Да ли је мања измена трасе ауто-пута због храста који је у ствари богомоља — луксузирање?
Пише:
Никола Јоксимовић Луксуз је растегљива категорија — оно што је за некога луксуз за другога је тек тричарија. Неке државе тако могу себи да приуште и добре путеве, брзу железницу, нуклеарне електране… За Србију је луксуз, ако се може веровати министарки Зорани Михаиловић, измештање једног дрвета. И то луксуз који не може да приушти. Сада би цепидлаке рекле — па шта! Једно обично дрво! Јесте старо шест векова, али модернизацији се не сме стајати на пут. „Мањи поток у виши увире, крај увора своје име губи, а на бријег морски обојица“, каже један Скендер-ага у Горском вијенцу; потурчењак, човек уверен да је ислам будућност, представник времена у настајању, жељан да у потпуности уништи старо и успостави ново време, без сећања на претке, традицију и историју. Е, управо у томе и јесте проблем — јер тај храст није само једно дрво међу многим дрвећем које расте Србијом. У словенској митологији храст је свето дрво, обитавалиште богова, чак и оних древних врховних, Световида и Перуна. Око храста вршени су верски обреди. Када су Словени примили хришћанство храст је наставио да игра значајну улогу у народној традицији, поготово српској. У време турске окупације било је забрањено градити цркве, па су хришћански верски обреди вршени око „записа“ стабала којима су приписивана својства богомоља. Углавном су то била света словенска стабла, храст и липа. Један такав запис налазио се и у мом дворишту на Космају. Реч је о липи која је стајала док се није осушила и пала — никоме на памет није падало да је посече, јер то би било исто као да је срушио цркву.
Зато питању храста који се, према речима српских званичника, "испречио на путу модернизације Србије", поред еколошке (руши се стабло старо шест векова) и квантитативне (у питању је само једно стабло), треба дати и квалитативну димензију питањем — шта се заправо руши? Одговор је — заправо се руши црква. Не верујем да „модернизаторима“ ова чињеница није позната — ипак они нису сисали ћошак од стола као мали, завршили су неке школе, слушали су приче својих бака и дека.
Знају они шта је запис, али не обазиру се на то јер они припадају оној модернизаторској школи, по којој да би се створио нови свет треба срушити стари. Као што су француски револуционари забранили исповедање хришћанства и увели „обожавање Природе“; као што су се бољшевици трудили да избришу све што је у Русији било хришћанско и руско, и створе једну хибридну нацију; као што је постојао план у Југославији непосредно после рата да се сруше сви српски средњовековни манастири јер они представљају извор „конзервативизма и великосрпског шовинизма“. Такви модернизатори заиста верују у стихове које изговара Његошев Скендер-ага и да је то правило, како у природи, тако и у међуљудским односима. Међутим, из историје се може видети ко је победник. Нико ко је градио на рушевинама и људским костима није изградио ништа добро. Нека старо буде темељ новог времена. Тако раде прави модернизатори. Црква која вам се испречила на путу испречила вам се са разлогом, да вас искуша и да се покаже какав је ко. Зато је не рушите, не будите нељуди, не говорите да би се изменом пројекта трасе ауто-пута Србија „луксузирала“, сви знамо да то није истина.
Прочитајте још:
Извор: rs.sputniknews.com
