Правда

У зависности ко и одакле говори о њему, тако га и карактерише. О њему је написано неколико књига, давао је силне интервјуе, а једино извесно је да има веома контроверзну биографију. Српско тужилаштво за ратне злочине га терети да је 12. јула 1992. године командовао и предводио војну јединицу која је упала у неколико подрињских села са српским становништвом, спалила их, протерала затечене преко Дрине и том приликом убила деветоро цивила. Црни Петровдан, кога се сећају многи и још постоји велики број сведока, остао је упамћен у селима Залазје и Доњи Поточари. Насер Орић је на коњу, с реденицима, пуцао у оне који су бежали, сустизао и усмрћивао, потврдили су сведоци и то између осталог се налази обрађено у оптужници против њега. У књизи „Насер – од Газиместана до Хага и назад”, аутора Авде Хусеиновића, има много детаља о каријери из 80-их година прошлог века када је Насер Орић као припадник Специјалне јединице МУП-а Србије учествовао у обезбеђењу Слободана Милошевић. Описује како је Милошевићевом сину Марку вратио пиштољ који су отела деца у његовој основној школи, како је украо БМВ и с девојком побегао у Пожаревац, а полиција га јурила по путу, али и како је Милошевићева кћерка Марија волела да флертује с полицајцима. Хтео је, каже, да буде полицајац: „Био је курс за полицајце у Београду, а пре тога предавао сам молбе у Сарајево, Славонски Брод, Сремску Митровицу, па опет у Сарајево и увек сам добијао одбијенице уз образложење да је био велики број кандидата. Тачно се знало која породица може да прође, а која не може. Главни разлог је био тај што ми је деда био усташа. И када сам дошао у Београд, прођем све тестове, а на разговору то отворено кажем једном члану трочлане комисије. Али и будем примљен.” Уз остало, Орић у књизи открива како су поједини људи из војних и сигурносних служби у БиХ, када је он постао ратни командант бошњачких снага у Сребреници, разрадили читаве планове његове дискредитације због чега је, како тврди, често негативно портретиран у јавности, а приписивана су му и разна недела. „Ја сам био само професионалац. Кад је било суђење Азему Власију, рудари се, како је познато, забарикадирали у руднику Трепча. Нас 13 добровољаца ушли смо доле и извукли их из рудника. То је била највећа акција која је урађена у то време од стране Специјалне полиције. Добили смо по један пиштољ од министра за Дан безбедности 13. маја. Покушао сам, дакле, да будем што професионалнији. И данас ме се сећају специјалци из Београда”, рекао је Орић. Описује и како га је шеф Државне безбедности Србије Јовица Станишић молио да га заштити од Војислава Шешеља који га је малтретирао и прогањао. Орић, рођен 1967. године, кад је завршио полицијску школу у Земуну радио је као полицајац у Београду и на Косову, а 1990. године постао је припадник специјалне полицијске јединице која је и осигуравала тадашњег председника Србије Слободана Милошевића, а с којим је касније – 2003. године – делио исти спрат притворске јединице у Схевенингену. И гостио се у затворској кантини када је Милошевић славио свој рођендан. Никада није био лични пратилац или телохранитељ Слободана Милошевића, како то неки тврде. „Био сам део полицијског тима који је осигуравао Милошевића. Како је 90-их година било пуно догађаја, митинга, политичких скупова, процена је била да Милошевић мора имати бројније осигурање. Између осталог, обезбеђивали смо Милошевића на Газиместану 28. јуна 1989”, испричао је Орић. Он је казао да је специјалце МУП-а Србије напустио после пријатељске сугестије команданта Радована Стојичића Баџе, који му је сугерисао да напусти јединицу јер ће доћи време када ни он неће моћи контролисати ситуацију. Орић наводи да се после запослио у МУП-у БиХ, и то уз помоћ рођака Ибрана Мустафића, тадашњег председника Извршног одбора СДА у Сребреници и тадашњег помоћника министра полиције у БиХ Хилме Селимовића. Тај исти Ибран Мустафић у својој мемоарској књизи „Планирани хаос” цитира Орићеву изјаву о томе због чега је имао расписану потерницу Савезног СУП-а из Београда у време кад је пребегао код њих у Босну и странку СДА: „Тачно је да је за мном била расписана савезна потерница, али та потерница је била због тога што сам директно у Београду учествовао у убиству Бранислава Матића Белог”, казао је Орић. Коментар аутора Мустафића у књизи, после ове изјаве Орића, био је у стилу да „Наско ваља небулозе”, а била је последица свега онога што је Орић радио на подручју сребреничке општине током свих година ратовања. Мустафић се у више наврата у књизи пита шта и по чијем налогу Насер ради у њиховим крајевима кад му је на првом месту пљачка и убијање… „Насер је био доказани злочинац, пљачкаш и криминалац и све друго што би се могло приказати као негативна људска карактеристика”, пише у књизи Ибран Мустафић. О Орићевој полицијској служби у Београду пише и Вук Драшковић у својој књизи „Мета”, наводећи да је међу полицајцима који су њега и супругу Даницу ухапсили у току демонстрација 9. марта 1991. године био и Орић, кога се сећа као „врло љубазног полицајаца”.

Прочитајте још:ДИРЉИВО: Снајпериста Берић написао причу о страдалој деци Донбаса (ВИДЕО)ПРЕСУЂЕНО: Убици Тијане Јурић 40 година затвора

Они који су познавали Орића док је био у Београду тврде да је имао широк круг уличних познанстава која су му и омогућила да неко време, баш уочи почетка рата, ради као вратар у ондашњој познатој ноћној дискотеци „Звезда” у самом центру града. Набилдован, јаке грађе, комуникативан и храбар, спреман је био да се са сваким упусти у тучу, Орић ипак није осликавао човека који ће касније прерасти у особу спремну да убија Србе! То је радио не толико због привржености исламизму и идеологији, колико због неутољиве жеђи за господарењем и богаћењем, карактеришу га неки његови саборци, оптужујући га да је пре продора српских снага у Сребреницу, 1995. године, хеликоптером измакао и склонио се у Тузлу. Извор: Политика