Пијани, са флашама и репетираним пушкама, раздрљених униформи, искочили су на пут испред нас. На униформама су носили кокарде.
Приближавала се поноћ, када су нас зауставили. „Излазите напоље!” „Брже, да вам не јебемо мајку.” „Људи, ми смо новинари! Ово је Јеврић, а ја сам његов пратилац”, кука Кењић док нас, наслоњене уз ауто, претресају. „Узми им оружје, а кола у страну”, пишти један, најситнији, закрвављених очију, без предњих зуба. Има само два очњака, између којих се циједе бале. Униформа му је преширока, није се нашао број за њега. „То су моја кола!” — запомаже Миро, док они склањају југа, избушеног мецима и гелерима, поред пута. Тога дана у селу између Вогошће и Илијаша дијељено је сточно брашно, мекиње, јарма... Ратни плијен. Угледни сеоски домаћин добио је само два џака мекиња. Био је много бијесан. Када се напио, пуцао је по задружном дому. Ухапсила га је српска милиција. А сад су сељаци ухапсили Кењића и мене. И хоће да нас мијењају, за свог комшију, и тридесет џакова сточног брашна приде; са Ратком Аџићем, командантом Илијаша. „О, људи, чуда, откуд ће вам пустити човјека из затвора због нас двојице? А и да га пусте, зар мислите да ће вам дати тридесет џакова брашна? Тридесет џакова сточног брашна, знате ли ви колико је то?” „Оће, оће, знамо ми овог брадоњу. Треба им. Милутина да пусте, и да нам дају триес џака брашна. Иначе ми вас не пуштамо.”
Читајте колумне Небојше Јеврића:Три убице Сребренице
Под пратњом, воде нас у сеоску кућу, гдје је штаб њиховог команданта Силе. Он ће одлучити шта ће даље с нама. Из актенташне Кењић вади поткошуљу и пресвлачи се. Са бркова му капа зној. Ту, у напуштеној муслиманској кући, ноћимо под стражом. Ујутру стиже и командант. Извињава се и нуди нас ракијом. Додаје ми телефон и моли да назовем у Илијаш, да кажем шта је било и да тражим да пусте Милутина. „Немој да заборавиш на брашно”, подсјећа ме. „Реци Сили да смо му оног његовог пустили, чим се отријезнио. А за брашно ће морати лично да дође”, каже командир милиције, смијући се, причамо му преко телефона шта нам се догодило. Командант Сила је био сеоска лола, варалица, мувара. Из свог села, на обронцима планине, спуштао се у Сарајево, и опет онамо враћао кад би му догорјело до ноката. Питам га је ли тачно да је половини Сарајева дужан паре. „Ћу, ба, па и није ти Сарајево неки велики град.” Уто улази један збуњени, уплашени човјек. Постарији. Пред командантом Силом скида капу. Гужвајући капу у руци, стидљиво пита, када ће Сила моћи да му врати оних двјеста марака, што му је позајмио прије двије године. Не би да смета, зна Сила да му никад те марке није поменуо, али, шта да ради када га је нужда натјерала. „Како то мислиш да добијеш двјесто марака?” „Па моје су паре. Дјеца су ми гладна.” „Зар ти, болан, мислиш да си једини коме дугујем паре? Ти то мислиш, а!?” — каже Сила и окреће се према мени. „Ћуј, новинар, знаш како то ја радим? Не знаш. Ставим им имена на цедуљице, цедуљице ставим у шешир, па кога првог извучем — њему враћам напе. Је л’ поштено?” „Поштено, мештре, поштено”, потврђује Миро Кењић. Човјек са згужваном капом, види се да је ту комшија из села, домаћин који је одавно прежалио марке, али га је сада мука натјерала, покушава да искористи наше присуство. „Како те, Сила, није срамота од овијех људи, дјеца су ми гладна?” Командант Сила се наљутио. „Чу, ба, њега! Дјеца? А син му с пушком на положају. Е сад нећеш ни у шешир. Ајде, сиктер! Превелику сам ја демократију њима овдје допустио!” Човјек, не знајући шта га је снашло, згрчио се у углу собе. „Ајде сад, сиктер. И нађи момке, реци им да се спреме за постројавање. Да види седма сила какву силу има Сила!” Човјек излази, а Сила наређује дјевојци која нам је донијела ракију, да постави печење, јареће, испод сача, да се окријепимо, док се припреми за смотру. За пола сата испред зграде „штаба” стоји тридесет момака под пуном ратном опремом, стоји у врсти и, мешкољећи се, чека, чека команданта, који се облачи. Међу њима препознајем лица оних који су нас синоћ привели. И ја постајем нестрпљив. И Кењић би некуда да крене. Иако не идемо никуда, никуд нам се не жури. „Он се увијек тако спрема”, кажу. Чекамо сви, на сунцу, усред села. Најзад, из своје куће излази Сила. Путељком, према сеоској утрини и постројеним војницима, приближавала се главна звијезда. У листер одијелу, у бијелој перлонској кошуљи, у италијанским ципелама с високим потпетицама, долазио је командант Сила да изврши смотру своје војске и да се услика за новине.
Проћитајте још ратних репортажа:Ратна репортажа: Видећи куда су двојица Срба утекли, муџахедини су кренули мислећи да није минираноРатна репортажа: Партија покера
Извор: Правда/Небојша Јеврић