Правда

„Хо­ће­мо ли код ком­ши­је?” — ка­же По­руч­ник, до­бро­во­љац из Дер­вен­те, ви­сок, плав. „Хо­ће­мо ли да ви­ди­мо шта нам ком­ши­ја ра­ди?” Смрад мр­тва­ца шти­па нас за очи, увла­чи се у но­здр­ве. „Не мо­раш да га ти тр­ке­љи­шеш, са­мо ме по­кри­вај.” Ми­је­њам оквир и пре­ба­цу­ју­ћи се иза пре­вр­ну­тог фри­жи­де­ра ко­ји ле­жи на­сред ули­це, пу­цам у прав­цу згра­де ода­кле га­ђа­ју низ по­ток. Вра­та фри­жи­де­ра су отво­ре­на, а око­ло про­су­та хра­на. Ве­ли­ка зе­ле­на му­ва ле­ти око слат­ког, про­су­тог по џа­ди. По­руч­ник пре­ска­че пре­ко ме­не и упа­да у пр­ља­ву во­ду до мр­тва­ца. Док ме­ци око ње­га пра­ве во­до­ско­ке, ма­ле во­до­ско­ке, По­руч­ник ву­че на­ду­ве­ни леш пре­ма мо­сту. Из­вла­чим гла­ву из фри­жи­де­ра и, псу­ју­ћи, ви­чем да по­жу­ри. Он, за­кло­њен ис­под мо­ста од снај­пе­ри­ста, пре­тре­са мр­твог му­сли­ма­на. Мр­твац је одав­но на­ду­вен, и пан­цир је са ње­га те­шко ски­ну­ти. По­руч­ник га шти­па за образ и ка­же: „Је ли, буц­ко, хо­ћеш ли да ми по­зај­миш пан­цир?” Буц­ко ћу­ти, гла­ву не по­мје­ра. По­руч­ник ски­да пан­цир, колт, из џе­по­ва му ва­ди ло­ву, Али­ји­не бо­но­ве, нов­ча­ник са сли­ком не­ке дје­вој­чи­це, већ ско­ро рас­пад­нут хо­џин за­пис. Ву­ку­ћи мо­кар пан­цир на­пу­њен смра­дом рас­пад­ну­тог, пре­ба­цу­је­мо се од по­ло­жа­ја до по­ло­жа­ја, пре­ма Бр­не­то­вим чет­ни­ци­ма. Они су ду­бо­ко на­при­јед, бли­зу цен­тра До­бри­ње. У не­ка­да­шњем олим­пиј­ском на­се­љу До­бри­ња не по­сто­ји ли­ни­ја раз­два­ја­ња. Је­дан дан згра­ду др­же они, дру­ги ми. (До­бри­ња је пу­пак Са­ра­је­ва. Кроз њу во­ди пут до ту­не­ла ис­под аеро­дро­ма. Ту­нел је је­ди­на ве­за Са­ра­је­ва са Иг­ма­ном и, пре­ко Иг­ма­на, са Ко­њи­цом и да­ље.) У ју­ну још смо др­жа­ли аеро­дром. А за До­бри­њу се ни­је зна­ло ко је др­жи. Др­жа­ли су је му­сли­ма­ни-кри­ми­нал­ци са чар­ши­је, др­жа­ли су је Бр­нет­но­ви чет­ни­ци, др­жа­ли су је Вој­ко­ви­ћа­ни. Спа­ва­о­ни­ца Са­ра­је­ва, на­се­ље ни цар­ско ни спа­хиј­ско. И сви су га­ђа­ли гра­на­та­ма по До­бри­њи. Јед­но ври­је­ме тре­ба­ло је са­мо двје­ста ме­та­ра да се спо­ји­мо са Вој­ко­ви­ћа­ни­ма ко­ји су на­па­да­ли До­бри­њу са дру­ге стра­не. Али, они су, при­ча­ло се у Не­ђа­ри­ћи­ма, има­ли пех — на­ле­тје­ли су на ма­га­цин пун ви­ски­ја, и не­дје­љу да­на ни­су мо­гли да кре­ну да­ље. Још је би­ло у по­не­ком ста­ну на До­бри­њи љу­ди. До­бри­ња се ни­је др­жа­ла, у До­бри­њу се „упа­да­ло.” Они су упа­да­ли са јед­не а ми са дру­ге дви­је стра­не. Из ула­за згра­де по­ред ко­је про­ла­зи­мо тр­че­ћи, јер је ули­ца као и све ули­це у До­бри­њи по­кри­ве­на ва­тром. „Мом­ци, мом­ци!...” — зо­ве нас ста­ри му­сли­ман. По­руч­ник, љут, утр­ча­ва код ста­рог у улаз. „Је­сте ли ви чет­ни­ци?” „Је­смо”, љу­ти­то од­вра­ћа По­руч­ник и уба­цу­је ме­так у ци­јев. „Из гво­зде­ног пу­ка ‘Па­вле Ђу­ри­шић’”, до­да­јем ја.

„Зна­те, ја имам бо­ле­сног уну­ка. Стра­шно се пла­ши чет­ни­ка. Не мо­гу да га сми­рим. Па ако би­сте ушли код ме­не, да вас ви­ди...” Читајте колумне Небојше Јеврића: Небојша Јеврић: Ој Србијо голема робијоНЕБОЈША ЈЕВРИЋ: Монструми који нас оптужују да смо силовали дечаке

До­бри­ња, Са­ра­је­во, под­не... По ас­фал­ту ле­ше­ви ко­је ни­ко не скла­ња, раз­ру­ше­не згра­де, по­пљач­ка­ни и раз­ва­ље­ни ста­но­ви, пу­ца­ју на те­бе а не знаш ни ко, ни ода­кле пу­ца, а ми, нас дво­ји­ца, пе­ње­мо се за ста­рим му­сли­ма­ном на тре­ћи спрат. Дје­чак, згр­чен у ћо­шку, сти­ска ве­ли­ку лут­ку. Ко­жа му има го­то­во цр­вен­ка­сту бо­ју, по­глед му­тан, не­ра­зу­ман, ру­ке не­при­род­но са­ви­је­не у згло­бо­ви­ма. По­на­вља, под­вла­че­ћи се под кре­вет: „Ћет­ни­ци, ћет­ни­ци...” „Ду­шев­ни су то мом­ци, си­не, не­ће ти ни­шта”, ка­же ста­рац и гр­ли пр­во ме­не, а он­да По­руч­ни­ка љу­би, пред ма­лим у ли­це. По­руч­ник се га­дљи­во бри­ше и пух­ће. И док из­ла­зи­мо из згра­де, По­руч­ник ми при­је­ти. „Пи­ска­ра­ло, не­мој да си о ово­ме слу­чај­но не­што пи­со.” На згра­ди пре­ко пу­та ме­так раз­би­ја из­лог, опет се од­не­куд чу­ју гра­на­те. Са­ра­је­во, До­бри­ња, под­не... „Је­бем ти Бо­сну. Ко­ји смо ку­рац нас дво­ји­ца ов­дје тра­жи­ли. Ју­че ула­зи­мо у стан, у пре­трес, да ви­ди­мо има­ју ли оруж­ја, да ви­ди­мо ко је у згра­ди. Пи­там чо­вје­ка: ко си? Ср­бин, Хр­ват, му­сли­ман? Ја га пи­там ко је а он ми ка­же: ‘Чо­вјек’. За­ми­сли, ка­же ‘чо­вјек’, а Ср­бин је.” Пре­ма на­ма на­и­ла­зи ком­би пун те­ри­то­ри­ја­ла­ца. „Шта је би­ло, љу­ди, је ли смје­на?” „Ка­ква смје­на. По­вла­чи­мо се. По­би­ше нас.” „А чет­ни­ци, гдје су?” „Они су оста­ли! У згра­ди са дру­ге стра­не ули­це. То је је­ди­на згра­да ко­ју ми пре­ко др­жи­мо. Ту­ку низ ули­цу. Не мо­же се до њих.” Згра­да у ко­јој су оста­ли је два бло­ка да­ље. Ја­вља­мо им мо­то­ро­лом да сти­же­мо. Да бар они не пу­ца­ју по на­ма. Пу­ца са свих стра­на. Ме­ци од­ва­љу­ју ко­ма­ди­ће ас­фал­та са ули­це ко­ју тре­ба пре­тр­ча­ти. „По­руч­ник ов­дје, По­руч­ник ов­дје”, ви­че у мо­то­ро­лу. „Ка­жи, По­руч­ни­че.” „Пре­тр­ча­ва­мо пре­ма ва­ма, по­кри­вај­те нас!” „При­мље­но, По­руч­ни­че, чу­вај­те гу­зе.” По­руч­ник, об­ја­шња­ва ми да је нај­бо­ље да он тр­чи пр­ви. Ја по­сле ње­га. Ћу­тим и пра­вим се ов­ца. Пр­вог снај­пе­ри­ста мо­же да про­ма­ши. За дру­гог је спре­ман. Ни­ша­ни у мар­ка­ци­ју, ка­мен, др­во, стуб, по­ред ко­га ти мо­раш да про­ђеш, и че­ка. По­руч­ник, пра­ви се луд, ка­же да ће он да ре­ски­ра да иде пр­ви. „Ва­жи, По­руч­ни­че”, ка­жем. „ва­жи.” Зе­ле­на му­ва по­ла­же ја­ја у рас­по­лу­ће­ну ло­ба­њу мр­тва­ца ко­ји ле­жи на кра­ју ули­це. Пр­ви пре­тр­ча­ва По­руч­ник. Тр­чи у цик-цак, наг­нут уко­со, не­при­род­но, у стра­ну, као мо­то­ци­кли­сти у кри­ви­ни. При­је не­го што је сти­гао, кре­ћем за њим, иако сам се био спре­мио да че­кам, да оста­нем ту у за­кло­ну, док снај­пе­ри­сти не до­са­ди, док мрак не пад­не. Био сам си­гу­ран да ћу оста­ти у за­кло­ну, али тр­чим. По­руч­ник ра­ме­ном раз­ва­љу­је вра­та апо­те­ке у при­зе­мљу згра­де. Га­зе­ћи по ста­клу, и ис­кр­ва­вље­ном по­ду, утр­ча­вам за њим. Ту је би­ло пре­ви­ја­ли­ште зе­ле­них бе­рет­ки. „По­руч­ник ов­дје, По­руч­ник ов­дје, у апо­те­ци смо!” „У ре­ду је, По­руч­ни­че, ви­дје­ли смо вас. Пре­ба­ци­те се до пр­вог ула­за. Ми смо на тре­ћем спра­ту.” Са ли­је­ве стра­не је ка­фић, из ко­га је одав­но од­не­се­но све пи­ће, а са де­сне књи­жа­ра. По­руч­ник ми до­ба­цу­је фла­шу са апо­те­кар­ским ал­ко­хо­лом, да на­тег­нем. Пи­јем гу­тљај ко­ји ме са­го­ри­је­ва све до же­лу­ца. Из књи­жа­ре узи­мам пи­са­ћу ма­ши­ну, ТБМ ла­ти­нич­ну, и тр­пам је у ра­нац. „Је­ба­ла те ма­ши­на, пи­ска­ра­ло, ба­ци то, има гла­ву да зи­ја­ниш.” „Не се­ри, По­руч­ни­че, на че­му ћу да пи­шем из­јве­штај. Ују­тру мо­рам да ша­љем текст.” Са спра­та, чет­ни­ци, јед­ну за дру­гом, ис­па­љу­ју три зо­ље у прав­цу згра­де из ко­је пу­ца­ју по на­ма. И док је згра­да још сва у ди­му, пре­тр­ча­ва­мо до ула­за. Ту смо, ко­нач­но, без­бјед­ни. На сто­ли­ци по­ред сте­пе­ни­шта, у по­лу­мра­ку, сје­ди чо­вјек. Ка­па му је на­ву­че­на на гла­ву, гла­ва обо­ре­на. Пре­ко кри­ла др­жи па­пов­ку. „Је­бем ти жи­вот. Је­су ли на­ши го­ре?” — пи­та По­руч­ник. Не­по­зна­ти ћу­ти. Као сва­ки ли­је­по вас­пи­тан, озби­љан чо­вјек, мој друг се пред­ста­вља и ка­же: „Ја сам По­руч­ник, је­су ли на­ши го­ре?” Не­по­зна­ти ћу­ти. По­ред згра­де пре­ко пу­та, опет па­да гра­на­та. „Је­су ли на­ши го­ре?” — пи­та По­руч­ник, а не­по­зна­ти, са цр­ном ка­пом на­би­је­ном на очи, обо­ре­не гла­ве, ћу­ти. „Па овај је мр­тав!” Тек та­да, око по­ја­са мр­тва­ца и око гру­ди, ви­дим за­ве­зан ко­но­пац. Са спра­та се чу­је сми­јех. „Је­сте ли се ис­при­ча­ли?” Мр­твог му­сли­ма­на, по­ги­ну­лог у ју­тро­шњим бор­ба­ма, чет­ни­ци су ста­ви­ли на сто­ли­цу и за­ве­за­ли. Ако упад­ну у згра­ду, пу­ца­ће пр­во у „стра­жа­ра”. Го­ре су Де­ба, Жељ­ко, бра­ћа По­по­ви­ћи, Бо­ро Пај­ко­вић, до­бро­во­љац из Бо­ро­ва Се­ла, хај­дук, ле­ген­да, ју­нак ко­ји се сми­је ба­ли­ја­ма. Гдје је он, не­ма па­ни­ке. При­ча­ју: те­ри­то­ри­јал­ци су се по­ву­кли. Сад згра­ду у ко­јој смо му­сли­ма­ни га­ђа­ју са три стра­не. А че­твр­ту, ода­кле смо ми успје­ли да до­ђе­мо, др­же под уна­кр­сном ва­тром, сли­је­ва и зде­сна. Од по­чет­ка ра­та де­ша­ва се исто. Удар­на гру­па на­пра­ви клин, а те­ри­то­ри­јал­ци, ли­ни­ја­ши, ров­ци, ко­ји тре­ба да клин одр­же и да га по­ла­ко ши­ре, чим за­пу­ца са ли­је­ва и де­сна по­ву­ку се. И гру­па се на­ђе у окру­же­њу. Из књи­жа­ре у при­зе­мљу по­ку­пи­ли су се­ло­тејп. То их је спа­си­ло. Кад се дви­је шип­ке тро­ти­ла или ви­те­зи­та за­ли­је­пе се­ло­теј­пом на тром­блон и са њим кре­сне у зид, од че­тво­ро­соб­ног на­ста­је јед­но­соб­ни стан. Про­би­ли су ту­нел кроз згра­ду. „Уви­јек сам са­њао да имам ово­ли­ки стан. Осам­де­сет ква­дра­та”, над­гла­са­ва пуц­ња­ву Жељ­ко Пи­па. „Је­си ли пре­гле­дао во­до­ко­тли­ће? Зна­ју и ту да ште­ку­ју оруж­је.” „Ми смо у Ву­ко­ва­ру про­на­шли зла­то скри­ве­но у ци­је­ви­ма од ра­ди­ја­то­ра. Тре­ба­ло би раз­вр­ну­ти ра­ди­ја­то­ре. Ба­ли­је су то, ко зна гдје су ште­ко­ва­ли жу­то”, ис­ку­сно об­ја­шња­ва Цр­ни. „Про­бај ову ко­жну јак­ну. Ва­ља­ће ти!” Згу­чен у ве­ли­кој цр­ве­ној фо­те­љи, по­кри­ве­ној пли­шом, Сви­ле­ни чи­та „Три му­ске­та­ра”. Му­сли­ма­ни ми­сле да смо код пр­вог ула­за, а ми смо из­над тре­ћег. Уско­ро тре­ба да стиг­не по­ја­ча­ње. Уско­ро. А већ је два­на­е­сти сат у оп­ко­ље­ној згра­ди. Пе­њем се на та­ван да по­гле­дам по­ло­жа­је. Ка­ко сам кле­као та­ко је ме­так по­го­дио у кун­дак од па­пов­ке. Уда­ри­ла ме је ци­јев по ли­цу. Ли­це ми је оте­кло и по­мо­дри­ло. „Умје­сто да си ра­њен ко чо­вјек, а већ ти је ври­је­ме, те­бе ра­ни­ло у пу­шку. Изем ти бор­ца.” „До­био пи­ска­ра­ло ба­ти­не од снај­пе­ри­сте.” У ста­ну су још не­по­пи­је­не шо­љи­це ка­фе, у кре­ве­ту на ко­ме су спа­ва­ле зе­ле­не бе­рет­ке, од­ба­че­не га­ће дје­во­јач­ке. Ту је, бо­га­ми, и ско­ро пун па­кет ви­ски­ја. Пу­ца са свих стра­на, а ја спа­са­вам фла­ше. Да се не по­лу­па­ју. Чу­вам их за бу­ду­ћа по­ко­ље­ња. Чет­ни­ци пу­ца­ју и пје­ва­ју да их чу­ју му­сли­ма­ни: „Стан’те, бу­ле, ски­дај­те ди­ми­је, ево иду мом­ци с Ро­ма­ни­је.” От­ки­нут од пи­ћа и стра­ха (они су све бли­же згра­ди) пи­шем на ма­ши­ни ко­ју сам по­ку­пио из књи­жа­ре, до­бро за­кло­њен, у ку­па­ти­лу што се на­ла­зи на сре­ди­ни ста­на. И при­је­тим да ћу их све јед­но­га да­на опи­са­ти. Не­ко по­вра­ћа. Кра­љев­ча­нин га­ђа зо­љом. Је­дан про­ба оди­је­ло. Ка­же да хо­ће да умре ли­јеп. Цр­ни ис­тре­са зе­мљу из сак­си­је и тра­жи зла­то. Ме­так лу­та­ли­ца по­га­ђа лу­стер. При­ма­кли су нам се на пе­де­сет ме­та­ра. Ме­ци су од­би­ја­ли ко­ма­ди­ће мал­те­ра иза на­ших ле­ђа. „Па­зи да те ри­ко­шет не пук­не у бу­љу”, му­мла Цр­ни, уро­кан, сто­унд, сто­унд кô ду­пе. Ми­шко из Кра­ље­ва, пе­ње се на кров и ис­па­љу­је зо­љу. Не­ко у углу по­чи­ње ста­ру чет­нич­ку пје­сму, пје­сму срп­ских бје­ло­гар­де­ја­ца. „Збо­гом ље­то, је­се­ни и зи­мо, ми иде­мо да се не вра­ти­мо.” Из­ме­ђу слу­па­них ауто­мо­би­ла, дво­ји­ца му­сли­ма­на су се при­вла­чи­ла згра­ди, је­дан с мо­ло­то­вље­вим кок­те­лом у ру­ци. Ви­дје­ли су да смо на пр­вом ула­зу. Ни­су зна­ли да смо на­пра­ви­ли ту­нел на тре­ћем спра­ту, да смо ред из­над че­твр­тог ула­за. При­ла­зи­ли су го­то­во сло­бод­но, вје­ру­ју­ћи да су без­бјед­ни, пра­во пре­ма про­зо­ру ко­ји је по­кри­вао Де­ба. Не­гдје са ли­је­ве стра­не па­да­ле су гра­на­те. Екс­пло­зи­је су од­је­ки­ва­ле по чи­та­вој До­бри­њи. Де­ба је из­ву­као оси­гу­рач и ба­цио зе­ле­ну ка­ши­ка­ру кроз про­зор. „Је­сен сти­же, ра­сту си­се, уда­ћу се, је­бе ми се”, пје­вао је Ђе­тић. Бом­ба је па­ла пра­во на гла­ву му­сли­ма­ну ко­ји је но­сио мо­ло­то­вљев кок­тел. По­го­дио га је ди­рект­но у гла­ву. Као ка­ме­ном. Не би пре­жи­вио чак и да ни­је екс­пло­ди­ра­ла. Пр­во се чу­ла екс­пло­зи­ја, а он­да је кроз ва­здух по­ле­тио за­па­ље­ни му­сли­ман. Пао је ис­пред са­мог ула­за у згра­ду. Го­рио је чо­вјек, за­па­ље­но ти­је­ло, бе­жи­вот­но, не­по­мич­но. Бен­зин га је до­бро за­лио. Пла­мен је био ви­сок, ско­ро до про­зо­ра пр­вог спра­та. Би­ло ми је му­ка, хтио сам да за­па­лим ци­га­ру. Уза­луд­но сам тра­жио упа­љач по џе­по­ви­ма. „Имаш ли ва­тре?” „Ви­диш ли ко­ли­ка је ва­тра”, ка­же Пи­па. Из ру­ке ко­ја ми се још тре­се, узи­ма ми ци­га­ру. И при­је не­го што сам схва­тио шта хо­ће, ис­тр­ча­ва на­по­ље. И док ме­ци па­да­ју око ње­га, при­па­љу­је но­ви­ну на мр­тва­цу ко­ји го­ри, а за­тим па­ли ци­га­ру. * * * Тран­спор­тер је до­шао у су­мрак. И по­ја­ча­ње. Ко­ло­на се вра­ћа на Или­џу. На­при­јед иде тран­спор­тер. За тран­спор­те­ром По­по­ви­ћи у ком­би­ју (рат­ни пли­јен). За­тим Са­му­рај у ни­са­ну (рат­ни пли­јен). Он­да Пи­па са ауди­јем. На кра­ју ко­ло­не — ја са би­ци­клом (рат­ни пли­јен). На ле­ђи­ма ми је ра­нац са фла­ша­ма ви­ски­ја, а на во­ла­ну пи­са­ћа ма­ши­на. Они су при­ти­сли си­ре­не и раз­ви­ли за­ста­ву, цр­ну, са дви­је укр­ште­не ко­сти. Ја при­ти­скам звон­це би­ци­кла. * * * Су­тра­дан у ба­зи по­ста­вља­ју че­лич­не пло­че на ни­сан. Од ни­са­на пра­ве оклоп­но во­зи­ло. Љут као леп­тир, тра­жим да ми окло­пе би­ци­кло. Ако они мо­гу да има­ју оклоп­ног ни­са­на, ако Гу­ска мо­же да има оклоп­ни воз, хо­ћу и ја да имам оклоп­но би­ци­кло. На во­лан ва­ри­мо два ср­бо­сје­ка, два ба­јо­не­та за­ро­бље­на. Апа­ра­том за ауто­ге­но за­ва­ри­ва­ње бу­ши­мо на пло­чи отвор за очи и отвор за ауто­мат. Пло­чу ва­ри­мо на во­лан. На шип­ци пра­ви­мо кли­зи­ште за ру­ко­хват од ауто­ма­та, та­ко да мо­гу да во­зим и да пу­цам. Оклоп спри­је­да из­гле­да као ка­па Хо­га­ра Стра­шног. На оп­шту ра­дост дје­чур­ли­је, во­зим се по Или­џи. Бен­зи­на ми не тре­ба. Чет­ни­ци, кад се на­ли­ју ра­ки­је, пје­ва­ју о ме­ни: „Иде пи­сац, зо­ву га ма­ни­ти, ми­не ски­да фла­ше да за­шти­ти.”

Прочитајте још ратних репортажа:РАТНА РЕПОРТАЖА: „Зен­ге” су се је­два су­здр­жа­ва­ле да не пук­ну у сми­јехРатна репортажа: Глав­ни штаб гво­зде­ног пу­ка „Па­вле Ђу­ри­шић“ и цр­но­гор­ских чет­ни­каРАТНА РЕПОРТАЖА: Хо­џин за­пис и То­ми­на смрт

Извор: Правда/Небојша Јеврић