Правда

Западни политичари и медији месецима говоре о “међународној изолацији Русије”, и тај је термин у потпуности прихваћен и у већем делу јавног мнења у Европи и Северној Америци. Онда је сасвим једноставним методом – провером земаља које су увеле санкције Русији – аналитичар Сергеј Филатов на свом блогу објавио карту тада још непознатог аутора цртежа „међународне заједнице” и рекао како такве слике заслужују међународну награду. Касније се испоставило да је карту (види испод) на Твитеру објавио Јан Бремер, истакнути амерички политиколог и чест гост америчких телевизијских програма. Наиме, Бремер је насликао бескрајну морску површину и истакао само „свет” који је „изоловао Русију“, а који је на крају испао срамотно мали. Тај „свет”, или „међународну заједницу”, на крају чине САД, Европска унија, Канада, Јапан, Јужна Кореја, Аустралија и Нови Зеланд. Сличну карту је прошле године објавио и портал Zero Hedge, али са малим грешкама јер је међу земље које су увеле санкције Русији додао Македонију и Босну и Херцеговину, недостаје Јапан, али су додати Грузија и Израел, који нису означени на горњој карти. Како год било, Филатов тврди да је ово стварно смешно, посебно ако погледамо комплетну политичку карту света. Упореде ли се те карте „међународне заједнице” са политичком картом планете Земље, онда би се свако дете требало запитати зашто лидери земаља које чине ту самопроглашену „међународну заједницу” сами себе називају господарима света, одређују која је земља демократска и која није, која крши или не крши међународно право, које земље имају добру економију или којима требају њихови емисари и неолиберални гуруи да их „изведу на прави пут” итд. Лидери тих неколико земаља су уверени да је остатак човечанства дужан да живи удовољавајући њиховим хировима и да прихвата законе којима се легализују пљачка и насиље над сувереним државама. Уствари, према Филатову, сви би требало да почну да им се смеју у лице јер управо од тога Вашингтон и Брисел највише страхују.

Г-7 ни међу првих 10

Можда ће неко рећи да су то ипак земље групе Г-7, седам најразвијенијих земаља на свету, што би наводно требало да буду САД, Канада, Немачка, Велика Британија, Јапан, Француска и Италија. Али група Г-7 није ништа друго него клуб земаља заједничких интереса, како их је недавно описао руски председник Владимир Путин и додао да се „Русија с њима више не намерава да се састаје, чак ни у случају решења украјинске кризе, те да ће своје напоре усмерити на рад у форматима Г-20 и БРИКС”. Зашто је руски председник дао такву изјаву? Зато што Г-7 није никаква „велика седморка”, што се види из података за 2014. годину који кажу да листа првих десет светских економија изгледа овако: 1. Кина; 2. САД; 3. Индија; 4. Јапан; 5. Немачка; 6. Русија; 7. Бразил; 8. Француска; 9. Индонезија; 10. Велика Британија. Дакле, од Г-7 су међу великима остали само САД, Немачка и Јапан, а Француска и Велика Британија су успеле да не испадну из првих десет, где већ недостају Канада и Италија. Што је још горе по Запад, овај тренд ће се наставити и, према истраживањима PwC центра, 2050. године ће развијена Северна Америка, Европска унија и Јапан лидерство препустити земљама у развоју, а на глобалном нивоу ће чак и Немачка пасти на десето место. Данас су тога свесни и у САД, а утицајни часопис Foreign Policy пише како су покушаји Запада да изолује Русију достојни играрија са игралишта у дечјем вртићу. „Земље групе БРИКС и све остале незападне никад нису мислиле озбиљно да следе Вашингтон и Брисел по питању санкција. Међународни утицај Русије чини изолацију готово немогућом. Осим тога, политика кажњавања 'лошег понашања' је нефункционелна”, каже Сузан Носел, бивши функционер америчког Стејт департмента и директор америчког Аналитичког центра ПЕН, који окупља писце и новинаре. Ауторка у чланку за Foreign Policy признаје да је употреба изолације познати метод политичког притиска, али напомиње да је изолација „као геополитички еквивалент социјални модел достојан понашања групе са игралишта у дечјем вртићу”. Она у исто време тврди да „уз све разметање храброшћу западних земаља, политика санкција није успела због Путиновог одговора другим санкцијама, а томе треба додати и чињеницу да је Обамин апел међународној заједници да се изолује Русија у потпуности пропао”. „Кина, Индија, Бразил, Јужна Африка и друге незападне земље никад нису озбиљно мислиле да следе Вашингтон и Брисел по питању санкција. Поделе су већ приметне у Европи. Италија и Грчка, чије су економије погођене затварањем руског тржишта, почињу да сумњају у сврху ове врсте политике. Посета америчког државног секретара Џона Керија Русији се може сматрати доказом да Вашингтон не жели свађу са руским лидером”, каже Носел.

Европа плаћа високу цену

Упркос чињеници да су мање или више сви свесни како Запад нема снаге да победи у овом сучељавању, политика која се почела проводити с пролећа прошле године траје и данас. Под америчким притиском европске земље пристале су на покушај изоливања Путина. Резултат? Москва је успоставила савез с Кином, док ће Стари континент због ове хазардерске одлуке вероватно платити високу енергетску и геополитичку цену. Цене нафте, упркос њиховој волатилности, од маја су остале готово непромењене. West Texas Intermediate (WTI) продаје се за око 60 долара по барелу, док је Брент благо пао, и од цене 67 долара по барелу, данас се продаје по цени од 64 долара. Овај тренд само показује противречности које и даље постоје на тржишту нафте – вишка понуде на светском тржишту и пратећим падом производње нафте у САД. После пада од 60 одсто, који се догодио између јула 2014. и јануара 2015, ови фактори довели су до опоравка цена нафте. Економист пише како пад WTI нафте у том периоду није донео никакву корист америчкој економији. Уствари, познато је да је амерички БДП јако везан и да прати цене нафте. Упркос mainstream аналитичарима, колапс цена нафте није дао потребан кисеоник америчкој економији, а, упркос проценама о расту у првом кварталу ове године, на годишњем нивоу се предвиђа пад од 0,7 одсто, пише економски аналитичар Макс Кајзер. Економисти страхују да монетарна политика коју проводе велике западне централне банке (FED, ЕСБ, британска и јапанска централна банка) неће погодовати економији, него ће само погоршати дефлацију, која је, бар до средине априла, допринела смањењу цена барела. У мају је евро је ослабио у односу на долар, а посебно после вести, често контрадикторних, о резултатима преговора са Грчком и судбини еврозоне. И, док „развијене земље” показују мишиће, прете, „изолују” и уцењују, остатак света гледа своја посла. Руска Федерација и Народна Република Кина су додатно учврстиле свој стратешки савез и врло успешно воде „финансијски хладни рат” против Запада, а све да једном заувек успоставе нови светски мултиполарни поредак. Потписивањем новог споразума у подручју енергетике, такозваног Западног тока (Western Route), наредних 30 година ће се гасоводом Алтај у Кину с полуострва Јамал и из западног Сибира испоручивати 30 милијарди кубних метара гаса годишње, пише портал Oil Price и додаје да „се Путин може гласно смејати западним санкцијама”. Овом треба додати Источни ток (Eastern Route) и следећих тридесет година испорука 38 милијарди кубних метара гаса годишње, кога Русија, према споразуму из маја прошле године, кроз гасовод Моћ Сибира треба да испоручи Кини. Те испоруке немају ништа са онима које ће бити испоручене са Јамала, него са резервама гаса у централном и североисточном Сибиру. Важно је поменути да ће се све трансакције обављати помоћу јуана и рубље уместо долара.

Шта је ЕУ добила?

Европска унија, неспособна да се одупре америчком притиску, прихватила је и помогла Вашингтону у неуспелом покушају да политички изолује Русију. Мислећи да може да живи без руског гаса, ЕУ је, како се чини, заузврат добила: 1. Убрзање у одређеној мери неизбежног процеса, али још увек политички врло утицајног на велике економије Западне Европе, смањивања оне врсте „међусобне суздржаности”, која је до сада карактерисала односе Европске уније и Русије, чиме је Брисел Москви понудио прилику да се у потпуности пресели у нови евроазијски енергетски контекст; 2. Депозити руског гаса који ће се сад преусмерити на гасовод Алтај исти су они из којих се тренутно опскрбљује Европа, што би ускоро могло да доведе до ревизије продајних цена за европске потрошаче; 3. Одустајање од пројекта Јужни ток, кога је, уз Газпром, требало да граде три европске компаније – ENI, EDF i Wintershall - BASF Group – довело је лансирање Турског тока, заједничког пројекта Газпрома и турског Ботаса, док ће off-shore део градити са Сапием, подружници италијанске компаније ENI; 4. У политичком смислу се због енергетске политике Русије дестабилује Македонија, која је раније изразила спремност за учешће у новој траси гасовода. New York Times отворено пише да је амерички подсекретар за енергетику Амос Хохштајн, као изасланик америчког Стејт департмента у Атини позвао Грчку, а да ускрати сарадњу у овом пројекту. Италијански геополитички часопис Лимес пише да је довољно било погледати прославу Дана победе 9. маја у Москви, коју европски лидери никако нису смели да бојкотују „јер су се тако одрекли и саме победе иако су и европски антифашистички покрети дали велики допринос у борби против нацифашизма”. Погледамо ли ко је све био у Москви тог дана и обратимо ли пажњу на чињеницу да Путин неће одустати од свог наума да 2019. обустави транзит преко Украјине и да непрестано договара нове испоруке гаса и нафте земљама азијско-пацифичког региона, аналитичар Демостенес Флорос се у чланку за Лимес пита ко реално ризикује да на крају остане са свећом у руци? Хоће ли Европа моћи без руског гаса ако је 22. априла председник управе италијанске компаније ENI Клаудио Дескалзи на конференцији о енергетици у Хјустону (САД) изјавио: „Гас је извор енергије у будућности, не само у Европи него и у свету. Врло сам оптимистичан у вези са гасом, чак и ако узмемо у обзир циљеве које морамо да остваримо у борби против климатских промена“. Некима очигледно није јасно да ће у овом судару неко, као што каже Демостенес Флорос, на крају остати са свећом у руци. ЕУ је ионако до сада платила највећи рачун због вазалске политике против Русије и за претпоставити је да проблема са енергентима неће имати САД или неко трећи.

Прочитајте још:ПридњестровљеУкрајина пред уништењем

Извор: Alter Mainstream Info