Правда

 Ваша књига „ПР“ говори о савременом начину живота, корисницима друштвених мрежа и слично. Да ли је она намењена савременим генерацијама? Да ли мислите да би неко ко је старији и није корисник друштвених мрежа могао са лакоћом да разуме Вашу књигу? Роман „ПР“ могу читати и људи којима су интернет и друштвене мреже апсолутна непознаница. Ако ни због чега другог онда да би сазнали шта значи „ништа“ као одговор на питање „шта радиш?“, упућено особи која нешто скролује и куца на свом смартфону и која се притом загонетно смешка. Мислим да број година више нема везе са упућеношћу у друштвене мреже. Погледајте само Фејсбук: готово сви су тамо – од ситне деце до времешне господе. У том смислу рекао бих да је „PR“ намењен свим људима дигиталног доба. То је свет у којем живимо.  Корисници мрежа данас сликају шта једу, снимају се док су у проводу... Да ли се више проводимо или се више намештамо да испаднемо што лепши на сликама које постављамо на мреже? Постоје два одговора на ово питање. Један је лични ПР, а други зависност од интернета. Глупост је ту другостепена и независна. Его-трип такође. Бити активан на некој друштвеној мрежи подразумева да на тој мрежи нешто постујете (пасивно коришћење је скроловање). Постовима се представљамо, говоримо о себи, бавимо се личним ПР-ом  и потпуно је природно да свако жели да се представи што боље. Слике хране или оне из провода су нешто што може допринети изградњи дигиталног идентитета личности. Тренутак у којем то (несвесно) дигитално билдовање и претеран лични ПР постају смешни, малоумни или како бисмо то већ могли назвати може бити тренутак када је човек постао зависник. Механизам који доводи до зависности од друштвених мрежа функционише на следећи начин: када вам неко нешто на пример лајкује, тим чином дигиталног тапшања по рамену потврђује вашу вредност, то вас затим чини срећнијим, а можданим вијугама проструји допамин. У потрази за допамином човек онда ради разне глупости на друштвеним мрежама, опсесивно проверава налоге и чезне за нотификацијама. Укратко: лајк са собом носи потврђивање које даље шверцује допамин који човека конвертује у овисника. Затим следе слике хране, мотивациони постери, слике мачића, разноразни цитати па још више хране, мачака и свакаквих мудрости док на крају пријатељи не почну да вас блокирају. На примеру главног лика можемо закључити да њиме управљају друштвене мреже више него што он управља њима. Зашто је то тако? У роману „ПР“ настојао сам да прикажем типичне представнике раног дигиталног доба. То су људи који су незамисливи без интернета, друштвених мрежа и дигиталних канала комуникације. Описивао сам нове навике, обрасце понашања и друштвене односе које је само дигитално доба донело. Као што смо некад вртели бројчанике фиксних телефона, слали разглединице или СМС-ове тако данас на располагању имамо читав спектар нових, дигиталних могућности за дијалог. На пример, лајкови, меншни, шерови и твитови јесу пут до инбокса, инбокс до изласка а излазак до љубави. Кад неком нешто лајкујете, тиме сте ту особу учинили срећнијом: лајкови су допаминске инјекције. Ту чињеницу људи данашњице често користе за удварање: уместо ружа поклањају лајкове. Вероватно да се једним шером готово могу компензовати трошак и ефекат читавог букета. У „ПР“-у сам желео да прикажем људе који без носталгије за офлајн обичајима потпуно уживају у савременим видовима комуникације. Они су људи новог доба. Не радују се само лајку већ помоћу интернета проналазе и љубав. У погледу нових образаца понашања може се направити паралела са аналогним светом: кад се неко од Флоберових јунака заљуби па увече због љубавних јада не зна шта да ради, он онда до касно у ноћ шета градом, одлази пред кућу девојке у коју је заљубљен и чека да се њена силуета појави на прозору. Данас се уместо шетања скролује и чека се било какав пост на Фејсбуку или некој другој друштвеној мрежи да би се лајковањем остварио иницијални контакт и започело барем пријатељство. Соња је свој живот „лепо упаковала“ споља, али суштина је заправо другачија. Зашто Соња у свему калкулише, у послу, па чак и емоцијама? Соња је особа са избалансираним осећајем за лични ПР и израженим стокхолмским синдромом према корпорацији у којој ради. С друге стране, она је и особа пренаглашене рационалности. Поред тога, њен емотивни прагматизам прекорачује обичајне етичке норме. Таква ментална формација омугућава јој да без превише последица улази у исцрпљујуће пословне и емотивне аранжмане: да фанатично ради по шеснаест сати дневно или да има два дечка. Ако пратимо оно што сте написали, можемо да закључимо да се живот нових генерација своди на друштвене мреже, пушење траве и сексуалне односе. Да ли је то реална слика данашњице? Секс је у сваком случају део свакодневице. Увек је то и био. Не мислим да је то нека особеност данашњице нити активност која ће суштински дефинисати време у којем живимо. За разлику од секса, трава ипак има знатно ужи круг корисника. Експанзија траве и сродних флоралних задовољстава може се јасно пратити бар неколико деценија уназад, а ако мало дубље загребемо по историји, видећемо да је то прастара појава. Ни пушење траве дакле није нешто помоћу чега се може дефинисати садашњост али се чини да је борба за њену легализацију актуелнија него икад. Иако то није део питања, рећи ћу да се залажем за њену легализацију, како у медицинске тако и у хедонистичке сврхе. Када је реч о друштвеним мрежама, оне су постале део свакодневице. Као што је камен био врхунац технологије каменог доба тако је интернет дефинишућа технологија раног дигиталног доба. Интернет је оно у чему треба тражити слику данашњице: секс и трава су део традиције. Најбројте пет речи које почињу са пр, а које су Вам важне у животу. Приватност, промена, простор, прецизност и пролазност. Пишете ли нешто ново? Тренутно сам окупиран промишљањем новог романа. Ускоро ћу почети и да га записујем.

Прочитајте још:Ћирилица у Вуковару мора, а у Србији не

Извор:Правда/Марија Гојковић