавно укинули. Ако је радна снага код нас роба на тржишту, а то смо, јелте, озаконили као демократску институцију где би радник требало да одређује колико реално вреди његово радно умеће, које опет неће оцењивати чиновник, већ друштво, узимајући при томе у обзир светске параметре, онда је и безбедност роба, а не догма која се вешто маскира демагогијом. Догме, разумљиво, нису роба, али могли бисмо управо због догми да платимо велику цену. Наиме, свуда око нас у Европи друштво и политика потпуно су милитаризовани, безбедност је постала опсесија. Револуција од 5. октобра 2000. године није успела. Да покренемо другу? Извор: Политика