Када смо мој „пратилац” Миро Кењић и ја стигли на Пале, већ је био пао снијег, иако је била јесен.
Мјесецима на Палама нема струје. У хотелским собама нема бубњара. Ни воду, да се окупаш, не можеш да угријеш. У кафанама и радњама забрањено је точење алкохола. Једино на кварно ако гдје нађеш нешто да попијеш. А кад се на кварно пије, највише се пије. Пале, преплављене избјеглицама, личе на велики логор. Међу избјеглицама је и Мисаило Албинони — усмени сликар, чувени сарајевски вагабунд, другар пјесника и Цигана, ноћобдија и пијанац. Оно мало сарајевских Јевреја што је остало, давно се одрекло њега и његових пијаних подвига. Мисаилу, једноме од ријетких пропалих студената Ликовне академије, то није сметало. Одавно већ, он је постао „усмени сликар”: свима препричава садржаје својих слика које никада неће насликати. Блок у његовим рукама никад нико није видио. Од студирања сликарства остало му је само оно „госн сликар”, како су му се обраћали келнери, кад примијете да има новца. Сјајан је приповједач Мисаило. Око њега увијек гомила слушалаца. (Најбољи приповједачи су људи огрезли у пићу, а да их пиће још није уништило; њима вазда недостаје пара па морају причати и забављати људе, да би им плаћали пиће.) Мисаило, мален шездесетогодишњак, увијек у истом мантилу, неодређене боје, косих очију и истурене јаке јабучице, подигне шеширић високо на главу, испије пиће, увијек на екс, и загледан у лустер, „водено сунце поручника Јаше Гробарова”, прича: О томе како је, као пилот РАФ-а, скочио без падобрана, кад му је авион погођен изнад Јадрана. О томе како је био логораш у Аушвицу, и како су га из логора избацили по Хитлеровом личном наређењу, због непристојног понашања... Мисаило је из Сарајева изашао сам, носећи некакву пушчетину још их Првог свјетског рата. Носио ју је као што се колац преко рамена носи. Како је прошла, и поред муслиманских и поред српских стража, остаће за све тајна, а вјероватно и за самог Мисаила.
Читајте колумне Небојше Јеврића:Небојша Јеврић: Тетовирање мозга
Ужелио се Мисаило веселе пјесничке братије, ужелио се босанске ракије. Ракије у Сарајеву има али само за зелене беретке. Сваком ко му сједне за сто Мисаило прича нову причу о свом изласку из Сарајева. И како ноћ одмиче, његово јунаштво расте. „Ово је балијска пушка. То је Мисаило отео, бре. Пушка из енглеско—бурског рата. Њоме су муџахедини скидали Русе у Авганистану.” Нико још исту причу о Мисаиловом изласку из Сарајева није чуо. Сваки час у кафану бане неко од избјеглица. На задњи улаз. Јер, врата су закључана, завјесе спуштене. Забранио Караџић ракију. Дође избјеглица код Мисаила, који је посљедњи изишао, да се распита за неког од својих. И да плати пиће. „Јесам, како нисам, видио сам га. Сви су ти живи и здрави. И поручили су ти да се за њих не бринеш. Видио сам их баш дан раније него што сам кренуо у пробој.” Мисаило лоше вијести не зна. Само му се усне стисну, кад почне да прича о борбама на Јеврејском гробљу и гранатама које му растурају гробове предака. Мрак рано падне. Сједи новинарска банда за столом, у ћошку и пије кувану ракију. И никог више у кафани. Врата су закључана. Једино Мисаило може још да дође. Већ првог дана када је стигао на Пале, издејствовао је кредит, обећавајући да ће платити чим му стигну фунте из Израела. И дао, као бакшиш, једну израелску фунту. Мисаило доноси са собом снијег на големим, два броја већим цокулама, доноси вјетар, неко друго вријеме — доноси причу. „Јесте ли чули да су, данас, прије два сата, муслимани опет покушали напад на Требевић?” „Шта причаш, бре, Мисаило?” „Био сам са Швабом, Царом и Ацом Легијом. Нагрдили смо их. Има седамнаест мртвих и четворица заробљених. И то један заробљени — црнац. Азерику Антуре, муџахедин.” „Црнац на Требевићу?” „Црнац, брате. То је нека јединица. ‘Црни лабудови’ се зову.” „Па гдје су сада?” „Онога црнца Аца Легија скинуо само у гаће. Замисли црнца муџахедина, у бијелим доњим гаћама, на Требевићу, крај боб-стазе, како скакуће по снијегу.” „Сереш, Мисаило!” „Гроба ми Мојсијевог. Плакао сам од смијеха, као да сам на Зид плача ишао.” „Па шта су урадили са њима?” „Тројицу су одмах убили, а оног несретника Азерику Атентуреа, упрегао Аца Легија у саонице. Све га бије камџијом да брже трчи. И вуче црнац. Вуче и поцупкује. Аца наплаћује десет марака ко хоће да га црнац провоза укруг. Малоприје је стигао и Ристо Ђого са телевизијом. Обећао му Аца Легија круг.” „Е, сад га, брате Мисаило, претјера!” — каже газда кафане, крупна постарија момчина с брковима, кô у Старине Новака, међу чијим се прстима чашица од нула-три и не види. „Богами, ја вјерујем Мисаилу”, каже Миро Кењић и трепће. „Ако не вјерујете, онда погледајте”, каже Мисаило и разгрће завјесу. На мјесечини, поред кафане пролазе саонице у које је упрегнут црнац Азерику Атентуре, го на снијегу, само у бијелим гаћама. Ристо Ђого, уредник Дневника „С” канала, поздравља нас, машући као Јосип Броз из Панићевог мерцедеса. На њему црвени сако и кравата невен, са лептирима. Свијећа на столу дрхти. Мисаило се поносито смјешка. А сутрадан... сутрадан је на Пале стигла струја.
Прочитајте још ратних репортажа:Ратна репортажа: О смрти и сточном брашнуРатна репортажа: Партија покераРатна репортажа: Видећи куда су двојица Срба утекли, муџахедини су кренули мислећи да није минирано
Извор: Правда/Небојша Јеврић
