Душан Марс је из Крајине. Из Кистања. Вајар и минер. Пише: Небојша Јеврић
Марс има само једно око и једну руку. Остало су однеле мине. Са том преосталом руком слика. Крку, Зрмању, камен, воду и ватру Крајине. Крајине које више нема. Српске крајине. Код њега у атељеу пијемо пиво. Млако. Хладимо га у извору Цетине. Онда је хладно као гуја из крша Динаре. Динаре са Марсових слика. Кад нестане пива Марс ми каже: „Двоноги ,“ тако ме он зове, „Иди по пиво“. И крстио сам се и венчао у манастиру Крка. Са колоном која се за љетњих дана види на небу међу облацима дошла је Крајина у Србију. Неко је на мосту Уни написао: онај који изађе последњи, нека угаси светло. Остала је пуста Крајина. Виногради које нема ко да бере. Зарасла у драчу. Похарани двори Стојанови, српског племића Валдана Деснице.
Читајте ратне репортаже Небојше Јеврића:Ратна репортажа: Минер
Јанко је годину дана пре пада Крајине знао да ће Крајина пасти. Те ноћи кад је сазнао да ће Крајина пасти отишао је на сплав на Дунаву. Целе ноћи је седео сам и гледао у реку. Прљаву реку која је носила празне пластичне флаше, кладе, надуту крмад. О чему си мислио, Јанко? О чему, несрећниче? Коса, до тог дана црна, до зоре је побелела. Истину коју је знао ни са ким поделио није. Није рекао ни оцу ни мајци. У колони која се касније протегла од Книна до Раче, од Раче до Београда, од Београда до Косова Поља, били су и његови родитељи. Ни њима није рекао страшну истину коју је годину носио у себи. У лето 1999. међу седамсто Срба које сам затекао у Приштини била је и Јадранка. Она је мене препознала. Била је ђак книнске гимназије када сам са Бором Чорбом долазио тамо. „Довољно сам бјежала. Више не могу.“ рекла ми је Јадранка. А свакога дана неки Србин је пребијан или убијан. Не знам каква је њена судбина. Као што не знам каква је судбина избеглица из Крајине у напуштеној школи у Митровици. Благоје Гуска, командант оклопног воза из Книна, стигао је до Прокупља. Свакога јутра се умивао на чесми у центру града посвећену топличким јунацима. Зека, командант топличко-косовског добровољачког одреда, из Бенковца је дотерао камен. Камен којим је поплочао простор око чесме. Свакога јутра Благоје Гуска долази да прохода мало по бенковачком камену и да се умије. Сада је у Канади, Аустралији, Америци... Праши митским оклопним возом. Земља га не држи. Расула се по свету Крајина. Оно што је остлао опет гањају усташе пуштене са ланца. Они што су остали и који су се вратили, опет су на црним листама. Олуја још траје и трајаће док у Хрватској буде и једног Србина.
Прочитајте још колумни Небојше Јеврића:Три убице СребреницеНебојша Јеврић: Тетовирање мозгаНебојша Јеврић: Бик аутономаш
Извор: Правда
