Правда

Нису изузетак ни последњи избори из 2014. године, као што неће бити, по свему судећи, изненађење ни будући избори 2015. Просто, сада имамо чак три „Украјине”, а не само једну добијену у наслеђе од СССР-а. А неки нови избори су већ заказани. И одржаће се, у складу са недавним изјавама председника Доњецке Републике републике Александра Захарченка, 18. октобра 2015. године. Луганска Република још није одредила свој датум локалних избора, али се генерално односи према изборима мирно, па чак и заинтересовано, а Украјина је, задржавши историјско име добијено 1991. године, већ преко свог председника Петра Порошенка изјавила да је „покушај одржавања (локалних) избора 18. октобра незаконит”, да није у складу са украјинским законодавством и критеријумима ОЕБС-а и да ће значити „тежак напад Руске Федерације на Минске споразуме”... Додао је да би то било крајње неодговорно и да ће имати „разорне последице по процес деескалације напетости у појединим регионима Доњецке и Луганске области“. Све је ово у Кијеву изговорено док још није почео ни формални процес формирања изборних комисија нити регистрација кандидата. Шта се десило? Шта тек треба да очекују посматрачи и будући учесници спектакла у октобру? Иза лукавих речи о „модалитетима”и „имплементацији” минских споразума крије се једноставна, мада у пракси неостварива идеја: две (или тачније, формално, три) Украјине треба да седну за преговарачки сто и договоре се о неким заједничким условима будућег суживота. А преговарачки сто је већ обилно натопљен крвљу жртава Донбаса и укован ексерима противуречности и само је стидљиво прекривен столњаком „Минска”. Очекује се изгледа да високи представници „три Украјине“ некако неће приметити све оно што се налази под столњаком и да ће једноставно потписати све папире: закон о изборима и о локалној самоуправи и измене Устава Украјине после којих ће она највероватније мало тога заједничког имати са Украјином из 2013. године. При том ће најмања разлика бити чињеница да Крим више није у саставу Украјине. Међутим, како се испоставило, „столњак Минска” врло брзо је натопљен новом крвљу, а ексери, који вире из преговарачког стола, врло брзо су пробили нежну тканину. Сукобљене стране једноставно нису могле спречити стварање својих, неодговарајућих докумената, од којих је сваки био написан на својој линији фронта на којем је настављено проливање крв и закивање нових ексера у „мртвачки ковчег Минска”: украјински ембарго, увођење рубље у ДНР и ЛНР, одбијање издавања пасоша грађанима ДНР и ЛНР, украјинско гранатирање градова Донбаса итд. итд. ДНР и ЛНР служи на част што је већину тих ексера у „ковчег Минска“, који су на крају поцепали столњак на столу, заковала украјинска страна. Донбаске републике су настојале да се ситуација врати уназад, у услове када је мировни процес - иако храмљући на три и по ноге - колико-толико ишао напред. Забрана добровољцима да одговарају на ватру приликом украјинског гранатирања Доњецка и Горловке, изјаве о демилитаризацији насеља, пристајање на велики број веома погрешних одредби „Закона о специјалном статусу“ – били су гестови добре воље које су показале ДНР и ЛНР као одговор на очигледно непоштовање билатералног модалитета Минског процеса од стране Кијева. Резултат тог непоштовања је нацрт уставне реформе и реформе локалне самоуправе, који је недавно предао својој, кијевској Врховној Ради, украјински председник Петар Порошенко. По „логици Минска“ - овај једнострани корак је јасно прекршио не само дух, већ и слово минских споразума, а садржај документа је толико очигледно неодговарајући чак и веома нејасним формулацијама минских споразума, што само додатно потврђује да је „столњак преговора“ био потпуно бескористан. Мински процес је умро, не породивши ништа разумно и разумљиво на свом одласку. С друге стране - живот иде даље. Локална самоуправа у донбаским републикама мора решавати масу питања, а сам мора бити формирана узимајући у обзир ставове ДНР и ЛНР у оквиру јединствене украјинске територије. Зато се свиме тренутно управља потпуно „ручно“. Појавила се непријатна колизија: измишљена стварност „минског столњака“, која постоји само негде у виртуелном простору, постепено, али неумољиво се распадала, док су се „на земљи“ дешавали обични и свакодневни процеси – рађали су се и умрли људи, деца ишла у школу и одлазила на факултете, закључивали су се бракови или градиле куће. На овај или онај начин, али тај вакуум власти, који је настао у Донбасу на пролеће прошле године, захтевао је разумно попуњавање. Мински споразум, иако лош, ипак је био прихватљива варијанта за заустављање рата, али због позиције Украјине није могао да попуни вакуум власти, и у једном тренутку, „столњак Минска”просто је експлодирао због натопљености крвљу и пробоја ексера по самој линији фроната, дуж које су стајали замрзли положаји украјинских оружаних снага и устаника двеју република. Шта ће се дешавати даље? Прво, наравно, мораћемо да одслушамо још масу пратећих изјава. И из Русије, и из ЕУ, и из САД, и од масе међународних организација – као што су ОЕБС, Савет Европе или УН. Као што сам већ написао, сваки избори у Украјини стварају такву какофонију да ће простора за изјаве бити сасвим довољно - а процене „легитимности”, „транспарентности“ или „демократичности”избора кретаће се од 100% негативних до 100% позитивних. Друго, највероватније ће избори у ДНР и ЛНР, биће одржани, као што су одржани председнички и парламентарни избори прошле године, за време претходних минских договора. Треће, Украјина и Запад ове изборе очигледно неће признати и прогласиће их неважећим. Украјина не може да на територији ДНР и ЛНР формира било какаву валидну и ефикасну локалну власт, али режим Порошенка је сасвим у стању да прикаже некакво „гласање у Кијеву“, или да за Донбас именује нешто слично „кијевском кримском тужиоцу“. Међутим, да спречи локалне изборе у Донбасу Кијев неће моћи, то је изван његове снаге и могућности. Једина опција да онемогући изборе 18. октобра је нова директна агресија украјинских оружаних снага против Донбаса, која и даље изгледа мало вероватна - однос снага још увек не гарантује Кијеву брзу победу над Донбасом, а за нову дуготрајну војну кампању Кијев једноставно није спреман. И, четврто, избори 18. октобра, ће фактички само додатно развести Донбас од остатка Украјине. „Украјина”ће постојати као две или барем једна и по. Територија Донбаса неће постати „Русија“. Стога, оптужбе о неодговорности и деструктивним последицама, Порошенко треба да упути самом себи. Управо је „председник Украјине“, закуцао последњи ексер у мртвачки ковчег Минска, у потпуности силујући уставни процес, изигравши очекивања донбаских република и дајући свој предлог измене устава Врховној Ради. Све ово нам, генерално гледано, може дати прилику да уживамо у још једној могућој увертири у извођењу кијевског оркестра. Криза у Донбасу, и наставак погоршања ситуације у остацима Украјине сасвим су у стању да изазову нову државну кризу у главном граду Украјине. Не желим да доносим закључке унапред, али да сам на месту Порошенка - не бих мислио о Донбасу. Већ бих пре мислио о томе, да се на јесен избори могу десити и у главном граду Украјине.

Прочитајте још:Српкиња снајпериста открила лице: Ово је Багира (ВИДЕО)Столтенберг: Подигли смо борбену готовост наших снага!

Извор: fakti.org