После годишњица Сребренице и „Олује“ ствари више нису исте ни у Србији ни на Балкану. Пише: Жељко Цвијановић
1.
Маске, изнова лепљене сваки пут већ две деценије, пале су: већински поглед на свет Бошњака и Хрвата није се мрднуо из 90-тих. Код првих то се догодило тако што су, две деценије се саживљавајући са улогом жртве, апсолутизовали своја политичка права, остајући запањујуће тупи и на елементарна питања своје политичке одговорности. Други – Хрвати – толико су себе убедили у блиставост своје победе и сјај свог оружја – да су им се и рђаве каме учиниле сјајним сабљама – остајући изван сваке емпатије према било коме и било чему што то осећање тријумфа не подупире. Коначно, већинско расположење и једних и других не само да се од 90-тих није мењало него је њихова националистичка хистерија тог доба постала редовно стање духова данас. А и зашто би се мењали? Ко им је од оних које хоће да чују – од великих сила, дакле – рекао да то стање духа не може бити засновано ни на једној земаљској и небеској правди? Ко им је, потопљеним у слатку водицу обећања, од западних сила распршио сан како ће за њих наступити рајско насеље на земљи чим Срби падну на колена. Али Срби нису пали на колена. Срби су, први пут после 15 година, политички организовано на годишњицама Сребренице и „Олује“ јасно одбили да учествују у стварању регионалне грађевине засноване на њиховој кривици и поразу. И, како се видело, нису ништа заборавили, дуго држећи у себи сваки пораз, шамар и понижење, исто онако како су пола века носили свој Јасеновац, Јадовно и Пребиловце. Не верујем ни да су било шта опростили, ни другима ни себи, што се видело по томе колико су данас у већини оперисани од оног саморазарајућег типа етнонационализма из 90-тих, родног места не малих злочина које смо у то време оставили за собом. И по томе су Срби данас, ако ништа друго, бар пријатнији за гледање и слушање од Бошњака и Хрвата. („Булајићевски“ четници, данас су, иронијом судбине, прекомандовани у НАТО, остављени ретким приредбама Вука Драшковића, или на Шешељеву политичку маргину, где анимистички и лузерски спаљују хрватске шаховнице, чак и без основне свести о томе да ће њихов пламен пре опрљити неког из шачице преосталих мучених Срба у Хрватској него што ће у њиховом магијском погледу на свет бити трансферисан на Хрватску. Богу хвала, преовлађујући српски национализам данас сличнији је оном руског становништва у Донбасу, које на својим барикадама, учећи из српских грешака 90-тих, није стварало слике које су подупирале антируски западни дискурс, већ је – ношено идејом о томе како сваки део руског света мора да мисли на целину – подупирало најславније и најнеспорније странице руске историје.)
2.
Нисам сигуран да су креатори Балкана из последње две и по деценије свесни тога колики је ударац за само месец дана – од друге недеље јула до прве недеље августа – доживео њихов регонални план. Као што, истина, нисам сигуран ни да ће одустати од њега кад се суоче са том једноставном чињеницом. Има ли иког ко би на свету могао да верује како је онај свет из Поточара, намеран да Вучића скрати за главу, у стању да контролише Босну као унитарну државу, иоле поштујући начела мултиетничности, толеранције и демократије? Да је тај свет способан да произведе било шта осим продубљивања конфликта? Да цена мира за тај свет не може бити мања од тога да се 1,3 милиона Срба отера преко Дрине? Мисли ли ико на белом свету о томе на шта је способна данашња Хрватска – која је у ЕУ ушла на резултатима једновековног континуитета геноцида и етничког чишћења, која је цео век проживела без иједне владајуће политичке опције која се не би мирила с тим – од Радића и Мачека, преко Павелића, Броза и Бакарића, до Туђмана и Милановића – да би данас своје дуго претворно ћутање преточила у урлик тријумфа над „Олујом“ као својим Чегром, Верденом и Стаљинградом? Верује ли дакле неко да таква Хрватска – која, занета тријумфом, не зна да славити „Олују“ значи славити и Јасеновац – може понети улогу предводника региона, која јој је додељена, и да баш таква Хрватска може тај исти регион повести, ако већ не путем мира и просперитета, а оно бар путем простог самоодрживог примирја? Не може, јер неко ко може са толико самољубља не скидати очију са својих крвавих руку, тај се зауставити не може и тај се зауставити неће.
3.
Ко то не види, тај не види ништа: на годишњицама Сребренице и „Олује“ поново је на Балкану постављено српско питање. И поставили су га и Срби, али и, много гласније, Бошњаци и Хрвати. Наравно, без решеног српског питања не може бити решено ни питање Централног Балкана ни Балкана уопште, и то није претња, већ историјски проверљива чињеница. То питање може да буде решено на три начина: (1) уништењем Срба и њихове државе; (2) њиховим пуним превођењем на атлантистичку страну; и (3) преговорима с њима који би узели у обзир легитимне српске интересе. Двадесетпет година – од којих традиционалног српског заштитника Русије није на балканском хоризонту било бар 20 – западне силе имале су потпуно одрешене руке. Уз врло мало отпора, могле су да бирају било коју од понуђених могућности, и успеле би. Определиле су се за комбинацију прве и друге варијанте, постепено остварујући своје циљеве. Тај процес ишао је у једном економском, друштвеном, политичком и међународном систему, који се трошио брже него што је процес текао. Резултат је очигледан: на простору бивше Југославије трагове суверенитета, и то веома вредне трагове, показују само Србија, Република Српска и Македонија, дакле две српске земље и једна политички све ближа Србији. А Русија је већ у дворишту, на радост не само српског становништва већ и политичких вођа. Притом – и то је најважније – комбинација разбијања Србије и њеног превођења на атлантистичку страну, после Куманова, Зворника и годишњица Сребренице и „Олује“ више не може давати старе резултате. И то је та промена, после које ствари са Србима и са Балканом више нису и не могу бити исте.
4.
Да покоре Србе настављајући њихово уништавање, западним силама биће теже него годинама раније, када је Србија била јача и мање исцрпљена. За некакав фронтални удар потребно је остварити цео низ услова или бар да Србија натрчи на постављену замку тог типа, чега се она веома чува. Албанци, Бошњаци и Хрвати наставиће са грубим провокацијама, али за озбиљнији продор нису способни, ни појединачно ни заједно. Удар унутрашње пете колоне је изводљив, али прилике нису повољне ни за њега, јер Вучић има апсолутну власт, којом је лакше бранити се од таквих удара него кад је она састављена од већег броја фактора. Осим тога, у одговору на годишњицу „Олује“, па и у Поточарима, Вучић је показао да уме да уједини нацију кад је потребно. Елем, за даље разбијање Србије западне прилике нису сасвим без изгледа, али нису ни сјајне, посебно не за брзо разбијање. Ни да би се применила варијанта (2), превођење Србије у атлантистички свет, прилике нису нарочито повољне. Крах Грчке још је више заморио Немце, ионако уморне од проширења. НАТО није опција све док ЕУ не буде на видику, и за то хвала Немачкој до неба. Трећа варијанта – разговор о легитимним интересима Србије – била би могућа кад Запад не би био то што јесте. Ипак, свест Запада да више не може напредовати комбинујући разбијање и превођење Србије, као и наговештаји које је са собом у Београд прошлог месеца донела Викторија Нуланд, казују да ће варијанта (3) имати своју улогу у разговорима Вучића и Бајдена. Наравно, остаје питање шта Америка данас може да понуди Србији? Неког новог Арапина који маше шушкама? Америчке инвестиције? Еј, порасли смо мало у Поточарима и Рачи.
5.
На та два места Србија је почела да се буди и усправља. И то не може да негира чак ни онај полусвет кога по улицама и буџацима купи Мишковићево Време, дајући му насловне стране само ако ће пљунути Вучића. Јер више се, говорећи о те две теме, у српским медијима рекло за последњих месец дана о нашим националним и државним интересима него од 2008. до краја јуна ове године. Онај ко данас подиже Србију мора да зна једно: пред питањима која га чекају – Косовом, Републиком Српском, Русијом, променом устава – он данас Србију подиже за себе или против себе. Трећег не може бити. Србија се усправља, и то не сме да уради преспоро јер се прилике земљама попут наше догађају ретко и не смеју се пропуштати. Не сме ни пребрзо, чему нас учи Грчка, која је преко ноћи устала и ујутро пала. Србија мора да говори о миру, утолико пре што то, за разлику од Сарајева и Загреба, може то да изговори не укрштајући прсте иза леђа, и зато што ће јој слика коју оставља за собом бити важна колико и све друго. Јер, ако смо раније говорили како Србија мора да прође кроз „топлог зеца“ излазећи из свог смутног времена, ваља знати да је и тај пролазак већ почео, кријући многе опасности. Ваљда ћемо умети да препознајемо знакове на том путу, и ваљда ће нам барут, за сваки случај, бити сув.
Прочитајте још:
Извор: standard.rs
