Правда

Како се насиље у Синђијангу наставља, а тензије Чеченији и Дагестану се враћају у свест јавности, верује се да крај империјалне националне државе није толико далеко. Поставља се питање да ли су велике, мултиетничке суперсиле света стварно достигле свој зенит. Наравно, да нису и тешко да ћемо видети рађање неке нове међународно признате државе, поготово на Кавказу или централној Азији. Велики преседан би направила било која успешна сеционистичка прича и тиме покренула нову жељу за независношћу у великом броју подручја која већ томе теже. То би, између осталог, драстично уздрмало међународни положај суперсила. За лидере Русије и Кине, задржавање граница упркос сецесионистичким изазовима представља суштински део одржавања њиховог политичког легитимитета. Надолазеће најаве референдума у неколико напредних демократија и гласни сецесионистички позиви у мање стабилним земљама, могли би ускоро довести до врло различитих држава на међународној сцени. Наводимо пет земаља као могућих кандидата за нове државе у међународном друштву:

1. Република Српска

Веома сличан Путину, лидер Републике Српске Милорад Додик не крије свој општи презир према остатку државе чији је привидни део. Док његове тврдње “нико нас не може спречити да одржимо референдум” можда звуче безобразно, са напретком односа на релацији Србија-Косово успостављен је легитиман преседан за још једно успешно отцепљење на Балкану. Стране инвестиције у Републику Српску су релативно велике с обзиром на њена задужења, али њени преседани - Косово и Црна Гора - су били сигурно и гори у тренутку проглашења независности. Имајући у виду да је Република Српска већ сад, мање-више, аутономна и да се људи у њој виде суштински одвојено од босанских Муслимана и од ФБиХ, референдум би могао бити искра која ће запалити ватру.

2. Шкотска

Шкотска Национална Партија, највећа политичка странка у земљи, већ је средила календарске обавезе за 18. септембар 2014. године - за референдум. Оно што Шкотску чини јединственим случајем је што је идеја независности Шкотске за државу од које се одвајају, Уједињено Краљевство, сасвим у реду. Премијер Дејвид Камерон потписао је правни оквир за одржавање референдума прошле јесени заједно са Првим министром Шкотске Алексом Салмондом. Ако се то догоди, долази до великог броја питања и како даље и може ли Шкотска сама? По неким питањима, самој Шкотској може бити много боље. Независна војска могла би Шкоте коштати много мање од оног што сад плаћају за британску војску. Већа овлашћења и аутономија у пореској и фискалној политици могла би помоћи шкотским законодавцима да се боље носе са израженим друштвеним проблемима, као што је неједнако образовање по питању разлике у степену стручне спреме између остатака УК и Шкотске. Али независност није једноставна: пензије би могле бити смањене, а постоји и могућност наслеђа дела националног дуга УК. Али у овом случају, једна ствар је сигурна: народ ће одлучити.

3. Каталонија

Како је шпанска економија у расулу и премијер Маријано Рахој увучен у скандале, нису чудни појачани позиви на независност Каталоније како се приближава контроверзном референдуму 2014. године. У Барселони стотине хиљада грађана је протествовало за независност, упркос уставној забрани отцепљења. Независна Каталонија би могла лако бити одржива: регија прави четвртину укупног извоза Шпаније, а Шпанија узима више него што даје трошећи на Каталонију - тек 57 центи од сваког долара пореза који прикупи тамо. Бан Ки-Мун и Дејвид Камерон понудили су малу подршку за самоопредељење Каталоније. Претпоставља се да око 60 одсто Каталонаца подржава отцепљење, али тврда опозиција у остатку земље могла би отежати тај посао.

4. Квебек

Подршка канадском премијеру Стивену Харперу је опала после уплетености његове администрације у скандал, што је само послужило јачању сепаратистичке Партије Квебека. Квебек је замало постао независан референдумом из 1995. године, а већ раније му је одобрена велика доза аутономије у унутрашњим питањима – имиграције, здравство и образовање. Независност ће барем у наредних неколико година бити немогућа.

5. Сомалиленд

Сомалиленд, ушукана између Етиопије и јужних обала Аденског залива, је релативно стабилна, умерена демократија у потрази за независношћу од земље која је синоним за промашено управљање- Сомалије. И док Сомалиленд засигурно одржава репутацију оазе мира на Рогу Африке која јој иде у корист, према признавању суверенитета од проглашења независности током сомалског грађанског рата 1991. године направљен је мали напредак - ниједна држава још није признала овај регион са 3,5 милиона становника. Али ово би се могло да се промени, с обзиром да се стање у Сомалији постепено поправља последњих година. ЕУ и Афричка унија су успоставиле преседан 2007. године када су се састале са владом отцијепљеног Сомалиленда да разговарају о будућности региона. Воде се дебате о економској оправданости независности Сомалиланда која је, као и сама Сомалија, изразито сиромашна, али стране инвестиције које би могле да дођу са међународним признавањем помогле би променама.

Прочитајте још:АМБАСАДОКРАТИЈА: Бањалука – Сарајево – Вашингтон – МоскваРЕПУБЛИКА СРПСКА: Додик најпопуларнији – 70% би га подржало на референдумуЕУобзервер: Додик избацио из колосека политику ЕУ

Извор: Intermagazin.rs